Cкрнављење Његоша

Велики догађаји пројектују сe у будућност, поготово, ако нема историјског одговора на њихов садржај. Управо, то се догодило и са Априлиским ратом у Србији, из кога је држава изашла поражена. Од тада се непрестано понавља матрица садржаја, који су довели до њеног слома а испољава се на безброј начина.
Једна од тих многобројних манифестација, доследно продужене логике културног разбијања, јесте и скрнављење Његоша као једног од најважнијих појединаца у српској култури. Нема песника у међу Србима, који се толикој мери пером и државношћу посветио српској култури, па не може бити случајно, што се режим толико окомио баш на Његоша. Потискивање овог горостаса суштински значи потискивањуе српске културе, историје и државности, па се све чини како би се он приказао као несрпски писац, укључујући безочне и бљутаве лажи.
Отуда, Мештровићев споменик Његошу, укључујући рушење старог и оригиналног, представља споменик домаћих издајника страној окупацији, а облик споменика одређен је психолошким механизмом који намеће да кључни симболи духовности морају личити на инострани производ (стр. 103). То је најавио још пре рата Стјепан Радић, вођа Хрватске сељачке странке, када је рекао усред Београда, да ће тежиште земље бити померено ка Западу. Одлука, да се споменик Његоша руши тамо је и донета.
У Југославији постоји само аутентична православна култура и она највише смета, колико због православља толико због аутентичности (стр. 103). Иако је Аустроугарска царевина пропала у Првом рату, њен дух се повампирио у Другом, а то је у то време, вероватно била највећа политичка настраност. Друге изопачености су биле са тежим последицама, али, повратак аустругарске идеологије био је чиста психолошка и историјска регресија.
Не служи том повампиреном духу покојне Аустроугарске ни оправдање, да је на неки начин вештачки оживљен како би се идеја о Југославији историјски компромитовала.
приредио С. Филиповић, из књиге
“Психолошке белешке II”, Драгана Крстића

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.