Јован Мићић, од сердара до сужња

Необична животна прича Златиборца који је после свргавања кнеза Милоша Обреновића с позиције највеће моћи пао као жртва династичких обрачуна
Чајетина – Кад је био у власти поседовао је свакојака блага и голема имања, ливаде чија се величина мерила сатима хода, простран конак високим зидом опасан, око кога ће се развити варошица… Тада моћан, богат и одликован свуда је ишао уз пратњу 40 наоружаних момака.

Али моћ буде и прође, ничија до зоре није горела. Кад је оборен владар коме је он верно служио, дошли су му црни дани. Нови властодршци су га понизили и у злогласну тамницу заточили. Узалуд му оно силно богатство. Глађу су га толико мучили да је за тањир бљутаве клин-чорбе и мало дувана нудио најбоље ливаде, воденицу од девет витлова, 100 дуката. Није вредело, умро је у тамници од глади.

Ово је необична животна прича рујанског сердара Јована Мићића (1785–1844), чију судбину, као једног од 12 одабраних значајних личности златиборског краја, описује недавно објављена књига „Добростиви и часни путеви господњи” ауторке Снежане Ђенић.

Мићић је родом из Мачката, а у устаничким бојевима истицао се храброшћу. Од хајдука и устаника успео је да догура до човека од највећег поверења кнеза Милоша Обреновића. Овај владар га је даривао и одликовао, доделио му звања сердара кнежине Рујно (са 57 села од Златибора до Ариља) и окружног начелника те чин каваљера полковника, почасти за „дуговремену беспорочну службу” и верност. Заузврат је Јован, немилосрдан док влада, увек са својим момцима био кнезу при руци кад би му буне запретиле.

Реч је о човеку израслом из народа који се у једном суровом времену понашао у складу с важећим обичајима, пише у књизи и додаје да је за седиште кнежине Јован изабрао Чајетину, где гради „двор с многим зданијама”, импозантан конак намењен стамбеним и службеним функцијама.

„У приземљу три собе, оџаклија и велика сала, на спрату ходник и више соба. У ’шареном конаку’, који је добио име по молерисаним одајама, одседали су угледни гости, па и сам кнез Милош. У госпођином конаку, четвороугаоној грађевини с три собе, салом и оџаклијом, живела је сердарева супруга Вукосава, а ту боравила и женска послуга. Из безбедоносних разлога конаци Јована Мићића били су заштићени масивним каменим зидом високим три метра. Око овог утврђења најпре ће се развити друмска касаба, потом варошица Чајетина”, пише Снежана Ђенић.

Мићић је одиграо велику улогу у обрачуну кнеза Милоша с присталицама Карађорђа и учествовао у гушењу свих буна подизаних против Милошевог апсолутизма. О сердаревом богатству на врхунцу моћи забележено је: „Једнога ата јаше, два у једеку води. На једном у рахтовима било је по седам ока сребра. Од дивљих вепрова зуби били су коњима на прсима…”

Након Вучићеве буне и доласка Александра Карађорђевића за кнеза с власти је свргнут Милош, а сердара прогањају, хапсе и понижавају због његове привржености династији Обреновић. Милева Алимпић о томе наводи:

„Добивши у своје руке овога српског див-јунака, Вучић с њим поступи варварски… Мићић је провођен кроз варош на воловским колима, руке му везане конопцем, а ноге ланцима оковане. С леве стране поред кола ишао је Вучић, па градским Турцима говорио: ’Ну, ето вам страшнога Мићића, душмана вашег и нашег, који смо верни нашем милостивом цару и царском Уставу. Не бојте га се више, он је сада кротак као јагње. Пљујте га! И јавите милостивоме цару како сте га својим очима видели.’ Но очевици су говорили да се ниједан Турчин није усудио на Мићића пљунути, а многи седи Турчин ухвати руком своју седу браду и кроз зубе рече: ’Јазук!’(штета, грех).”

Сердара су заточили у злогласну кулу у Гургусовцу, у мрачну и мемљиву ћелију. „Тешка мемла увлачила се сердару у кости, живе ране су пекле, а глад га је мучила до самртних мука. Умро је у тој кули децембра 1844. године.”

А у пролеће 1856. Мићићев син Јеврем уз дозволу највише власти преноси очеве кости у Ариље и сахрањује их у порти Цркве Светог Ахилија.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.