Владимир Курочкин (1883 – 1943), водећи црквени уметник Новог Сада

Руски уметник и педагог Владимир Семјонович Курочкин (1883 – 1943) припада оном кругу емигрантских стваралаца чији је утицај био дугорочан, али ненаметљив. Његов рад није обележио авангардни искорак нити уметнички скандал, већ континуитет, преношење визуелне и педагошке традиције једне културе у простор који је био историјски, духовно и естетски спреман да је прихвати. Управо због тога Курочкин представља једну од кључних, мада недовољно истражених фигура руске уметничке емиграције у нашој земљи.

Курочкин се школовао у Строгановској уметничко-индустријској школи у Москви, једној од најпрестижнијих образовних установа Руског царства, познатој по спајању класичног ликовног образовања са примењеном уметношћу, декоративним сликарством и техничким цртањем. За разлику од искључиво академских институција, Строгановска школа формирала је уметнике широког профила, способне да раде и као сликари, и као педагози, и као практичари у примењеним дисциплинама.

Пре Октобарске револуције и емигрирања Курочкин је боравио у Одеси, где је радио као наставник у гимназијама, и као управник Градског музеја лепих уметности, данашњег Одеског уметничког музеја. Тај податак је од посебне важности јер показује да Курочкин није био периферни провинцијски сликар, већ део институционалне културе једног великог царског града.

После Октобарске револуције и слома старог поретка, Курочкин напушта Русију и 1919. или 1920. године, заједно са супругом, стиже у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Насељава се у Новом Саду, граду који ће у међуратном периоду постати један од најважнијих центара руске емиграције у Војводини.

Захваљујући свом образовању и педагошком искуству, Курочкин брзо проналази запослење у гимназијама у Новом Саду и Сремским Карловцима, где предаје сликарство и техничко цртање. Поред наставе у државним школама, држао је и приватне часове цртања, што је био чест облик егзистенције међу руским интелектуалцима у емиграцији.

Најзначајнији сегмент Курочкиновог уметничког опуса у Србији везан је за црквено сликарство. Крајем двадесетих година XX века, заједно са руским уметником Николајем Ивановим, осликава иконе за иконостас придворне капеле Светог Василија Великог у Владичанском двору у Новом Саду, резиденцији епископа бачког.

Овај рад не представља експеримент, већ свесни избор традиције. Иконе су изведене у духу руске академске иконографије, са јасним цртежом, уравнотеженом композицијом и строгошћу која одговара литургијској функцији. У контексту међуратне Европе, оптерећене модернистичким превирањима, Курочкинов приступ делује готово анахроно, али управо у томе лежи његова снага. Он не тражи нови „језик”, већ чува постојећи.

Још непосреднији и данас лако уочљив траг Курочкиновог рада налази се у малој цркви Светог Николе у Новом Саду (Николајевска црква), код Трга Марије Трандафил. У овој цркви налази се пет витража које је израдио Курочкин: Васкрсење Лазарево, Свети Георгије Победоносац, Свети Никола, Свети Никола са Светим Јованом Крститељем и Света Параскева.

Посебна вредност ових витража јесте у томе што су потписани, на њима су наведена имена дародаваца и аутора, „професора Владимира Курочкина“. За историју уметности, где је ауторство црквених радова често замагљено или изгубљено, ово представља изузетно важан документ.

На појединим витражима у позадини се појављују силуете храмова који подсећају на руске цркве, што се може тумачити као суптилан визуелни запис једног прогнаника, као спој новог духовног простора и сећања на напуштену отаџбину.

Курочкин није био уметник великих изложби и манифеста, нити је оставио обиман сликарски опус у музејима. Његов значај је другачије природе. Он је био преносилац знања и чувар иконографског канона.

У том смислу, Курочкин представља типичног, али управо зато драгоценог представника руске емиграције: уметника који није мењао историју уметности, али је обликовао визуелну и образовну свакодневицу средине у коју је дошао.

У међуратном периоду владала је велика потражња за витражима широм наше Краљевине, јер је у то време интензивирана изградња како православних и католичких храмова, тако и појединих монументалних јавних здања. Архитектонски пројекти све чешће су предвиђали витраже као значајан декоративни и симболички елемент, па је уметност витража добила на посебној важности. Управо у таквом амбијенту може се посматрати и Курочкинов рад у Новом Саду, који се уклапа у шири талас обнове и украшавања цркви и њених простора.

Овде се можемо осврнути укратко и на руску емиграцију у српској Атини, како би имали јаснију слику у каквим околиностима је Курочкин живео и стварао.

Од фебруара 1922. године у граду је почела са деловањем Руска православна загранична црква – Црквена општина града Новог Сада, што је додатно утицало на развој духовног и културног живота руске емигрантске заједнице. Богослужења су се обављала у Николајевској цркви и у капели Светог Василија Великог у Владичанском двору Бачке епархије. Иако су пред рат били обезбеђени новац и локација за изградњу руског православног храма, та намера није остварена, те је заједница наставила да се окупља у већ постојећим храмовима Српске православне цркве. Пароси Руске цркве у међуратним и ратним годинама били су Фјодор Синкевич, Нил Малахов, Сергиј Самсонијевски, Владимир Родзјанко и Василиј Кољубајев, који су, поред духовне службе, имали значајну улогу у очувању идентитета и саборности емиграције.

Сачуване руске црквене књиге пружају драгоцен увид у живот ове заједнице између два рата. У том периоду регистровано је крштење 124 руске деце и 226 венчања, од којих је око 60 одсто било склопљено између супружника руског порекла, док је сахрањено 255 лица. У ширем временском оквиру, од фебруара 1922. до јуна 1955. године, заведено је 385 имена преминулих, од чега је приближно 70 одсто било мушког пола.

Према доступним подацима, укупно је у Новом Саду преминуло око 850 руских емиграната и њихових потомака. Прво поколење емиграната најчешће је страдало од срчаних болести и туберкулозе, а посебно је била изражена смртност у старосној групи од 36 до 40 година, што се доводи у везу са последицама ратних траума.

И сам Курочкин окончао је свој живот у Новом Саду, упокојио се 17. јула 1943. године и сахрањен је на Успенском гробљу, међу својим сународницима, на руској парцели, чиме је његова лична судбина трајно повезана са градом у којем је оставио значајан уметнички и духовни траг.

Био је ожењен Лидијом Герасимовном, дугогодишњим солистом руског црквеног хора при Николајевској цркви. Она се упокојила 1961. године и сахрањена је крај супруга, те су и у смрти остали једно поред другог.

Душан Опачић – Братство