„И он је од кости/ од крви и меса/
није ни од чег другог/ кидисо на небеса/
Делана људском руком/ историја је слађа/
то што је могао Броз/ то више мајка не рађа.
(Александар Секулић, „То више мајка не рађа“, 1981)
Крајем 1979. друг Маршал звани Тито (1892–1980), доживотни председник СФР Југославије, био је још увек жив. Југословенска јавност је због његове дубоке старости и болести била веома забринута: „Шта ћемо ми и како ћемо ако и када нас наш вољени Маршал напусти и пређе у вечна ловишта“. Било је то, дакле, време грча и ишчекивања најгорег, које се ипак догодило: највољенији друг Стари је ипак напустио овај свет у мају 1980. Пре него што је то учинио, пружио је прегршт надахнућа водећим и свим другим српским песницима да испевају Хвалоспев јединственој Громади из Кумровца.
Тада је из Загреба у Београд долазио југословенски књижевник и песник Горан Бабић (рођен на Вису 1944. од оца Хрвата и мајке Српкиње). Бабић је у то време био задужен за културу у Председништву Социјалистичког савеза Републике Хрватске. Као значајној личности у српско–хрватској култури, Бабићу је била одобрена значајна количина средстава за подстицање елитне књижевне делатности на пољу величања вољеног Маршала из Кумровца. Тако је из овог богатог фонда Бабић у Београду подмирио сва кафанска дуговања водећих српских песника и алкохоличара. Они су се, у знак захвалности добротвору из Загреба, обавезали да ће, колико следећег дана, донети најлепше стихове о Њему. Тако су испевани незаборавни стихови који величају лик и дело Онога „ког` мајка више не рађа“.
Знаменити Александар Секулић (1937–2009) је испевао дирљиву песму „То мајка више не рађа“, а затим целој збирци дао исти наслов (А. Секулић, „То мајка више не рађа“, Београд, 1981). Завршни део песме расте у крешендо:
„И он је од кости/ од крви и меса/
није ни од чег другог/ кидисо на небеса/
Делана људском руком/ историја је слађа/
то што је могао Броз/ то више мајка не рађа.
Знаменити Адам Пуслојић (1943–2022) је испевао убојиту песму „Титово име“. Песму је објавио Маринко Арсић Ивков у „Антологији српске удворичке поезије“, (Београд, 1988, стр. 81); песма је кратка, па је можемо навести у целини:
Ако има љубави моћније од љубави,
Ми ћемо Те волети таквом љубави.
Ако постоји светлост више од светлости,
Ти ћеш нам бити таква светлост.
Ако има вечности и ако вечност има име,
Име вечности је Титово име.
Да се не пева само о другу Маршалу већ и о другим херојима, постарао се Горан Бабић тако што је, плативши кафанске рачуне, убедио младог хрватског пјесника Амбра Марошевића (1949– 87) са седиштем у београдским кафанама „Шуматовац“, „Под липом“ и „Грмеч“ (познатијим као „Бермудски троугао“) да и он пружи свој допринос песничком величању заслужних народних хероја; Горан је рекао Амбру:
-Ти као млади хрватски пјесник могао би да пишеш о неком хрватском народном хероју, па би таква пјесма могла да уђе и у ђачке читанке.
– А ко би то могао да буде?
– Па, рецимо, Јосип Краш.
– Добро, плати пиће и сутра добијаш песму.
Сутрадан је Амбро Марошевић Горану Бабићу одрецитовао своју нову, кратку антологијску песму о хрватском хероју за најмлађи ђачки узраст:
„Јосип Краш –
херој наш!
Борио се, борио,
и у кекс претворио.“
Извор: Наука и култура
