„На подручју Независне Државе Хрватске забрањује се упораба ћирилице“.
То стоји у Законској одредби о забрани ћирилице коју је на самом почетку нацифашистичке окупације и геноцида над српским народом, 1941. године, потписао усташки поглавник Анте Павелић.
Толико деценија касније, ћирилично писмо је криминализовано и у данашњој Републици Хрватској, што најбоље илуструју примјери варварског домобранског иживљавања над ћириличним таблама у Вуковару, забрани употребе ћирилице на надгробним споменицима и слично.
Међутим, то не треба уопште да нас чуди од Хрватске, имајући у виду да нису прошли процес денацификације након Другог свјетског рата, те да се редовно оглушују о иницијативе, резолуције и лицемјерне изразе забринутости званичног Брисела над положајем остатка остатака српске мањине у Хрватској.
Али, свакако, требало би да нас зачуди зашто у Црној Гори, чија је прошлост и те како антифашистичка, и даље важе регуле и игнорантски однос према ћириличном писму које је у потпуности изопштено из државног и административног комуницирања.
Без обзира на уставну одредницу о равноправности ћириличног и латиничног писма и данас у Црној Гори има само статус дозвољеног, али не и равноправног и обавезујућег писма.
Да ли је неопходно напомињати да је ћирилично писмо један од најважнијих чинилаца српског културног, језичког и духовног идентитета, али и цјелокупне историје и културе ове државе, те да не постоји ниједан историјски, културни, естетски, лингвистички, вјерски или техничко-технолошки разлог да ћирилица, као писмо српског језика, којим по званичним показатељима, већински говори становништво у Црној Гори, буде изопштена из државног и административног комуницирања.
Уколико се ћирилично и латинично писмо не доведу у равноправан положај, након политичког слома Ђукановићеве машинерије, онда ће бити више него јасно да је тоталитарно насљеђе и даље живо.
Небројено пута смо апеловали да свим институцијама у Црној Гори да ћирилично писмо уваже као равноправно и да га у свом комуницирању користе у истом обиму као и латиницу.
Политичке и невладине организације са српским предзнаком упућивале су у више наврата захтјеве Уставном суду Црне Горе, који је, такође, изопштио ћирилично писмо из административне комуникације.
Али, не само Уставном суду.
Држава Црна Гора је, напросто, обавезна да заштити уставна и давно стечена права кроз равноправну употребу ћирилице, самоиницијативно предузимати активности на заштити свог културног, језичког и духовног идентитета – и то на начин што ће оно што је била државна обавеза у поштовању равноправности ћириличног и латиничног писма сами проводити у дело, без било каквих опомена или напомена као што је ова.
Професор српског језика Веселин Матовић чува успомену на жртву 14 учитеља из Бјелопавлића који нису пристали да у школе уведу латиницу и да се избаце јуначке песме.
Ко зна да ли би ико поменуо, а камоли посветио неко своје дјело успомени на жртву 14 угледних учитеља из Бјелопавлића, који су прије 107 година платили животима одбрану српског језика и ћирилице, да није било ерудитског рада чувеног професора српског језика из Никшића Веселина Матовића, на чему му српски народ, заиста, дугује велику захвалност.
С друге стране, бесмртна жртва наших просветара, треба да служи на понос свима нама, али и опомена на све оне људе који имају могућности да исправе неправду према ћириличном писму.[wc_spacing size=“40px“ class=““][/wc_spacing]
Извор: ИН4С
СРПСКИ ЛИНГВИСТИ И ВЛАСТИ ПРАВЕ ПРОБЛЕМ СВОМ ЈЕЗИКУ И ПИСМУ У СРБИЈИ И ТО СЕ ОНДА ПРЕНОСИ КАО ЈОШ ВЕЋИ ПРОБЛЕМ У ЗЕМЉАМА ИЗВАН СРБИЈЕ
Проблем српском писму и у Хрватској, и у Федерацији БиХ и у Црној Гори додатно праве српски лингвисти и власт у Србији — матици српског језика и писма. Проблем је у томе што српска лингвистика и српске власти у Србији већ 17 година буквално игноришу већинску одлуку народа на референдуму за Устав Србије (2006) и правописно-лингвистички и државно-политички изигравају народну већинску вољу јасно изречену у нераздвојивости српског језика од ћириличког писма („У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо“, дакле, као и у сваком европском и светском престижном језику не постоји ни у српском језику шизофрено двоазбучје, него чисто и једино нормално функционално једноазбучје и у српском језику. Али то не дозвољавају још лингвисти у српском правопису у коме се наставља двоазбучје из српскохрватског језика, а власт држи на снази два неуставна закона (из 1991. и из 2021) у којима само део грађана има обавезу да поштује уставни пропис о српском језику и писму, а други део ту обавезу нема, него може српски језик да пише и неким туђим писмом, најчешће хрватском националном абецедом (гајицом). Кад је то тако законом и правописом прописано за Србе у Србији, како онда очекивати од оних који не подносе ни Србе ни њихову ћирилицу изван Србије да поштују и примењују за тамошње Србе њихово ћириличко писмо?
Без озбиљног и уставног односа према српском језику и писму ћирилици у Србији — трагикомично је очекивати да други изван Србије брину о српском писму и постављати им питања у вези с тим по међународним правима на свој језик и писмо.