Из архиве: Ћирилица у технолошкој ери (2)

Претходно: Из архиве: Ћирилица у технолошкој ери (1) – Србски културни центар „Ћирилица“ Београд

12. септембра 2002.

Наш пут је, наравно, морао бити другачији од земаља бившег источног  блока. Почетак деведесетих година и добро знани догађаји који су га пратили донели су масовну и изненадну кирилизацију Србије, која је захватила све гране друштвеног и привредног живота, задирући често и врло дубоко у његове поре. Она је, међутим, по свом карактеру била у много чему вулгарна, што је проистицало из њеног неаутентичног порекла (језик и писмо се нису „штитили“ њих ради, већ у служби промовисања одређених политичких концепција и циљева, често сасвим ефемерних у поређењу с дугим трајањем језика и његовим значајем за одређење цивилизацијске припадности), проузроковавши тиме револт великог дела, нарочито космополитски опредељене, српске интелектуалне јавности. Латиница је, у тим условима, међу многима стекла имиџ алтернативног писма, писма које изражава трезвеност, опредељеност ка европским цивилизацијским вредностима и достигнућима и непотчињавање општем лудилу и хипокризији који су карактерисали наше тадашње друштво. Ћирилица је, с друге стране, премда јој ни са једне стране није био оспораван формални и ефективни примат, за многе постала искомпромитовани пропагандни симбол. Медији су пак кренули путем инерције – наслеђена латинична решења је, с технолошке стране, било далеко лакше дигитализовати и инкорпорирати у нови поступак рада, с обзиром на то да је ликовно решавање латиничне дигиталне типографије било далеко једноставније и приступачније од ћириличне. Томе је знатно допринео и пиратски карактер коришћења софтвера код нас, који је потпуно компромитовао идеју да за коришћење одређеног софтверског дела треба платити, чиме су евентуални радови домаћих дизајнера већ у старту изгубили могућност економског вредновања и слободног такмичења са увозним софтвером на јединственом тржишту.

С друге стране, држава која је стубове националног идентитета, па и  ћирилично писмо, у том периоду (зло)употребљавала на свима добро познат начин, делимично услед инерције а делимично услед суштинске нееманципованости и природног надовезивања у односу на претходни титоистички режим, истовремено је развијала државну инфраструктуру и све (мада врло скромне и закржљале) елементе електронске администрације користећи латинично писмо. Политичка, економска, културна и свака друга изолација у којој се Србија тога времена налазила, додатно је доприносила томе да питања подршке за српски језик и писмо не буде нешто што претерано интересује велике произвођаче софтвера, чији су се производи чак и у условима тешког живота и санкција, неминовно, пробијали и у ову средину. Институције које би биле најпозваније да у овом процесу одиграју кључну улогу (Матица српска, САНУ) у том периоду су, као и у многим другим, за судбину Срба одсудним временима, биле заузете „важнијим стварима“. Неспособне да препознају значај информационих технологија и система за будућност језика, писма и културе, оне су се евентуално бавиле појединачним, парцијалним проблемима (растављање речи, програми за проверу правописа, као и разни трећеразредни проблеми попут специфично српских курзивних облика слова т, п, г и сл.), ниједном не покушавши да проблему дигиталне будућности језика приђу системски и са озбиљношћу коју његово решавање налаже. Наравно, живот и економија нису могли толико да чекају: користили су ефикаснија латинична решења која нису правила проблеме приликом филмовања или штампања, која нису изискивала мукотрпна и егзотична вишечасовна подешавања и брљања по графичком подсистему Wиндоwс-а како би се квалитетни страни ћирилични фонтови могли видети и користити.

Додатни проблем представљао је и недостатак истинског стандарда за алокацију ћириличних слова у оквиру фонтова, услед чега није било могуће развити ни стандард за размену електронских докумената нити функционалну подршку за тастатуру. Сви се сећају, додуше функционалног, али у суштини помоћу „штапа и канапа“ склепаног система YУСЦИИ (национални „стандард“ по ком су се ћирилична слова у фонтовима налазила на месту латиничних, па је промена писма изискивала и промену фонта) + Маппер (домаћи програм који је корисницима помагао да направе некакав логичнији распоред куцања слова него што је био онај који је YUSCII подразумевао).

Вишејезична подршка у чијим благодатима данас уживамо постојала је  још и далеке 1995. године, у оперативном систему Windows for Workgroups 3.11. Тада је, међутим, била дубоко скривена у раљама загонетног Kонтрол панела и ретко ко је, заправо, и знао чему служи. Већина корисника је, заједно с компјутером и оперативним системом, добијала и известан број српских латиничних и ћириличних YUSCII фонтова проблематичних визуелних и информатичких квалитета, чиме би, углавном, и била задовољна. Тек су се малобројни ентузијасти одваживали на (с Виндоусом увек ризично) чепркање по системским фајловима како би стандард коришћења сопственог језика и писма на рачунару подигли на виши ниво. Занимљиво је да домаћа рачунарска литература никада није, или барем то аутор овог чланка никада није забележио (а за собом има приличан стаж у коришћењу компјутера и праћењу релеватне периодике), написала ниједан чланак који би се на једноставан и транспарентан начин бавио вишејезичком подршком и могућностима коришћења српског језика на рачунару: ово питање је увек било обрађивано узгредно, а читаоцима никада није представљена, црно на бело, релативно једноставна процедура инсталисања вишејезичке подршке. Представљано је много решења којима је, уз помоћ одређених преправки графичког подсистема Wиндоwс-а било могуће добити специфично српска латинична слова, али се проблемом уграђене, подразумеване системске подршке и за српску ћирилицу и за латиницу није бавио нико.

Значајну прекретницу и нове параметре у ову проблематику донела је (закаснела) појава Интернета у Србији, али о томе у следећем прилогу.

Извор: Крстарица

Прикупио: Дарко Бабић

Приредила: Весна Арсић