(Исечак из народног стваралаштва Срба у 21.веку доказ су да је време стало али нема везе Срби иду до краја.)
Процесуирајући српске политичаре, војне и полицијске команданте из деведесетих година двадесетог вијека, Хашки трибунал је смишљено пропустио јединствену прилику да пред лице правде изведе највеће кривце – Србе који су инспирисали злочине и који су Карађорђу, Караџићу, Младићу и сличнима послужили као узори.
Један од њих је и Марко Краљевић, од оца Вукашина и мајке Јевросима, из Прилепа, за којег постоје бројни докази, од којих је већина јавно доступна и може се пронаћи у српским јуначким пјесмама, да је био идеолошки али и практични претеча великосрпских националиста и ратних злочинаца.
Марко Краљевић је крив:
Зато што је газио Турке првим српским тенком од једне коњске снаге, марке Шарац.
Зато што је двоглаве и троглаве Арапе убијао тупим предметом званим буздован.
Зато што је, по унапријед смишљеном злочиначком плану, с оцем Вукашином и стрицем Угљешом, напустио њихово родно мјесто Ливно, на граници Западне Херцеговине и Босанске крајине и преселио се у Прилеп да би преоравао друмове на Коридору 10 и тако угрожавао евроазијске интеграције и право Турака на слободу кретања.
Преоравањем путних саобраћајница окривљени је смишљено кварио односе између Македоније и Босне, угрожавајући пројекат “Отворени Балкан”, а све у циљу стварања Велике Србије.
Заштићени свједоци Наташа Кандић и Соња Бисерко тврде да је и Грделичка клисура, у ствари, једна од Маркових бразди, коју је овај заорао да би му било лакше да поставља засједе и убија недужне Османлије.
Отежавајућа околност је то што је осумњичени друмове преоравао иако га је мајка Јевросима више пута упозоравала да тиме крши међународно право и нарушава просторни план Османске царевине и саветовала да почне да ради на некој бензинској пумпи или у мини маркету.
– О мој синко Краљевићу Марко
Остави се, синко, четовања
Јер зло добра донијети неће!
А старој је додијало мајци,
Све перући крваве хаљине.
Осумњичени је крив и зато што је убио грађанина Мусу Кесеџију. Прво је кавгу са њим заметнуо у свету неђељу, нерадни дан, кад сви нормални грађани користе викенд, а онда га, по савјету своје љубавнице Виле Равијојле, убио на преваран начин – ножем из потаје.
Зато што је Мусину главу однио цару у Стамбол и за њу узео три товара блага, што показује да је био плаћени убица и ловац на уцијењене главе.
Осумњичени Мрњачевић је вино пио по систему „пола пије, пола Шарцу даје“, чиме је вршио два кривична дјела у стицају: злостављање недужне животиње и вријеђање њених вјерских осјећања.
Јер заштићени свједоци Мујо и Хасо тврде да је Шарац био коњ турског поријекла, а Марко га је заробио тако што је једног кишног поподнева мамуран изашао из механе и, само да би импресионирао крчмарицу Мару, посјекао двадесетак недужних Турака, који су прије тога мирно и ненасилно попалили неколико српских села, а њихово становништво побили или повели у робље.
Својим примјером оптужени је негативно утицао на генерације српске омладине, подстичући их на незаконито понашање и бунтовништво.
Има индиција да је управо Краљевић био узор Старини Новаку и Старцу Вујадину, ратним злочинцима који су, у 16. односно у 17. вијеку, са својим паравојним јединицама, дуго година, озбиљно угрожавали јавни ред и мир и безбједно одвијање саобраћаја на Романији и у околини Ливна.
Миша Антонић/Седма сила
