ХВАЛИЛА СЕ ЖУТА ДУЊА

Воћка дуње има исти значај као јабука у обреду и љубавним врачањима. Употребљава се као сватовско дрво, или девојка носи лист дуње намазан медом како би се допала момку. У обреду,  дуња се носи болесницима као понуда, ставља у уста божићној печеници, или користи у обичају вађења „живе ватре“ (Чајкановић).

Дуња спада у цветнице као и смоква. Постојбина дивље дуње је Каспијско језеро, али се сматра да је питома дуња донешена у Јеладу с Крита, а име објашњава помоћу критских Кидона, по којима је дуња названа „кидонска јабука“. Само, у овој причи је „заборављена“ једна веома важна „ситница“, да су старокрићани били Пелазги или антички Срби, који су под именом Сарбата живели на Каспијском језеру, које се по њима звало Хвалијско. Сарбате су звали Каспи или Хвали (Хавили), па је језеро добило име Каспијско или Хвалијско, одакле је дивља дуња пренета на Крит.

Јелини су поред позоришта и култа Бака Загреја (Диониса), преузели доста обичаја од Крићана.  Отуда је дуња посвећена богињи Љубави и Дионису. Уз преузету дуњу, Јелини су преузели и обичаје око ње, па је  веома неубедљив Плутархов навод, како је законодавац Солон  установио обичај по коме су млади супружници морали појести једну дуњу пре него што би заједно легли на брачни одар. Пре ће бити да овај обичај стоји у вези са старохелмским (старосрбским) веровањем, да ако трудна жена поједе једну дуњу добиће лепо мушко дете. Поготово што у србском језику постоје архаизми „дуњка“ сиса и „дуњкати“ сисати.

У србском језику дуња има бројне називе: гуња, дуња, туња, дула, кутиња, мркатуња (Вук)… Реч је од аријског или архаично србског гуњџа, врста дрвета, грана (цветова), букет, свежањ, нарамак, сноп, која као придев значи груписати, саставити, одакле су рус. гуна  и дуња,  чеш. гдула,  луж. дула, млет. kunja: cogno или ар. тур. duna. Како Грци немају у својој азбуци словне вредности за „њ“ и „џ“,  гр. kydonia, -on (Pirus cydonia) прилагођени је изговор за србски назив (г)дуња, у вези са којим  стоје следећи облици изговора: словачко кутна, рус.  гутеј, слов. kutina, ит. cotogna, нем (рег.) Kütten или ст. нем. chutten.

П. Софрић наводи једну лепу митолошку песму о постању дуње, у којој се просипа бисер (поређење за светлост), по злаћену брду (божанска планина), где цар (Сунце) пије вино. Цару служи момче (Месец), коме су на руци гонџе (ружин пупољак, поређење за јутарњи Огањ), али их он дремајући  испусти:

  Гди је гонџе пало,
ту је земља пукла,
гди је земља пукла
ту је дуња никла.

Општепознато је да од Месеца зависи раст биљака, а посебност је овде архаизам „гонџе“, као митолошко поређење за светлост Сунца, етимолошки једнак називу за дуњу.

Митолошко тумачење Софрићеве песме, допуњујуће је  са стиховима друге народне песме из Приморја:

Фалила се жута дуња на море,
Да је цвет на ови свит најлепши.

Семантичку потврду ових стихова, дају изведенице у србском: „дуња“, прекривач и „дуњалук“, свет, истоветно преузето у арапском дуња у значењу свет или љубав. Реч „дуњалук“ се тумачи помоћу турског језика, што је бесмислица, јер турски спада у аглутинативне језике, а именски додатак „лук“ долази од србског корена лок, (пре)познати, видети, опазити.

Дуња се употребљава у исхрани, од ње се прави сок, ракија или слатко, а народна медицина је користи као лек против срдобоље, кашља, сипње, врућице или испуцалих брадавица. Постоји једноставан и изузетно ефикасан народни лек од дуњиних коштица против најјачих опекотина.  Извади се 12 коштица од дуње, преполове се и ставе у чашу са 150 грама  воде да одстоје преко ноћи 12 сати. Ујутру, том смесом се премаже опекотина и прекрије крпом. Поступак се понавља до зацељења коже (Д. Јечменица).   

У србском језику постоје бројне изведенице од речи дуња: Гдуније, изобичајено лично име; Дуња, лепо женско име;  Дуњак, земљописно име; гуњача, врста смокве или презиме; гуњица, врста траве; гуњевача, вино од дуње или кутињача, врста јабуке.  Ове бројне изведенице сведоче не само о обредној вредности ове воћке, већ и њеној великој старости.

Слободан М. Филиповић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.