Да ли вам лоша граматика и физички смета? Британски научници су у студији објављеној у часопису „Неуролингвистички журнал“ открили физиолошки одговор слушаоца када чује искварену енглеску граматику.
Истраживачи са Универзитета у Бирмингему узели су 41 одраслу особу која је говорила енглески и подвргле их 40 узорака говора на енглеском, од којих је половина била прожета граматичким грешкама. Учесници су били прикључени на монитор који је пратио варијабилност откуцаја срца (ХРВ), што је размак између откуцаја.
Када је неко опуштен, ХРВ (Heart rate variability, променљивост срчане фреквенције – прим. прев.) му има тенденцију да буде променљив, док особа под стресом има ХРВ у редовним, стабилним интервалима.
Научници су открили „статистички значајно смањење… као одговор на стимулусе који садрже грешке“.
У суштини, изгледа субјекти постају физички под стресом када чују граматичке неправилности – што их мучи не само у међуљудским односима, већ и физиолошки.
„Резултати овог истраживања стављају у фокус нову димензију замршеног односа између физиологије и когниције“, рекла је професорка Универзитета у Бирмингему и водећи аутор студије Дагмар Дивјак. Резултати, рекла је она, сугеришу да „когнитивни напор одјекује кроз физиолошки систем на више начина него што се раније мислило“.
Извор: Неоскоп
Превод: Ћирилизовано / СКЦ „Ћирилица“ Београд
По овоме испада или да су Енглези стварно мало „уврнутији“ од других народа, или су ови истраживачи с вештачким мозговима, још недовољно усавршеним
Ово је од Енглеза невероватно глупо. Да ли се то још игде у свету очекује ово: „У суштини, изгледа субјекти постају физички под стресом када чују граматичке неправилности – што их мучи не само у међуљудским односима, већ и физиолошки.“
Па то су ништа друго него незналице и болесници. Прво, ови истраживачи не знају да се често дешава да се за неки књижевни језик изабере неки дијалекат из хиљаде разлога. На пример, постоји прича да је моћни албански политичар Енвер Хоџа утицао на књижевни албански језик тако што је (једноставно речено) наредио да говор његовог села где је рођен има да буде основа за матични албански нормативни језик у Албанији. Зато савремени лингвисти и остали умни људи траже да се не смеју имати предрасуде према онима који говоре „граматички неправилно“. Јер, на пример, да је Вук изабрао неки други дијалекат за основицу књижевног језика (да је, на пример, изабрао говор Срба са Косова или из источне Србије, рецимо, онда би „неправилно граматички говорили“ људи из других српских говорних подручја. Вук је успео да „прогура“ говор свога родног краја за „стандардни“ („нормативни језик“, па зато изгледа да данас Срба на Косову „говоре граматички неправилно српски језик“. А они, у ствари, говоре оним језиком којим су се служили Немања и остали српски кнежеви, краљеви. цар Душан и остали изр рода Немањића. Енглези су, изгледа, понекад „уврнути“, па су нетолерантни према различитим говорима у свом народу. Наравно постоји обавеза да се Срби, и сви остале, науче даа знају свој стандардни, књижевни или, како га моја маленкост зове „учевни језик“, тако га зовем — јер се он учи у школи и постоје на неким местима (у школама и сл.) да људи добро владају својим учевним језиком. Али, не мора увек. На пример у књижевности у у „обичној“ свакодневној комуникацији. Како може неко нормалан да има „стрес“ само зато што неко може у купеу воза да говори неким својим дијалектом. Изгледа да би „стресирани“ Енглези могли некога другог Енглеза да „ишамарају“ или да га, не дај Боже, чак и, под стресом, убију зато што је из неке провинције, па или не зна стандардни језик, или, можда, намерно говори својим дијалектом, јер му је тако лакше и лепше, или воли много свој локални говор.
Има случајева у крајевима око Лесковца или нешто северније одатле да тамошњи људи кажу: „Био сам јуче сас Мирославу.“ Када се то каже књижевним или учевним језиком, „правилно је“: „Био сам јуче с Мирославом.“ У том „књижевном случају“, ако се из контекста или претходног разговора не зна о којој је особи реч (мушкој или женској), јер је Мирослава и Мирослав име које у инструменталу гласи исто у учевном језику „с Мирославом“ и из „правилног говора и писања“ нико не може знати да ли је тај који „правилно говори“ био са женом или с мушкарцем. (То је добро да „се сакрију“ ови „биполарци“ и сл. да се не открију јесу ли били са женом или мушкарцем.) Код овога ко каже дијалекатски не може да се сакрије због књижевног језика. Јер, тај који каже: „Био сам сас Мирославу“ — јасно је да је био са женском особом. А ако је био с мушкарцем, биће јасно из дијалекатског говора: „Вио сам сас Мирослава“. Ето случаја, а није их само један, да је дијалекатски језик прецизнији од учевног језика.
Хтео сам, на крају, рећи да само уврнут и слабо учен човек (у овом случају Енглез или Енглескиња) може да доживи љутњу или чак и „стрес“ ако неко говори својим дијалектом уместо учевним језиком. Изгледа да Енглези нису случајно у прошлости имали толико колонија јер су стресом болесни. Тако бар ово истраживање хоће да каже.
Сад, или су Енглези стварно мало „уврнутији“ од других народа, по овом истраживању, или је истраживање обавила нека екипа људи с вештачким мозговима који се нису још довољно вештачки усавршили.
Очигледно нисте прочитали студију (има повезница на њу) већ само овај текстић-обавештење.
Јер не ради се о дијалектима већ граматичким неправилностима у покушају да се говори књижевним енглеским.
У чему је неспоразум? Па и ја видех и у тексту да се ради о учевном и дијалекатском језику. И говорих о „правилном“ и „неправилном“ у граматици. И споменух пример из кога се јасно види да је некада дијалекатски израз значењски прецизнији.
Предајем се 🙂
Културно и поштено сам се и ја „предавао“ Вама кад сте ме лако убедили да неко реаговање треба да се објави, а друго не и сл.
Ја цензуришем коментаре?
Никад, ни овде, ни на „Ћирилизовано“
Цитирајте где сам Вас то убеђивао.
Ааа, кад Вам рекох да је Пол Крејг Робертс у праву што не пушта никакве коментаре на свом блогу. Видите, Збиљићу, зато тај деда објављује и по десет прилога дневно, плус гостовања на разним видео-каналима, а има скоро 100 година. Што би се петљао са разним напастима. Његовим примером хтедох нешто да Вас поучим. Али џаба. Професоре, какав сте били ученик?
Не знам за њих, али мени припадне мука од нових спикера Радио Београда који обавезно греше у читању, а омашују и акценте.
И ја се предајем. (Нисам увек био одличан, понекад и врло добар.) Некако, ако се још сећам, пола-пола. На факултету сам из језика дипломирао десетком. Али, то беше толико давно, да више, ваљда, није ни важно.