Када чујете за традиционална имена у Србији, помислите на она која су носиле наше баке, евентуално прабаке. Ако размишљате о временским одредницама у вези са тим, најдаље ћете заћи у крај 19. века.
Ипак, ниједно старо име које замислите нећете наћи на списку који се појавио на интернету.
Једно име са списка сигурно ће инспирисати све будуће родитеље девојчица. Оно гласи Православа. Од осталих имена, она која су нам позната и у друштву вековима устаљена, су Петра и Јелена. За друга вероватно нико није чуо, или су ретки они чије су се преткиње исто или слично звале.
А која су то имена красиле Српкиње за време такозваног Војводсва Светког Саве, које је основано средином 15 века?
На списку су се нашле: Доброслава, Милос, Галича, Радослава, Обрада, Радост, Јурислава, Мојса, Обелича, Деска, Војхна, Радоба, Петра, Драга, Православа, Јелена, Станина, Емностија, Радена, Братослава, Љуба, Влкослава, Белосава и Радуша.
Признаћете, има много лепих која би звучала „свеже“ чак и у модерним временима када су честа кратка, необична и страног порекла.
Имена Јелена и Петра, као што видимо, нису застарела ни шест векова касније, док се Драга и Љуба такође могу чути, али врло ретко.
Шта је Војводство Светог Саве?
И како се напомиње у објави, ова имена носила су жене за време Војводства Светог Саве – српске средњовековне држава која је постојала у време османског освајања Балканског полуострва. Њоме су владали Стефан Вукчић Косача и његов син Владислав, припадници моћне властелинске породице Косача. Држава је обухватала делове данашње Босне и Херцеговине, Србије, Хрватске и Црне Горе, а њено седиште налазило се у Брезници, на простору данашње Црне Горе.
О територијалном обиму Војводства Светог Саве сведочи и део географске карте штампане у Риму 1689. године, тачно на 300. годишњицу Косовске битке из 1389. године. Иако се данашњем посматрачу та карта може учинити наивном у поређењу са савременом картографијом, важно је истаћи да је нису израдили непознати аутори. На њеном настанку радили су угледни римски стручњаци: историчар и географ Кантели да Виоле, гравер Антонио Барбер и издавач Де Роси.
Са те карте јасно се види да се Војводство Светог Саве простирало на широком подручју: на западу до реке Неретве, на северу је обухватало Љубиње и знатан простор до границе са Босном, на североистоку се граничило са „Parte dela Servia“ (Србија), а на истоку са „Parte d’ Albania“, у оквиру које су се налазиле Горња и Доња Зета.
Дуж обале се простирало Српско поморје, изузев уског појаса Дубровачке Републике, а тај простор је у то време био насељен већинским српским становништвом. На основу ове карте, то подручје је касније ушло у састав Зетске бановине. Занимљиво је да се на карти не помињу ни црногорска ни дукљанска држава, нити Црна Гора као османски кадилук, што је дуго била. Спомињу се само „пополи ди монте негро“, и то једва видљивим словима, као споредан детаљ који означава планинско становништво настало на простору земље Светог Саве.
Титула Стефана Вукчића била је „Војвода од Светог Саве“, названа по првом српском архиепископу Светом Сави. Немачки превод речи „војвода“ гласи „херцег“, а управо по тој титули ће касније читава област добити име Херцеговина. Османско царство је тај назив користило за провинцију која је потом претворена у османски санџак – Херцеговачки санџак.
У документима упућеним цару Светог римског царства Фридриху III, 20. јануара 1448. године, Стефан Вукчић Косача себе назива „војводом Светог Саве“, „господарем Хумским и Приморским“ и „великим војводом“, приморавши босанског краља да га као таквог призна. Ова титула имала је велики симболички и политички значај, јер су мошти Светог Саве, које су се налазиле у манастиру Милешева, сматране чудотворним међу верницима свих хришћанских конфесија у региону.
Стефан Вукчић Косача преминуо је 1466. године, а наследио га је његов најстарији син Владислав Херцеговић. Међутим, османске снаге, предвођене Стефановим најмлађим сином Херсекли Ахмед-пашом, који је раније прешао у ислам, надјачале су Владислава 1482. године. Након тога, територија је коначно пала под власт Османског царства, а Херцеговина је постала санџак у саставу Босанског пашалука.
Поред политичке и војне улоге, Стефан Вукчић Косача оставио је и духовни траг, основавши православне манастире Заграђе и Савину у Херцег Новом.
