ОД претежно испразне приче о очувању и заштити српског ћириличног писма, која је у јавном простору – не и у јавној свести – присутна последњих 30 година, заморена је и јавност и они који се на посвећен и научно утемељен начин баве српском филологијом. То је још једна од патриотских фраза којом обилује наше време у епоси великих националних изгубина са далекосежним последицама.
Ћирилица је заиста угрожена, и о томе не може бити никаквог спора, али од нас самих, а ту нема помоћи. Будемо ли наставили да је бранимо само медијски, спектаклима, опсенама и празним причама, њена судбина није извесна у једном времену које јој није наклоњено, каже за „Новости“ Душко Певуља, професор српске књижевности на Филолошком факултету Универзитета у Бањалуци и књижевни критичар.
– Па, ипак, треба знати неколико ствари о којима се не расправља и не пише, јер смо ми још увек следбеници сербокроатистике која је замутила идентитетску свест нашег народа. Српско ћирилично писмо је једно од најважнијих обележја нашег културног а не националног идентитета. Темељно – и разликовно према другим народима – идентитетско обележје српског народа је српски језик. Језик је у надређеном положају у односу на писмо. Српски језик је у прошлости, као и данас, употребљавао више писама. Павле Ивић написао је у књизи „Српски народ и његов језик“ да су Срби „двоазбучан“ народ, што је тачна констатација. Према томе, залажући се за равноправнији статус српске ћирилице, за њено израженије присуство у нашој култури и јавном животу, ми не смемо тврдити, јер је то ноторна неистина, да латиница није српско писмо – појашњава професор Певуља.
Певуља каже да је истински творац ћирилице Сава Мркаљ, што се неоправдано увек губи из вида, а српске латинице, која се неосновано приписивала Људевиту Гају, јесу Вук Караџић и Ђура Даничић.
– Без традиције која је настала на латиничком писму, која је у једном тренутку била средишњи ток српске књижевности (дубровачка књижевност међу Србима католицима), српски народ и његова култура су незамисливи. Онај који то превиђа или је незналица или није добронамеран, а најчешће је и једно и друго. Зашто би суседни народи полагали право на латиницу више од српског народа, и зашто бисмо им препуштали добровољно део нашег културног и историјског наслеђа, у оправданој тежњи да сачувамо средишњи део наше писане традиције, тешко је објашњиво – каже професор.[wc_spacing size=“40px“ class=““][/wc_spacing]
Аутор: С. Мишљеновић
Извор: Новости
ПОНЕКО КЉУЦНУТО ЗРНЦЕ ИСТИНЕ У МОРУ ПЕВУЉИНИХ ОБМАНА И ФАЛСИФИКАТА (додатак посебном осврту, овде већ објављеном 4. децембра)
Свака кока кљуцне неко зрно, али остаје гладна ако не уграби с гомиле довољно зрна. Тако је овде и Д. Певуља кљуцнуо (изрекао, испевао) понеку истину. Тачно је, на пример, да су Срби „двоазбучан народ“, али то није зато што су они по природи азбучки шизофрени. И Хрвати су „двоазбучан народ“ (истина много мање од Срба), двоазбучан је, донекле, сваки народ, али ниједан нормалан народ са својим нормалним лингвистима и филолозима не нормира у свом учевном (књижевном, стандардном) језику у службеној (званичној, свакодневној) употреби у двоазбучју или вишеазбучју. Јер, нормалан човек не може непрекидно и увек да живи и нормално ради стално скачући с писма на писмо у свом језику. Зато други народи, преко својих лингвиста, нормирају своје језике у једноазбучју, а сваки народ (у оквиру његових поједианаца) учи, зна и користи више писама (на пример када користи неки други латинички језик). У том смислу сваки народ користи често не само два него више писама. А то што само Срби (преко својих лингвиста и власти) нормирају своју шизофренију да се истовремено користе актуелно два писма у свом језику, резултат је (и) ранијих, као и данашњих притиска да Срби изгубе своје ћириличко писмо, да пређу сасвим на хрватско писмо да би, као Срби католици, били лакше и брже сви полатиничени и сви асимиловани у католике, тј. у Хрвате, на исти начин и из истог разлога, као што је већ асимилован у Хрвате онај мањи део Срба који је исповедао, стицајем историјских и других околности, католичку веру. Певуља не схвата да, чак и кад би била истина Милосављевићев и његов фалсификат да су Вук и Гај творци „(опште)српске латинице“, што има везе само са суштинским антисрпским притисцима на Србе да остану и даље у учевном језику двоазбучњаци, јер их је то двоазбучњаштво и довело до данашњих 90 одсто хрватског писма у српском језику (и) у Србији. Певуља пева празну од добрих нота песму за двоазбучје, јер је оно искоришћено за наметање Србима туђег писма Србима, што није прошло ни после Првог светског рата, када је ћирилица у окупацији била забрањена), ни одмах после Другог светског рата када је у НДХ ћирилица поново била, још оштрије, забрањена, али је ћирилица спала на ниске гране међу Србима тек када је комунистичка власт у свом програму имала циљ — постепену замену ћирилице латиницом (а не, на пример, кинеским писмом) на разне насилне начине, па и преко ширења обмана, које и данас шири Певуља, као што је „богатство двоазбучја“ само за Србе, да би се, и тако, превели Срби жедни ћирилице на латинички терен.
Певуља је кљуцнуо истину и када је рекао да српски језик и ћирилицу „не треба бранити, него их треба неговати“, да се ћирилица данас испразно „брани“. И то је истина, коју погоди Певуља, али не хтеде никако да каже како то треба стварно, у пракси, (СА)ЧУВАТИ ЋИРИЛИЦУ, а не празним причама, ЈЕР ЈЕ ОН, СУШТИНСКИ, СЕРБОКРОАТИСТА чим мисли да се ћирилица данас може вратити у живот задржавајући у норми српског језика два (алтернативна) писма. Певуља, мисли (тако себе продаје јефтино) да није сербокроатиста, а верује да се ћирилица може вратити у живот тако што ће се наставити комунистичка, југословенска фаворизација латинице. Он рече да ће се ћирилица чувати тако што ће се више објављивати старе књиге и списи на ранијем српском језику, што је трагично погрешно-смешно за спас ћирилице. Неће ћирилици помоћи ништа и никада више ако ми и даље задржимо двоазбучје у коме је, као што је, на неки начин злурадо, рекао ранији, претходни председник Одбора за стандардизцију српског језика: „Латиница је победила.“ Наравно да је „победила“ (и) у Србији, али није хтео да каже како је и зашто победила. А победила је, наравно, не зато што је боље и функционалније писмо, него тако што је комунистичка власт на све начине исфаворизовала међу Србима (хрватску) латиницу, па и преко ширења заблуда, као што је ова Певуљина заблуда да ће ћирилица поново почети да живи само тако што ћемо објављивати више књига из ранијих периода, а задржати двоаубучку шизофренију само код Срба.
Певуља, као и многи други лингвисти и филолози, не схватају (пре ће, можда бити да из неког скривеног интереса — неће да схвате) да је у томе нормирано само за Србе двоазбучје данас, као и раније — смрт за ћирилицу, јер народ не може стално да буде двоазбучно шизофрен. Он се мора приклонити оном писму које се у двоазбучју форсира, тј. које се користи много чешће и више у јавности.
Тако је, дакле, Певуља овде испевао понеку тачну чињеницу, али је суштински остао човек сербокроатиста, поборник двоазбучја које је, у ствари, добро испланирана смрт за српско писмо.
Свака кока, ипак, кљуцне неко зрно истине, али она физички слабија, у случају људи — она са мање знања и логике не уграби довољно зрна (истине) остаје гладна. Тако је и Д. Певуља казао овде неке логички образложене и тачне чињенице, али је у кључним чињеницама промашио. Проамшио је оно зрно истине које је, у ствари, једини спас за (о)чување српске азбуке. Он, у ствари, наставља да шири обману и лаж да ће ћирилицу и српску књижевност код Срба спасти Срби католици са својом латиницом и после њихове асимилације у Хрвате. Тешко (анти)српско незнање и већ чувена њихова наивност. А нећемо сви да будемо неупућени и наивни за спас ћирилице као што су П. Милосављевић и његов ученик Певуља који би хтели да сви Срби усвоје њихов фалсификат да је Вук творац хрватског латиничког састава, кад је сам Вук јасно рекао за живота да он није састављач Гајеве латинице и да би она, по Вуковом мишљењу, морала бити много друкчија. А још је глупље Гају приписивати ауторство хрватске абецеде, кад сваки основац зна да је Даничићево једно слово прихваћено од Хрвата, а да остала четири нису. А чак и да је та злурада лаж истина да су Вук и Даничић творци хрватске латинице, она не би имала везе са свим Србима, нико није званично никада сачињавао латиничко писмо за све Србе јер би се тешко нашла будала да сачињава неко друго писмо кад је за Србе већ сачињено ћириличко писмо. Вук је саставио (реформисао, после Мркаља докрајчио у реформисању само једно писмо за све Србе — ћириличко српско писмо (данас га зову и „вуковица“). Све је друго глупи фалсификат или незнање и обмана што се показује, на крају, као зла намера према Србима и њиховом писму у њиховом језику.
Уз извињење за превид, почетак моје реченице „А још је глупље Гају приписивати ауторство хрватске абецеде…“ наравно, исправно треба да гласи: „А још је глупље Даничићу приписивати ауторство хрватске абецеде…“