Народне пословице и изреке које представљају мисли о животу истичући мудрост, савет и поуку део су српске усмене баштине. Да не остану само на усменом предању потрудили су се највише да их прикупе и запишу Јован Мушкатировић (1743–1809), српски просветитељ, књижевник и адвокат у Угарској, и Вук Стефановић Караџић. Њима уз раме на овом плану био је и Ристо Ј. Одавић (1870–1932), српски књижевник, професор, драматург Народног позоришта у Београду, народни посланик, шеф Пресбироа Министарства иностраних послова, начелник Министарства просвете, управник Државног архива Србије и управник Државне штампарије.
Ристо је скупљао народне пословице и по азбучном реду их сложио на око 30.000 листића који се чувају у његовој заоставштини. Својом руком је записао „Српске народне пословице – додатак збирци В. Ст. Караџића – скупио Р. Ј. Одавић”. Иза појединих пословица Одавић је записивао и њихово значење.
На основу вишедеценијског стрпљивог рада Риста Ј. Одавића и архивске грађе његове заоставштине, Архив Србије, у својој едицији „Мала библиотека Архива Србије”, објавио је 2018. године у три тома 14.005 пословица које је Одавић прикупио.
За време Првог светског рата Ристо је прошао албанску голготу. Из Солуна се пребацио прво у Марсељ, а затим у Париз, где је основао канцеларију за прихват и школовање српске избегличке деце. За време боравка у Француској објавио је на француском језику књигу са српским пословицама.
Као свестрана личност, Ристо је био власник и уредник листа „Нова искра”, који је у свом листу први увео фотографију као независну форму. Сарађивао је у „Политици”, „Звезди”, радикалској „Самоуправи”, „Босанској вили” и „Бранковом колу”. Као књижевник и припадник херцеговачког рода дружио се и сарађивао са Светозаром Ћоровићем, Алексом Шантићем, Атанасијем Шолом, Љубом Оборином и другима.
Ово су само прикази једног дела рада Риста Ј. Одавића на пољу очувања културне баштине, поносног Србина чији су корени из Херцеговине, из села Луг крај Требиња, а чији је отац Јован као трговац дошао у Београд и ту засновао породицу. Чланови Јованове породице, поред сина Риста, били су синови Андрија, правник, Стеван, пешадијски потпоручник, који је 1885. погинуо у Српско-бугарском рату, Петар, правник, дипломата и књижевник, и Лазар, пешадијски мајор Кнежевине па Краљевине Србије. Били су то угледни грађани Београда, који су живот посветили Србији.
Миливоје Мишо Рупић/Политика
