Врање је град који пева, свира и живи за музику, а међу свим инструментима труба има посебно место. Од војних труба, преко свадби и вашара, до великих фестивала, труба је на југу земље више од музике, она је идентитет, емоција и начин живота.
Труба је на југ Србије и у Врање стигла средином 19. века, донели су је војници. Њоме се командовало, упозоравало, окупљало. Данас, ти исти тонови живе у другачијем ритму, али са истом снагом.
Зоран Бургић, потпуковник у пензији, каже: „Труба је у функцији командовања јединицама и са трубом се најављују одређене активности. У тим мирнодопским условима најављивало се буђење, па онда постројавање, подизање државне заставе, почетак наставе, ручак, повечерје.“
Из касарни, труба је пронашла пут до народа. Постала је део свакодневнице, али и празника. Преселила се на свадбе, вашаре, у дворишта и ту се задржала. Тако су настала прва трубачка друштва. У другој половини 20. века јавља се читава генерација мајстора који су освајали и освајају награде на фестивалима. Многи од њих каријеру су започели у Гучи.
Владимир Ивановић, мајстор трубе из Загужања, додаје: „Кад сам видео Гучу, кажем: Шта је ово? Гуча ли је, не знам. И онда смо се такмичили те три, четири године и почели полако награде да нижемо. 2021. године најбољи оркестар, 2024. најбољи оркестар и 2025. поново најбољи оркестар.“
Саша Крстић, мајстор трубе из Загужања, објашњава: „Не могу да вам опишем колико си срећан у том тренутку када те прогласе за прву трубу Гуче, то је највећи фестивал у свету за трубу.“
Наследници већ имају темељ, за њих Гуча није само фестивал, већ мерило.
Ален Крстић, трубач из Загужања, наводи: „Моје жеље су да постанем као мој тата и бољи од њега. Мој тата је мајстор трубе и шампион Гуче и ја желим да постанем као он.“
Млади уче од старијих који преносе занат као највредније наслеђе, а у музичкој школи уче се стрпљењу, даху и дисциплини.
Алекс Асановић, ученик, каже: „Свирам две године и мало су ми тешке композиције.“
Нина Цветковић, ученица, додаје: „Трубу свирам већ две године, почела сам да свирам зато што сам видела од ујака и заволела сам трубу.“
Владица Васић, професор трубе у Музичкој школи у Врању, закључује: „Сваки дувачки инструмент тражи одрицања. Један дан не вежбања је три дана враћања у форму.“
Не свира се само нота, свира се осећање. Врањска труба има мекши тон, пуно украса. Она опонаша глас човека. Кроз њу се чује и жал и радост, носи топлину југа и благост која враћа у детињство. И зато се каже: „Када труба стане, стане и дан.“
Данијела Манић Стојилковић/РТС
