ЋИРИЛИЦА НЕМА АЛТЕРНАТИВУ

Латини кажу: „Condition sine qua non“ или у преводу – „Услов свих услова“! И нека ова велика мудрост – реченица достојна дубоког наклона до црне земље, буде прво и последње написано на литиничком писму у овом тексту. Не због неког анимозитета, осећаја гађења, или жеље за мајоризацијом – поготово не нечег вредног сваког поштовања, већ искључиво због потребе – да се негује, чува и истакне нешто своје. Наш услов! Услов нашег битисања; нашег корака у будућност; нашег исправног разумевања и поимања прошлости… Услов нашег духовног, културног, културолошког, али и физичког опстанка! Наш „услов свих услова“ – наше ћириличко писмо.

Пише: Никола Трифић

Без ћирилице нема Срба! Без ћирилице, Срби постају аморфна и безглава маса. Гомила меса без свог утемељења. Погача коју су од зрна стварали многи, од Светог Саве до нововековних владара, државника и војсковођа, била би поново размешена и доведена на ниво „тазе теста“, којим се лако манипулише, и које свако – поготово свако моћан, може или да баци у заборав, или да премеси по свом нахођењу – дајући му нови културолошки калуп, али и нову националну форму. Да ли је то нечији циљ и нечије настојање – из овог угла није ни важно. Важна је наша свест о значају ћирилице – о њеној димензији као непроцењивом националном благу.  Важна је наша свест, али и наша решеност да се за њу боримо – до свог последњег атома, и до њеног последњег слова. Ћирилица за Србе нема алтернативу!

МИНУТ ДО 12

Или минут после 12?! Та тмина нашег културног и духовног бића која није завладала ни за време вишевековног ропства и опште неписмености велике већине становништва , влада данас у 21. веку, у столећу бар формалне и номиналне писмености, културе, и наводно – широко распрострањеног знања.

Поставља се питање: Да ли је 21. век заиста век знања, или је много више, век „обиља информација“, које доводе до површних, а често и погрешних „Сазнања“? Велики енглески научник Стивен Хокинг, својевремено је рекао: „Незнање није проблем. Незнање је благо. Погрешно знање је проблем. То је велико зло“. Данас у времену стасавања „интернет генерација“, чини се, да смо сведоци доба – баш хиперпродукције погрешних знања, упакованих и потурених кроз форму „инстант информација“, које се по правилу своде на тенденциозно препакивање и извртање чињеница. Потреба човека за информацијом је слична његовој потреби за храном. То је потреба за животом, али и нешто више од тога: потреба да се животу нађе неки виши смисао. Но, као што човек потребу за храном често задовољава брзом и нездравом исхраном, тако и своју глад за информацијом, храни брзим и „инстант“ паковањима истих, које пре знања, у далеко већој мери стварају забуну, па и заблуду о наводном знању и поседовању наводних компетенција.

Интернет, као највећи изум у модерној историји човечанства, створен да буде подршка и савезник човеку у његовом сазревању, еманципацији и даљој еволуцији, грешком људи а не самог изума, постао је платформа за дубоко деградирање и јединке и колективитета. Ипак, то је глобални феномен и глобални проблем. Где је у том мору светских проблема, наше мало плутајуће острво, које би без основа свог идентитета – ћириличког писма, лако могло да потоне у великој светској мутној води?

Какав је статус ћирилице у 21. веку – пре свега код нас самих и у нашим животима? Стиче се утисак, да се један део народа – и то можда већински део, према њој понаша крајње незаинтересовано, без зле намере, али и без жеље да се проникне у њену суштину и схвати њен прави значај –  са већ увелико постављеним знаком једнакости између ћирилице и неког другог писма. Поред њих, с друге стране, постоји и погрешно идеолошки устројен, па и затрован део народа, истина у мањини, али са врло израженим агресивним тоном и агресивним деловањем према ћирилици, која је за њих „извор стида“, али и „сублиме“ српског посрнућа и српске заосталости, односно нека врста – непотребно тврдоглаве и безобразно јаке жиле нашег балканског, словенског, па и источњачког корена, која гуши интеграцију Срба и Србије, са неким – наравно, по њиховом мишљењу, напреднијим и бољим западним светом!?

Тачка спајања и синхронизације обе групе – и групе „немарних“ и групе „агресиваца“, јесте питање које константно долази са обе стране: Да ли ће нам са ћирилицом у материјалном смислу бити боље? Или другачије формулисано: Да ли неговање ћирилице подразумева и са собом повлачи и боља радна места, као и већи стандард? Наравно, ова питања су толико небулозна – чак и малициозна, да се не вреди њима бавити, поготово не на такав начин, уз банализацију читавог проблема и банализацију шире слике наше реалности. Можда не би било згорег вратити логику у прави колосек и дати дијагнозу, да су највећа зла по српски народ – редом проистекла из: вишевековног ропства, затим Југославије – поготово друге Југославије, а онда и из подивљале верзије капитализма, да би на крају констатације узрока нашег ужаса, могли мирно, трезвено, без икакве погрешне намере, поставити питање, или питања: Шта је од тога дошло на ћирилици? Шта је од тога подразумевало ћирилицу као свој основ? Односно: Да ли је све наведено радило на афирмацији ћирилице – или је у њој видело свог великог, неко ће рећи и највећег непријатеља? Но, при садашњој консталацији ствари, јасно је, да се између немара за њу и агресије на њено биће, ћирилица, заједно са неким трећим делом народа – њених лучоноша, налази у сендвичу између два зла; у озбиљној борби за своје пуко преживљавање! Шта чинити даље?

Закон о заштити и употреби ћириличког писма који су заједно усвојиле Влада Републике Србије и Влада Републике Српске, јесте корак у правом смеру; можда у тренутној ситуацији и нужан акт! Ипак, тај потез треба и мора да представља тек почетак – дуге, свеобухватне и темељне борбе за очување ћирилице, а која опет, треба да буде заснована, не на нашем „морању“, него на нашој свести о њеном значају и значају њеног коришћења.

Ћирилица није гарант било чега, она је предуслов за било шта. Предуслов, или „услов свих услова“ нашег опстанка и наше сутрашњице… Било какве сутрашњице!

ПОРОДИЦА

Школа не може сама – а док читава ствар дође до ширег друштва  већ је касно. Породица је та која мора да буде основ еволуције јединке али и прва база у борби за праве вредности, међу којима је и ћириличко писмо. Наравно, ни породицу као појам, али и као факт наших живота – стање у којем се тренутно налази, али и стање у којем се некада налазила, не треба идеализовати. И она сама треба да прође кроз еволуцију, да одбаци непотребне патријархалне стеге и да за неко ново време не буде последњи вагон прикачен у композицији, већ локомотива и предводник општег друштвенох кретања.

Можда на примеру породице или кроз призму породице, можемо разлучити две јако важне ствари: заоставштину и заосталост. Немањићи су наша заоставштина. Ћирилица је наша заоставштина. Ипак, неке ствари које повезујемо са нашом традицијом а које се односе рецимо на ниподаштавање „нежнијег пола“ и на одређена ретроградна схватања која се тичу друштвеног и државног устројства – део су заосталости и она нам као таква нису потребна. Породица треба да буде модерна, онолико колико „модерна“ не потире традиционалну спону нас и наших предака, нашу праву и потребну историјску заоставштину. Опет, с друге стране, треба да буде традиционална, у мери, у којој се за традицију нужно не везују заосталости из прошлости, које сметају нормалном функционисању породице у „новом добу“, али и ометају њен даљи развој. Хтели ми то или не, ново време је наша чињеница и наша реалност – и само здрава, односно здраво формирана породица, може да буде бастион али и брана, способна да прихвати све добро што долази из нових тенденција, али и да одбаци све оно лоше. Таква породица као база, може и мора да да кључан допринос школству – за које се може рећи да је спало на врло ниске гране. Такође, таква породица има капацитет да кључно утиче на крвну слику друштва – које је данас много више деградирајућег него еволутивног карактера, што и не чуди, с обзиром да је друштво наш резултат, наша слика и одраз; оно није узрок било чега – оно је последица свих наших „делања“ и нашег целокупног битисања.

Зашто породица и ћирилица?

Породица мора да буде „прва кућа ћирилице“, њена колевка; почетна станица њеног даљег ширења. Учите своју децу: шта је њихово писмо – колико је оно срж њихове културе и њиховог идентитета… Развијте у себи свест о томе! Одбаците новокомпоновану мантру, да култура и патриотизам – значе рећи комшији „добар дан“, бацити смеће у канту и платити порез. Прва два су део свакако потребног васпитања, док треће произилази из по државу – а на дуже стазе и по нас саме – корисне законске обавезе. Култура је нешто много дубље. Култура представља личну карту нашег народа, његов ДНК, његов матични код, а све наведено је утемељено, записано и пренето на ђирилици. Без ћирилице Срби не постоје као народ. Без ње, Срби, после више од хиљаду година, иду на ниво племена и хорде – или још горе: у буквално и потпуно нестајање.

„Хорда будућности, као микро заједница коју чине жене и мушкарци, разумљиви једино себи, а потпуно страни својим суседима; усресређени једино на своје материјално преживљаваље и потпуно одсечени од свега духовног и традиционалног. Црвена линија која дели народ од хорде, или народ од његовог фактичког нестајања је опасно близу и зато старе књиге и уџбенике у шаке, од Мирослављевог јеванђеља, преко житија средњовековних владара, Вуковох речника, па све до дела Андрића, Црњанског, Дучића, Селимовића, Ћосића и: Читај како је написано!“

ЛАТИНИЦА НИЈЕ НАШ НЕПРИЈАТЕЉ

Далеко од тога! Латиницу треба учити, знати, примењивати кад треба и где треба. Борба за ћирилицу, није борба против било кога или било чега, то је борба за нас саме – за наш опстанак.

Латиница није наш непријатељ! Између латинице и Срба, нема, или бар не би смело да буде ни спора ни неслагања. Условно речено, једини „проблем“ на релацији Срби-латиница је врло прост: Латиница није српско писмо! Наравно, то не умањује право свих других народа који у Србији живе а којима је латиница матерње писмо, да исто у складу са законом слободно користе. Такође, то не спутава ни Србе, да латиницу уче – да је знају као друго писмо – и да је користе као основ за касније савладавање страних језика. Ипак, српски језик се пише једино и искључиво на ћирилици! Свако друго образложење је лаж и озбиљна тенденциозна подвала! Ћирилица је природан искорак српске писмености. То није прво писмо на којем су писали Срби, али јесте писмо уз помоћу којег је српски етнос изразио своју културу, али и дефинисао националну свест. Од племена које глагоља, до самосвесне нације са својом дефинисаном аутентичном културом. Ћирилица је за Србе, много важнија од саме реформе овог писма коју је по „Аделунговом принципу“ спровео Вук Стефановић Караџић. Она је међу Србе, много старија од Вукове реформе. Ћирилица је највећа и најчвршћа спона нас и наших предака. Она није све – али је без ње све ништа.

21 новембра, 2021
balkanfokus.rs/cirilica-nema-alternativu

2 thoughts on “ЋИРИЛИЦА НЕМА АЛТЕРНАТИВУ

  1. Нема ћирилица алтернативу за нормалне Србе, али јој српска власт и лингвисти противуставно (противно Члану 10. Устава Србије) задржавају замену хрватском латиницом (познатом гајицом) како би се завршило планирано полатиничавање Срба из времена комуниста у Југославији и посткомуниста данас у Србији.

  2. Слажем се у великој мери господине Збиљићу! Пре две године такође, смо имали сагласност око једног мог тадашњег текста о ћирилици. Хвала на коментару и хвала СКЦ на објави чланка.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.