Пре више од пола века (1964) Унеско је указао на потребу за медијским образовањем. Експерти ове међународне организације посвећене афирмацији знања, културе и науке убрзо су понудили први одрживи модел медијског образовања, а почетком последње деценије 20. века (1982) Унеско доноси Декларацију о обавезном медијском образовању од предшколског узраста до универзитетског нивоа. Многе државе примењивале су одредбе овог акта кроз различите видове необавезног образовања, међу њима и наша, не без отпора, и не без неразумевања.
Последњих година, формирањем медијски боље образованог нараштаја, и напретком информационих технологија, медиологија и медијска писменост снажније се утемељују као нове академске дисциплине. На низу педагошких, журналистичких и филолошких факултета засноване су катедре и предмети који образују младе за суочавање с бројним изазовима информатичке ере. Рекло би се да ту посебно предњаче високошколске установе које образују учитељски, васпитачки и наставнички (професорски) кадар.
У издању једне такве високе школе, Учитељског факултета у Лепосавићу, који делује у оквиру Универзитета у Косовској Митровици, крајем минуле године објављена је веома инструктивна монографија „Медији и образовање”, чији су аутори медијски стручњаци из Ниша др Зоран Арацки и др Предраг Јеленковић.
Аутори су систематизовали релевантна знања из медиологије и педагогије и указали на главне тачке њиховог преплитања у образовном процесу. У основи, они полазе од става да се модерна информатичка технологија у образовном процесу може користити на два преовлађујућа начина – традиционални, као софистицирана наставна средства у извођење наставе најразличитијих предмета, и савремени, којим се, у оквиру разнородних дисциплина, ученици и студенти подстичу на нове видове масмедијског стваралаштва. Аутори дају предност другом моделу у коме се битно мења и позиција наставника; у њему наставник мора да примењује неку врсту „динамичке логике”, док полазници постају прави субјекти наставе.
Аутори нуде скицу будуће мултимедијалне учионице, која не треба да представља само прост скуп нових медија или техничких помагала, већ суштински нови облик васпитно-образовног рада и другачији културолошки и комуникацијски амбијент. У том амбијенту сама школска зграда није најбитнија, ако већ није и сувишна: она се, указују Арацки и Јеленковић, у срећнијим случајевима преображава у хардверско-софтверско и административно средиште, а наставни процес постаје зависан од биопсихичког ритма наставника и ученика посебно.
Аутори дају преглед релевантне домаће и стране литературе из ове области, а књигу закључују корисним Појмовником са више стотина одредница о медијима, образовању и медијској писмености уопште.
Рецензенти ове књиге су универзитетски наставници Миливоје Павловић, Весна Минић и Маја Вукадиновић.[wc_spacing size=“40px“ class=““][/wc_spacing]
Извор: Политика
