СРПСКИ КУЛТУРНИ ЦЕНТАР – »У СРЦУ ЗАГРЕБА«
Срби у Хрватској »изгубили конат« о свом броју. Новости сазнају да се „Просвјета“ и Српско народно вијеће спремају да у центру Загреба граде велелепни српски културни центар. И додају да су „српске организације… покренуле изградњу или обнову сличних центара по целој Хрватској. У плану је изградња 40 центара, а многи су већ довршени“ (у Ријеци, Петрињи, Осијеку, Белом Манастиру, Славонском Броду, Удбини, Книну). Мотиве који покрећу Србе да се у ове пројекте упусте разјашњава Милорад Пуповац, председник СНВ-а: „Србима су потребни ти простори да би неговали културне вредности које су за њих карактеристичне, а као што српска заједница није затворена, тако ни центри неће бити затворени за све друге“, при чему он верује да су „удаљености између Срба и Хрвата много мање него што неки тврде. Увек смо имали снаге да се те удаљености премосте и смање и верујемо да ће кроз културне центре оне постати још мање“.
Ти би се пројекти могли разумети за неко друго, и давнашње, време. Кад су, рецимо, Срби (и православни и католици) постављали основе загребачке градске физиономије и кад су се, према запису Лајоша Талоција, Беч и Ватикан 1836. године сетили да би „Хрвате“ могли уписати у „народ“ и даровати им „језик“ – за који су они први пут чули 5. септ. 1900. кад су им на Католичком конгресу у Загребу Посиловић, Штросмајер и Штадлер наредили да никад нису били Срби и да се све што је у њиховом памћењу било српско надаље мора разумевати као „хрватско“. Тако су „Хрвати“ својим новим именом осрамотили сву своју штокавску традицију, своју историју везали за почетак прошлог века и наредили да се до краја тога века у Хрватској не сме наћи ништа што није „хрватско“ нити остати било која друга вера осим католичке. И тако успостављене основе за све оно што ће се са Србима у томе веку догађати: први напади на њих и њихову имовину 1902, Велеиздајнички процес 1909, злочини у Мачви 1914; Беч је тада успоставио „санитарни кордон“ у Бос. Подрињу, формирао одреде »шуцкора« (Schutzkorps) од око 11.000 добровољаца, углавном муслимана, који су имали одрешене руке у решавању »српског питања«. Одмах је стављено у погон и 300 концентрационих логора за Србе. Њихове жртве до данас нису пописане“, при чему се не зна ни приближан број заточених и умрлих у аустроугарским логорима: у Араду је било заточено 15.000 Срба (према Живановићевим налазима, тамо је побијено преко 50.000 Срба), у Шопроњеку 8.000, у Добоју је 1916–1917. сахрањено више од 1.000 деце испод десет година, свега је тамо умрло око 5.000 људи. Према другим изворима, међутим, само је кроз добојски логор од 27. децембра 1915. до 5. јула 1917. прошло 45.791 особа, од 1914–1917, „по службеном саопштењу“, у БиХ је умрло 100.986 деце млађе од 10 година, а никад није утврђено колико је стотина хиљада Срба тих година побијено или поумирало од глади, дизентерије, црвеног ветра, тифуса или на друге начине било уморено по другим босанским и аустроугарским логорима. Према налазима М. Иванишевића, с друге стране, у БиХ је у то време страдало 400.000 Срба, али ће се, сасвим је вероватно, и те бројке показати као апроксимативне будући да је у Другом светском рату на простору НДХ страдало макар двоструко више одраслих логораша, а оних малих – тек десетак хиљада више него у БиХ током Првога светскога рата. Те „пропорције“ указују на то да је, уз постојање толикога броја логора и непосустало четворогодишње сатирање Срба, морало донети не много мање жртава од онога броја колико се за НДХ макар приближно мора сматрати доказаним. (Иванишевићеви налази показују да 300.000 Срба страдалих у Првом светском рату „лежи ван граница земље“, у Албанији, „има их у Алжиру, Тунису, Француској, Италији, Египту, Великој Британији, Норвешкој, Пољској, Румунији, Македонији… У заробљеничким логорима Аустроугарске у Оломоуцу скончало је 1.200 Срба, а у Јиндриховицама 7.200 (оба су на територији данашње Чешке, у Аустрији у логору Рајендорфу њих 8.000“.) С друге стране, никад није утврђен ни број побијених Срба у Мачви, а камоли у целом Подрињу, а за те злочине, „због мира у кући“, никад никоме није ни суђено иако их многи западни историчари „сматрају зачетком политике систематског истребљења једног народа, која је примењена широм Европе у Другом светском рату“, а у НДХ тек наставком онога што је тамо четврт века раније било само прекинуто. (Ако се некад и судило, било је то најчешће изругивање правди. Тако је суђење Мати Бошкићу, судији који је 1914. извео на преки суд у Фочи 72 сељака из Завршја, међу којима и више малолетних дечака, завршено ослобађајућом пресудом, а шуцкорима никад није суђено „због мира у кући“. У вези с тим „суђењима“ занимљива је и једна паралела из каснијега времена: усташки судија Ласић, који је у Вељуну на Ђурђевдан 1941. осудио на смрт преко 500 Срба, после рата постављен је за судију у Војнићу, а кад су се Срби због тога побунили, „објашњено“ им је у Карловцу да ће мрак прогутати свакога ко то још једном помене. (Кад се, после много година, догодило да је судија Ласић умро, Срби су дошли на гробље да се увере да им он више заиста неће судити.) На сличан начин бугарски војни суд ослободио је одговорности за злочине који су изазвали Топлички устанак 1917. пуковника Калканџијева иако је хладно признао убиство „60 попова, 200 чиновника и преко 3.000 цивилних лица не обазирући се да ли је неко био Србин, Јеврејин, Циганин или Турчин“.
Срби су, по свему судећи, заборавили све ове појединости и понашају се као да не схватају ни где се налазе ни до чега су доведени: у Хрватској се Срби више не могу сахрањивати ни под ћириличким плочама, у Барањи последње српске бабе осуђују због злочина над усташким кољачима, у Осијеку и Славонском Броду остао је тек покоји Србин, а они загребачки биће склоњени чим се заврши „велелепни културни центар“: нису се о томе Срби договорили ни с Каптолом ни с Иваном Пенавом и његовим Домовинским покретом. А ако су Срби заборавни, Каптол и Пенава нису: они знају да је у Хрватској остао ситан проценат „непоћудних“ и чекају прву прилику да и њих подаве и да преузму све њихове културне центре. И да од Ватикана испросе милост због тога што су малкице закаснили с остварењем налога да то учине до краја века у коме је пројекат заснован и наређено да мора бити и завршен.
Срби су у Хрватској, очито, „изгубили конат“ о томе колико их је преостало. Каптол и Пенава то много боље памте.
Они су – „навијени“ на злочин.
*
Биће да су нуклеарке вечне. У последње време живнуле су приче о томе да „морамо мислити на своју енергетску будућност“, да морамо градити „мале нуклеарке“, а сад сазнајемо да се размишља и о томе да се подигну и две „велике“. О томе је српска министарка енергетике разговарала са „делегацијом француске државне енергетске компаније ЕДФ… о сарадњи у мирнодопској примени нуклеарне енергије“. Треба, наиме, знати да у нас још постоји мораторијум на градњу нуклеарки (после хаварија које су се догодиле на Острву три миље, у Чернобиљу и Фукушими), али су прилике, изгледа, почеле да се мењају, да нуклеарке ничу у Бугарској, Мађарској, Румунији, Словачкој, Чешкој, Пољској, Словенији. (Закон, међутим, не ограничава припремне послове за њихову градњу од тренутка кад се законска препрека уклони и ето прилике српским министрима да упразно не врте прстима већ да врло ефикасно подупру тровачке капацитете Рио Тинта, Зиђина, Дандија и других
Још се не најављује где ће се нуклеарке градити: на Дрини неће моћи јер је Рио Тинто већ давно овлашћен да отрује Подриње, Мачву, Западно Поморавље, наћи ће се ту близу и Подунавље и „друго“ Поморавље, али Србија неће бити остављена ни без тако моћних тровача. Нити без депонија нуклеарног отпада.
Сви веле да су „нуклеарке поуздан енергетски извор“, поменули смо три њихове „чувене хаварије“, јављено је да су Украјинци недавно гађали једну руску нуклеарку, зна се да су неке грађене на трусним подручјима, пре много година чуо сам податак да их у свету има преко пет стотина (сад их је сигурно која стотина више), никад нисам чуо јесу ли оне заиста вечите, али ако се покаже да нису – нико нам не јавља ништа о томе како ће се оне „сахрањивати“ и хоће ли им се моћи придруживати и њихов нуклеарни отпад.
Или ће се, можда, показати да је тај отпад лековит. Макар као и онај цијанид којим Зиђин прекопава борску околину, а Данди Бељаницу. Па нека нам сад неко разјасни недоумицу: чују се гласови да је нека Комисија ЕУ забранила „цијанид-технологије“ (Немачка и Чешка то већ озакониле), за наше министре оне су и даље лековите и сад остаје да се види хоће ли се оно шестогодишње чекање на ЕУ продужити (незнано колико) зато што Србија не поштује европске еколошке стандарде. Па најстрашније отрове проглашава лековитим – уз благослов више десетина (медицинских и иних) бесмртника из САНУ.
*
Полиција насрнула на народ – »зарад одбране« Рио-Тинта. Блокада пруге Мали Зворник–Лозница, коју је уприличило удружење „Не давимо Јадар“, претворила се у оно што се одавно очекује: Влада је на народ послала полицију и ставила до знања да ће се доследно залагати за Рио Тинто и његове тровачке капацитете и у Доњем Подрињу, и у Посављу и у Западном Поморављу (и свуда другде – где му се, и ако му се, то допадне).
И ваља се присетити: кад се први пут кандидовао за тровање Србије, Рио Тинто дошао је са коруптивном свотицом од милијарду долара намењеном највишем представнику српске власти, а кад је тамо одбијен – учињена је прва озбиљна грешка: тровач није протеран већ се почео „одомаћивати“, она свотица уситњена на много ситних представника српске власти и сад смо се нашли пред сазнањем које нам оверавају Синиша Мали и помоћник државног секретара САД за енергетске ресурсе Џефри Пајат тврдећи да је то „генерацијска прилика за Србију“, али и „економски приоритет Европске Уније“. И ваља нам одмах признати: Пајат зна шта прича, а Синиша не зна шта брбља. Да зна, распитао би се код свога „немачког партнера“ зашто његова држава чека на „литијумску лепоту“ из Србије, а неће да је узме из свога дворишта иако зна да она тога има макар десет пута више него Србија. Или зашто не пита своје „министарске другаре“ из Норвешке и Португалије зашто су они Рио Тинто прогнали чим је „промолио нос преко њихове капије“? Извесно је, наиме, да је „мали“ Синиша завршавао науке код „великог Пајата“. Да није, знао би оно што је добро знано и Немцима и Норвежанима и Португалцима, тј. да је Рио Тинто, свуда где се појавио, за собом остављао једино пустош. И ако се „укопа у Јадру“, могао би Синиша јавити Вучићу да већ сада може Београд-на-Води, као „своје животно дело“, окрстити у Београд-на-Отрованој-Води. А о томе нам причају и наши најбољи учитељи, помињем овде Ратка Ристића, а грешан сам што сам пропустио да забележим име оне учитељице која нам је недавно рекла да је јадарска земља благословена и да за њу нема сушних периода због тога што тамо неке „плитке (»потповршинске«?) воде“ никад не могу пресушити (као што плитка политичка памет може једино бити „исушена“).
Да овде оставимо по страни опасност да се она коруптивна свотица уситнила на много „ситних Срба“ који нису били гадљиви на доларско зеленило па би се могли наћи пред опасношћу да би им оно могло почети испадати или из џепова или из неких тајних рачуна… (Као што се недавно догодило гувернанти НБ, а никако да се догоди некима за које се одавно говорка да су од ње умели бити много успешнији.)
А не знам ни како тумачити нека „најновија догађања“: Рио Тинто се љутнуо на једну Тијану која је записала да је литијум „бело злато за гробницу Србије“. И објаснио Србима како је ону коруптивну свотицу „уситнио“ па се она „еколошка студија“ – која се годинама очекује – не мора ни приређивати. Зна Рио Тинто како изгледа његова екологија, знају то и Немци, Норвежани, Португалци, али та знања никако да допру до врхова српске власти нити да јој неко јави – докле је Рио Тинто стигао у бушењу и тровању Србије
Зато се Рио Тинто мора заштитити. Макар дотле док не потрује све на шта се намерио. И док се они који су му то омогућили не измакну далеко од оних које су опустошили.
Аутор: Драгољуб Петровић
Извор: Борба за истину
