ЋИРИЛИЦУ НЕ СМЕМО ДА ИСПИШЕМО ИЗ БУДУЋНОСТИ: Гојко Ђого, писац и лауреат награде „Шпиро Матијевић“

ОЗБИЉНИ народи непрестано брину о свом идентитету, својој држави и свом месту и угледу међу другим државама и народима. Ми смо, безмало, цео век занемаривали ову историјску поуку.

Већ почетком Првог великог рата, кренули смо погибељном странпутицом, а од почетка Другога, па до краја минулог века, тај ћорсокак је бивао све погубнији. Сад плаћамо старе и нове заблуде и рачуне.Никад их нећемо сасвим намирити. Утолико брижније морамо чувати и неговати своја национална обележја.

Опором поруком , горком као свака непријатна истина, писац Гојко Ђого, лауреат бројних књижевних награда међу којима му је најновија „ Др Шпиро Матијевић“ уручена ових дана у Новом Саду, указује на наше „старе и нове заблуде“ и наглашава да су језик и писмо носећи стубови тог идентитета, наше име и презиме.

* Ћирилица је и даље угрожена мада је, унеколико, законом заштићена. Да ли је прави тренутак да то схватимо сада док уживо гледамо потресно прегруписавање света ?

– Тај закон о заштити ћирилице се мало поштује. А закон који не прате одговарајуће санкције, више је препорука него закон. Службена употреба, администрација и школе јесу неке лекарије, али недовољне, тек да се ћирилица већ данас не испише из будућности. Не знам какав би закон то могао боље да уреди, лингвисти и правници сигирно знају. Само још да их држава подржи.Ово клатно између Истока и Запада љуља се одавно, још од Рима и Византа, више од миленијума, и не верујем да ће се скоро умирити. Ми се морамо некако уклапати у то светско рвање и трвење да нам то клатно почесто не разбија главу, као што је то досад бивало.

Фото З. Јовановић

* Да ли би се спорни Закон о родној равноправности могао, силом прилика, укоренити у нашем језику?

-Закон о родној равноправности је политичко насиље и насртај на науку о језику. Цела та прича је принудно увезена са Запада. Али, упркос ревносним „мондијалистима“, та биљчица се неће укоренити. Можда је такав закон и такво уређивање друштвених односа, не само кад је реч о језику, у неким деловима света оправдано, код нас је намет на вилајет. Сећа ли се још ико, како се у бившој држави и бившем режиму, по Шуваровом закону, звала угледна Трећа гимназија или Прва економска школа? Ал’ ајде, преживели смо „шуварицу“, преживећемо и родну равноправност.

* А судбина Космета? Да ли смо као нација свесни цене те „најскупље српске речи“?

– Наша позиција на светској политичкој сцени додатно је драматизована украјинским ратом. Суочени смо и са ултиматумом Америке и Европске уније који, уз свакојаке претње, захтевају да признамо шиптарску државу на окупираном Косову. Шта год Србија одлучи имаће далекосежне последице.Нисам политичар ни полит-аналитичар, а има и без мене доста црних и белих пророка.После мучног историјског искуства, ја сам веровао да се никад више неће родити Србин спреман да се, за неку утешну награду, одрекне косовског огњишта. Али, преварио сам се. Пребрзо сам заборавио да смо ми имали доста таквих, награђених и добровољних, „давалаца српске крви“.Имамо их и данас, на претек. Србија је пуна јањичара. Ако буде по њиховој вољи, (или ако они преузму власт), могли бисмо на пролеће имати Трећи устанак.

* Колико све што се догађа у вези са нашом јужном покрајином иснспирише савремене писце? Мислите ли и данас да су песници најоданији косовски оклопници?

СВАКО ВОЛИ ЛЕПУ РЕЧ

* Вашу књигу песама „Пут за хум“, проф др.Јован Делић оценио је као другачију од свега што сте написали јер „има нечег андрићевског, у овој изврсној Ђоговој пјесми-причи, блиској и Бећковићевим параболама“. Пријају ли овакве оцене?

– Свако воли да чује лепу реч о оном што ради. Поштујем Делићево мишљење, он је написао целу књигу о мојој поезији и добро је познаје. Могу само да узвратим да и ја изузетно ценим оно што академик Делић пише и како пише.Наравно,не само о мојој поезији.

– Мислим и пукох мислећи, како рече Његош у „Шћепану малом“. Песнички оклопи више нису химне и буднице него елегије и плачеви. Бојим се да свакодневне претње и уцене силника не обесхрабре народ и пољуљају наш национални понос, да не превлада равнодушност и клонуће. То би тек био пораз. Јесу замагљени прозори и далекозори, али песници не смеју да трепћу.Јер, расплет може бити и друкчији, као што је некад бивало – да ти ултиматуми разбуде и наш национални инат. Па нек кошта шта кошта, није нам првина. Они што ултиматуме шаљу и ово би могли имати на уму.

* Пре годину, на почетку рата у Украјини, казали сте да када би Запад и НАТО били сигурни да могу сломити Русију данас, Кину сутра, а да њихова кожа остане читава, ни часа не би оклевали да то учине.Шта о томе мислите данас?

– Све сам погодио. И данас једнако мислим.Ништа се у том рату није променило, само је страдање, претежно православног, народа све веће. Америка и Европа, грану по грану, ломе Русију и то постаје нови крсташки рат. Завршиће се – да опет будем пророк – као и сви претходни, митолошки и историјски, поразом „крсташа“, обучених у фашистичке униформе украјинских конвертита, и васкрсом Русије. Додуше, скупим, али „вскрсења не бива без смрти“. Не верујем да може бити друкчије, да нека луда гурне цео свет у суноврат.

* Долазе ли нам поново нека „вунена времена“? Шта се дешава са данашњим српским интелектуалцима?

– Ако „вуну“ користите као синоним за страх, онда могу рећи да вунена времена још дуго неће проћи. Ништа се битно у свету и нашем животу није променило. Пре пола века нас је жуљила сјерна, неопрана, а сад нас жуља расчешљана и фино офарбана вуна коју нам светски и домаћи велетрговци често подмећу као свилу и кадифу. Почесто такво крзно – да останем код метафоре – на рафиниран или насилан начин навлаче на тело и мозак целих народа.Нажалост, и међу интелектуалцима, и нашим и светским, има знатно више оних што виде како се изопачује свет, а ћуте, него оних што на то указују. Премало је оних, као Петер Хандке, да би њихов глас био уважаван.

Фото З. Јовановић

* Када кажете да као народ морамо окајати грехе јер смо заборавили своје невине жртве,у којем периоду наше тегобне историје смо се најтеже огрешили о саме себе?

-Велика је наша књига невиних жртава, а предуго смо их заборављали. Нисмо их ни пребројали, камоли да смо та позната и непозната стратишта на достојан начин обележили. Тај немар је посебно био изражен од краја Другог великог рата до средине осамдесетих. За те четири деценије, многи гробови су затрављени или намерно прекопани. Никада нећемо утврдити број пострадалих у усташким логорима и јамама, ни сазнати бројно стање безгробне војске чије су кости расуте по словеначким шумама.Нека од комунистичких „пасјих гробља“ можда ће заувек остати прикривена. Велики су наши греси, утолико треба да буде већа и наша обавеза да се, бар знамењем, одужимо нашим невиним жртвама.


Аутор: Ј. Симић

Извор: Новости

One thought on “ЋИРИЛИЦУ НЕ СМЕМО ДА ИСПИШЕМО ИЗ БУДУЋНОСТИ: Гојко Ђого, писац и лауреат награде „Шпиро Матијевић“”

  1. ПРЕД ИЗРАДУ НОВОГ СРПСКОГ ПРАВОПИСА, ДА ЛИ СУ СРПСКИ ЛИНГВИСТИ ИЗВУКЛИ ПОУКУ ШТА СУ УРАДИЛИ, ОДНОСНО ШТА НИСУ УРАДИЛИ ЗА СПАС СРПСКЕ ЋИРИЛИЦЕ?

    Многи људи, па ево и песници, причају о ћирилици, а појма немају где је главни проблем. И где је кључ решења. Мало људи не знају да је ћирилица у основи лингвистичко питање. Српско ћириличко питање је питање србистике, науке која се бави српским језиком и ћирилица је у основи питање српског језика и његовог нормирања. Дакле, њега у основи решавају (и треба да га решавају) српски стручњаци за српски језик. У решењу проблема српског, као и сваког другог, писма морају се слушати лингвисти. И народ их често слуша и(ли) чита, али их не схвата или не уме да их схвати. Када су чули да се народ (удружења из народа за одбрану ћирилице) бори за спасавање српске азбуке, куд ће — шта ће и они у кренули у „борбу за ћирилицу“, јер нису могли остати по страни и ћутати као раније, јер ако ико зна, они знају да је то „њихово питање“ и да нее могу ћутати и даље, јер су, ваљда схватили да се ут ој борби за ћирилицу они први који се не могу заобићи и сакрити.
    Проблем ћирилице, то знају добро у народу они који се разумеју у лингвистику и лингвистичка питања, и знају ко је задужен, а тиме и плаћен, те стога и незаобилазан и кад је крах српске ћирилице у питању и када је њен спас и успех на делу.
    Такви у народу знају како је, зашто и чијом кривицом српско писмо стигло до данашњег тешког положаја, зашто је само то писмо данас у тако тешком, затирућем положају и знају како и то писмо може изићи из тога положаја и бити у употреби како су у употреби данас сва друга писма, почев од хрватског, бугарског, румунског, руског, немачког, француског, енглеског и свих других писама која у њиховом коришћењу немају никаквих тешкоћа у вези с несигурношћу њиховог опстанка. Једино српско писмо данас нема сигурну будућност.
    Прво, тешкоће, односно несигурност у опстанку српског писма сежу у 11. век. Тада је од католицизма проглашена „ђавољим изумом“, јер се католицизму није допало постојање две хришћанске цивилизације: католичка и православна. Католичка цивилизација је тежила поништењу православне цивилизације, па тако и свега онога важног што је чинило православље и што је за њега везано. А то је свакако, једно од најважнијих питања било и писмо — ћириличко. А како су Срби били у директним, непосредним додирима с католицизмом, њихово православље и њихово ћириличко писмо били су први на удару. Зато је српско ћириличко писмо свих једанаест векова, као, свакако, и српски народ, под сталним ударима — када мање, а када жешће у зависности од политичких прилика и геостратешких интереса моћника. Посебно тешке прилике за српску ћирилицу биле су у време живота Срба најпре у Аустријској монархији, а онда у Аустроугарској, када су Србима забрањивали ћирилицу више пута уредбама, законима, а често и голим насиљем, као што је то у наше време под ударима чекића по ћириличким таблама. Забрањивања ћирилице од непријатеља трајала су све до стварања Југославије, када је комунистичка власт преузела улогу ћириличких непријатеља и попримила вишедеценијску идеолошку мржњу прама српском писму и када је, уз насиље, почела примена лукавства у новом виду прогона и затирања ћириличког српског писма. Најпре је комунистичка власт инструисала тобожњи договор Срба и Хрвата о једном (српскохрватском/хрватскосрпском) језику чиме су успостављена два „равноправна писма“ латинице и ћирилице, с тим што се већ на договарању предвиђала будућност у писму ћирилици „постепена замена хрватским писмом“. У томе јее помагало проглашавање са српске стране да су то „оба наша писма“, што с хрватске стране није чињено. Хрвати су учени да је њихово латиничко писмо (гајица) и њима оно није смело да се замењује иако су и они у својим школама учили и ћирилицу, али никада није било никаквих притисака ан њих да замењују своје писмо. То је чињено само код Срба. У ту игру са српским писмом били су директно укључени српски лингвисти јер, будући да се лингвисти једини по струци и обавези баве српским језиком и његовим писмом, без лингвиста није било могуће ни чувати српску ћирилицу нити је без њих било могуће уводити хрватску латиницу као друго писмо и њиме потискивати и замењивати српску азбуку. За све време комунистичке власти у Југославији власт је маргинализована, на разноврсне начине је запостављала ћирилицу, јер је то био њен задатак: Срби и све њихове вредности, међу којима, свакако и писмо ћирилица, игнорисане су, јер је требало Србе ослабљивати највише међусобним деобама по свим шавовима, па и по писму. Латиница је тако у Срба добијала примат и за време Југославије Срби су од готово стопостотно ћириличког народа стигли до већинског латиничког народа. У томе су српски лингвисти, с вољом или без воље, били злоупотребљени, па смо, захваљујући лингвистима и данас остали са судбином напуштања ћириличког писма. Онда када су настале објективне прилике да се Срби врате свом миленијумском ћириличком писму и да коначно исправно и самостално реше питање запостављања и прогона своје ћирилице, српски лингвисти су у Друштву за српскохрватски језик и књижевност били први који су нису хтели да се Срби врати називу свога језика — „српски језик“, него су предложили и 1990. године да остане „српскохрватски језик“ и да се задрже два писма. Када је српска власт ипак испредњачила испред српских лингвиста и 1991. ипак предложила да се Срби врате свом називу „српски језик“лингвиста су то прихватили. Али нису прихватили нешто веома важно у вези с писмом. Нису прихватили да српски народ буде, као сви други народи, једноазбучан, него су у струци и правопису у Матици српској задржали 1993. у Правопису српскога језика два алтернативна писма: српску ћирилицу и хрватску латиницу, с тим што су у једном од школских издања Правописа 2001. године преименовали хрватску латиницу у „српску латиницу“. То је био по српску ћирилицу катастрофалан и трагичан поступак, јер су од тада многи говорили: „Ако нам и нестане ћирилица, остаће нам наша латиница.“
    Српски лингвисти су 2010. године направили још жалоснију грешку и трагичнију по српско писмо. Када је Коштуничина влада с министром културе Драганом Којадиновићем и његовим помоћником лингвистом Б. Брборићем, у сарадњи с Удружењем „Ћирилица“ (Нови Сад, 2001), прошла у народу с предлогом да су „у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо“ (дакле једно писмо као у свим престижним језицима, без двоазбучен шизофреније) српски лингвисти у Матици српској су изиграли ту народну уставну обавезу, и оставили су и даље два писма у новом издању Правописа, у чему су, нажалост, добили и подршку од Одбора за стандардизацију српског језика, чиме је ћирилица бачена на пут њеног замењивања туђим писмом и наставка нестајања. Поједини ређи успеси појединачних поступака у народу да се враћамо ћирилицу у коначном до дан.данас нису успели, нити су могли успети, да ћирилици обезбеде уставну сигурност у њеном опстајању за будућност.
    Остаје, за закључак, једно најважније питање за будућност српске ћирилице: да ли су српски лингвисти извукли неопходне поуке у спасавању ћирилице? Наиме, да ли су схватили да сви други лингвисти (па и хрватски) нису случајно сви изабрали по једно (своје) писмо за писање својих језика?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.