ГВОЗДЕНИ ЗАГРЉАЈ ВЕШТАЧКЕ ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ
Вештачка интелигенција је, кажу, паметнија од нас. И то не зато што је она нешто посебно бистра, него зато што смо ми одлучили да не будемо. Како је неко духовито приметио пре неку годину, а тај сам ја, вештачка интелигенција је победила онда када су се људи одрекли своје. Да појасним: хомосапијенси су дали отказ сопственом мозгу, а некакви алгоритми су само дошли на упражњена радна места. А кад су окупирали ту коту, ушли су нам у кућу.
Сећам се времена када сам знао напамет 20, 30, можда и 100 бројева телефона. Нарочито у доба када није било мобилних. Данас једва да знам свој. Ако га се сетим, сетим. Када ме неко приупита који ми је број, морам прво да откључам телефон, па да уђем у подешавања и да се представим телефону да сам то стварно ја. Ако телефон нестане, практично престајем да постојим. Без броја, без контаката, без идентитета. Шта постајем? Ходајући податак без шифре, пијанац без промила алкохола у крви. Кад ми се телефон испразни, а у близини нема пуњача, могу само да се јавим жени или ћерки имејлом, под условом да се сетим лозинке. Али које? За мобилни или за свој лаптоп? Или компјутер на послу? Зависи где се човек затекне у невољи.
Међутим, како лозинку, наравно, чува вештачка интелигенција, паметан човек ставља нешто и на цедуљу. Наиме, папир трпи све. Где стављам цедуљу, односно подсетник? У новчаник препун картица. Више не знам која чему служи. Али шта ако ме неко оџепари? Неће се нарочито обогатити, новинари су по правилу бедно плаћени. Много већа незгода је то што ћу морати да вадим нова документа која се чекају као да сам придружени члан Ал Каиде. Све је меморисано у централном компјутеру.
Постоји и други начин да се сачувају шифре нашег опстанка. Да се запишу у роковник, свеску или бележницу, а да се онда, уз лаптоп, све то потрпа у ранац. А кад ставиш нешто у ранац, он се полако пуни углавном беспотребним стварима, па сам одустао да постанем товарни коњ. Или мазга, дође му на исто. Разлог за то је да сам га два пута заборављао у кафићу, па сам, очајан, трчао назад по њега. Нисам схватио колико умем да будем брз. Као Јусеин Болт кад трчи ка Експу. Прича се да ће се око вештачке интелигенције водити ратови. Она велесила која стекне коначну предност завладаће светом. Да, па шта? Већ је завладала нашим животима.
Прича се и да управља њима. Рецимо, вози аутомобил уместо човека. Замишљам дотичног који пукне читаво богатство за опак, брендирани ауто, да га не би возио, већ да би ауто возио њега! Додуше, и моја кола имају подоста од тих чудеса. Некакве радаре, чуваре у траци који ти не дају да пређеш у другу ако пре тога не даш мигавац. Нисам активирао ту могућност већ три године. Неколико добронамерних таксиста ме опоменуло да ти инструменти хоће да пошандрцају, па ти волан не дозвољава да управљаш њиме, већ он тобом. Један од мојих очајних исповедника испричао ми је како му се то догађало док је обилазио турски шлепер. Да ипак не будем превелики песимиста. Кола која сама знају где иду умеју да створе очаравајућу авантуру, јер понекад ни ми често немамо појма ни куда смо, ни зашто кренули. Нарочито кад настане егзодус током празника.
Кад сам био клинац и возио „трабанта”, познавао сам сваку улицу у Београду. Данас ме и по крају води гугл мапа, оним ужасавајућим, метализираним гласом који никако да се утиша. Ја бар нисам открио како. Једном приликом, возила ме око Пожаревца напред-назад, одлично се забављајући с мојим живцима. Ипак сам прошао много боље од мог колеге кога је лепо спровела од Београда до Беча, али му се у повратку сурово осветила. Или мој пријатељ није знао како се њоме рукује. Ваљда је упутство било написано ситним словима. Ко зна шта је притиснуо, али уместо у Београд, довела га је у мађарске њиве, међу кукурузе, па је лутао у мрклој ноћи кроз поља и ливаде као да је у роману Стивена Кинга. Наравно, падала је киша. Као да га је заробила Кети Бејтс у „Мизерију”.
Збогом памети, браћо и сестре. Ви како хоћете, али ја се држим начина живота пећинског човека из доба „Гугла”. Било је то недавно, а сада се чини као праисторија. Ово зло доба бих назвао „Гугл плус”. Мада не знам тачно шта је плус у тој констатацији, али минус видим голим оком. И то сопственим. Плус је што имамо илузију да мислимо да знамо све, минус је што заправо не знамо ништа. Све информације су ту, надохват прста, али прст је заузет бесмисленим типкањем. Памћење је постало сувишно, као резервни точак. Има га понеко, али се сви надају да им никад неће затребати.
Вештачка интелигенција данас пише текстове, компонује музику, слика портрете, прави сценарије, режира филмове. Један славни српски редитељ ми је причао да му студенти све чешће доносе такве филмиће. И он све теже примећује шта је ауторски рад младе особе, а шта алгоритамска маштарија. Или шта год већ. Следећи корак је вероватно да ће знати и шта смо хтели да кажемо, иако смо то заборавили. Она памти наше навике боље него ми сами: зна кад смо гладни, кад смо нервозни и кад нам треба нова бесмислена серија да бисмо побегли од суморне стварности. Ако је серија новијег датума, ко је написао, ко је режирао и ко глуми? Мери нам и број корака и крвни притисак. Као угледни хипохондар, укинуо сам све те опције. Нисам толико поблесавио, да носим холтер дан и ноћ.
Њени познаваоци ми причају да су користи од ње неспорне. Лекари уз њену помоћ спасавају животе, научници убрзавају открића, а ученици добијају одговоре брже него што стигну да поставе питање. Кључни проблем је што одговор стиже пре размишљања. А размишљање је спор процес за ове скаламерије. Неефикасан је, јер нема апликацију. И штета се не види одмах. Као кад сте престали да читате, јер роман „има сажетак”. Онда престанете да пишете, јер „има предлог за вас”. Па престанете да памтите, јер сте јој предали бесплатно мозак, без борбе. Шта је, дакле, највећа опасност? Машине неће постати људи, него ће модеран човек постати додатна опрема. Односно батерија која се пуни ноћу и празни преко дана, док чудовиште зна где идемо и зашто. Ако смо уопште негде пошли. Да ли је све изгубљено? Наравно да није. Вештачку интелигенцију треба схватити само као алат, а не као судбину. Може да буде калкулатор, најсавршенија меморија икада смишљена, али она нема савест. Може да зна одговор, али не и питање које вреди поставити. То је још увек наш посао.
Тврди се и да нема емоције, мада се неки амерички колега пре неку годину толико запричао са њом, односно четовао са дотичном, да се она тотално затрескала у њега. Уосталом, данас се клинци и они старији упознају преко апликација. Зато, ако у неком бару приметите девојку жељну разговора и загрљаја, баците телефон и наручите јој пиће. Не гарантујем успех при првом покушају, али фаталан сусрет ће се кад-тад догодити. Јер љубав се по правилу налази на дну чаше, без обзира да ли је била напуњена вискијем или цеђеном поморанџом. У тој ноћи, у том разговору, у тој чаши и осталом што ће уследити, поменута интелигенција ће нестати. Нарочито ако вам се батерија на телефону испразни.
Када је сутра напуните и телефон засветлуца, схватићете да је то обичан предмет који је ваш слуга, никако господар! А његова меморија роб који треба да вам служи. Зато, због памети, а богами и опстанка, лековито је понекад погрешити, сетити се броја без контакта и размислити без претраге. И нарочито је пожељно бити несавршен, недокучив и донекле мистериозан. У супротном, постајете робот, а онда сам џабе кречио!
