Леле да ми не дирате

Помињујемо си с онолко колко имамо. Не бунимо се ако има и повишће, не жалимо се ако не претича. А кому па и да се јадосујеш, љуђе долеко, Бог високо. Мож д`нд а прекарамо с леб и сирењце, ако има сирењце, ако па неје лебац че чватолимо и че ћутимо. Покани ли ни некој да седнемо уз једење, има да речемо: „Еве само што руча, залак уста да турим не могу“. Травку има на језик да туриш глад да л`жеш, само главу да не снаведеш. Прегл`неш пљунку, уапеш се за језик, а у мешину ти некво мрдне, прокл`неш живот, гледаш очи да те не издаду, да не побегну на некво што неје твоје и што ти не мож да имаш.

Није ч`к ни падежи немамо колко је прописано. Два. И доста ни. Берем това мож да имамо повиш, не кошта ништа, али нам доста. Ни од поважне ствари вајду несмо имали, а че видимо корис од падежи. Имајте си вије десет, пенајес, двајесе, кој ви брани, нам и овија там`н, а понека и млого.

Разумимо се без оратење само ка очемо. Сас очи си оратимо, сас сл`зу, с прсти у косу, сас ћутање и поглеџување, с кротак скроч. Оно умејемо и није уз трубачи да се расврљамо ко пет`л на буњиште, па не питујемо колко кошта. Мерак ни да жене чочек заиграју, певаљку да пригрнемо, трубу на уво да чујемо, у севдах да паднемо, за јутре не питујемо.

Али си имамо онова наше лелееее! Па си га чувамо ко што се парица чува за црни д`нове. Доста да чујеш това леле или лелке, па да знајеш да ли се онија кој га рек`л обрдувал, уплашил, растужил, заболела ли га је душа. Това једно лелееее има сто нијансе, ма сто иљаде, милион …

Свако леле исто, а неје исто. Једно је жално, једно поје, једно се радује, једно тугује. Једно је ка се изненадиш, једно ка се зачудиш, једно ка се посрамиш. Кико може? Па може, може затова што из душу излази. И љубоморни смо, уууу, не знајете вије ко ни криво ка га употребите куде не требе, ка не требе и кико не требе.

Несмо замерљиви, мож друђи да ви нече ни каже, али ако требе поседите, че ви дадемо да пивнете и једнете, имате си ваши падежи, а ја да ви казујем, наше леле да ни не дирате.[wc_spacing size=“40px“ class=““][/wc_spacing]

Аутор: Милко Стојковић 

Извор: Југмедија