Фјодор Михајлович Достојевски

Фјодор Михајлович Достојевски

Пре тачно 200 година, на данашњи дан, 11. новембра 1821. године у Москви је рођен неспорно најгенијалнији писац свих времена, Фјодор Михајлович Достојевски. Ове године, 9. фебруара,  прошло је тачно и 160 година од његове смрти у Санкт Петербургу.

Подсетимо се неколико података из његове биографије. Фјодор је био други од седморо деце Михаила и Марије Достојевски, који су били потомци белоруских имиграната. Породица Достојевски вуче порекло од белоруских унијатских (гркокатоличких) племића који су се касније вратили у оквире православља. Убрзо пошто им је мајка умрла од туберкулозе 1837. године, он и брат Михаил су послати у Војну академију у Санкт Петербургу. После две године умро му је и отац, пензионисани војни хирург и агресивни алкохоличар, који је служио као лекар у болници за сиромашне „Марински“ у Москви. Претпоставља се да су га убили његови кметови за које је познато да су у више наврата били огорчени његовим понашањем у пијаном стању.

Фјодор је завршио војну школу. Почео је да пише своја дела отприлике у то време и 1846. године се појавио његов први роман у форми епистоларне прозе, „Бедни људи“, који је добио одличне критике, а један од најцењенијих критичара, Висарион Бјелински, поздравио је његову књижевну појаву чувеном реченицом: „Рођен је нови Гогољ“. У двадесетосмој години због учешћа у револуционарној организацији био је осуђен на смрт. Након помиловања провео је четири године на присилном раду у Сибиру.

У књижевности, реализам Достојевског представља својеврсни прелаз према модернизму, јер је његово стваралаштво управо у епохи модернизма постало нека врста узора за писање. Са аспекта књижевне технике његови су романи још увек блиски реализму због обухвата целине, начина карактеризације и доминирајуће нарације, док драматични дијалози, филозофске расправе и полифонија чине од њега претечу модернизма. Такође, Достојевски је и оснивач психолошког романа, а  по многима је и претеча егзистенцијализма.

Године  1860. се вратио у Санкт Петербург, где започиње неколико неуспешних књижевних часописа са својим братом Михаилом. Четири године касније му умире прва супруга, Марија Дмитријевна Исајева, а одмах затим и брат. Достојевски бива изузетно потресен смртима својих ближњих. Тада је био у лошој финансијској ситуацији, а морао је да издржава и удовицу и децу свога брата. У то време је потонуо у депресију, коцкајући се, често губећи и задужујући се. Путује по Европи, упознаје Ану Григорјевну, двадесетогодишњу стенографкињу и њоме се ожени 1867. године. У том периоду је написао своја највећа дела. Од 1873.  до 1881. године издаје, овај пут успешан, месечни књижевни часопис са кратким причама, карикатурама и чланцима о актуелним дешавањима — „Пишчев дневник“.

Друга супруга Достојевског, Ана, имала је такође четверо деце с њим, а успевала је и да му помаже у писању својим стенографским радом. Двоје деце, најстарија кћи Софија и најмлађи син Алексеј, умрли су у детињству, што је код оба родитеља изазвало велики бол. Његова друга кћи Љубов и син Фјодор опробали су се такође у књижевности, али без успеха. Љубов је 1913. отишла из Русије и написала мемоаре о свом оцу, но они су дочекани с одређеним скептицизмом, јер је Љубов имала само 11 година када јој је отац умро. Син Фјодор постао је водећи стручњак за узгој коња. Ана Достојевски је написала је две биографске књиге о свом мужу – „Дневник Ане Достојевски“ 1867. и „Успомене Ане Достојевски“.

Као и многи његови ликови, и Достојевски је био страствени коцкар. Пошто се оженио, морао је с породицом да побегне из Русије, јер су га зајмодавци тражили због дугова. Али, и у Еуропи је наставио да се коцка. Ана је сматрала да је његова коцкарска страст болест, а не порок. Једном приликом дала му је и последњи новац који су имали, иако им се у то време управо родила ћерка. Искреност овог поступка разоружала је Достојевског – схватио је да је Ана као особа „снажнија и дубља него што је мислио“. Новац је прокоцкао, али је супрузи обећао две ствари: никада се више неће коцкати и учиниће је срећном женом. Оба обећања је испунио.

Преминуо је 9. фебруара 1881. године у Санкт Петербургу од последица крварења узрокованог епилептичним нападом. После два дана, његово тело је испратила на гробље безбројна гомила народа, монаштва и свештенства. Сахрањен је на гробљу „Тихвин“ при манастиру Александар Невски, у Санкт Петербургу, у Русији. Процењује се да је 40.000 људи присуствовало његовој сахрани, махом омладина и студенти, а сам се погреб претворио у демонстрације против царизма – упркос пишчевом недвосмисленом ставу према целом том питању. Таква почаст одавана је једино телима преминулих руских царева. На његовом надгробном споменику пише: „Заиста, заиста вам кажем, ако зрно пшенично, паднувши на земљу, не умре, онда једно остане; ако ли умре, много рода роди“ из Јеванђеља по Јовану, што је и епиграф његовог последњег романа, „Браћа Карамазови“.

Његова смрт није угасила Анину љубав према њему. Потпуно се посветила објављивању његових дела и одржавању музеја посвећеног њему. Никада се није преудала, говорећи с иронијом: „За кога бих се могла удати послије Достојевског? Можда за Толстоја?“

Још једна занимљивост поводом дела Достојевског: фејсбук је објавио листу 100 најпопуларнијих и најутицајнијих књига на свету, према интернетском „бук меме-у“ који је харао друштвеним мрежама неколико месеци 2014. године, у коме је требало да учесници наведу 10 књига које су некако утицале на њих или им промениле живот. На листи су се нашла два руска ремек дела – „Ана Kарењина“ Лава Толстоја нашла се на 83. мјесту, а „Злочин и казна“ Фјодора Достојевског на 84. Анализом статуса 130.000 учесника ове анкете дошло се до закључка да је више од половине – 63,7% било становнштво САД-а, 9,3% из Индије, а 6,3% из Велике Британије. Просечна старост корисника који су одговарали била је 37 година.

Весна Арсић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *