Почетак

ЋИРИЛИЦА – тајно писмо босанских бегова

Курзивну (брзописну) ћирилицу, понајчешће као облик скривене коресподенције, босански бегови задржали су у употреби све до аустроугарске окупације. Ова вјештина се, као тајна, у муслиманским породицама преносила само најстаријем сину…

Историјска је чињеница да су се фрањевци у Босни дуго служили „босанчицом“, локалном односно аутохтоном варијантом ћириличног писма, оштро се противећи увођењу латинице.

О томе свједочи и проглас у којем се католичка провинција Босна Сребрена 1736. године обавезује и залаже да се „босанчица“ и даље задржи у употреби на овим просторима, пише познати хроничар Бањалуке и БиХ Славко Подгорелец (1951 – 2015) у својој књизи „Истините бајке или прошлост је у будућности“ (Медиа центар Прелом, 2002).

Подгорелец у својој књизи наводи да се из овога папира види да „часни Дефиниториј“ заповиједа „свој и појединој браћи“ да, уколико неко некоме буде писао на „илирскоме језику“, мора се искључиво користити „само илирским језиком и да нико илирских ријечи не изражава латинским словима“.

„Ово што слиједи сигурно ће изненадити многе, па и језички образоване читаоце: мање је познато да су се, осим фрањеваца, ћирилицом односно босанчицом служили (у вријеме освајања Босне) и Турци!

Ово поткрепљујемо чињеницом да је писмо, којим Махмуд-паша 19. јуна 1463. године извјештава султана о освајању града Јајца написано курзивном (брзописном) ћирилицом“, наводи Подгорелец.

Посебну занимљивост представља податак да су курзивну ћирилицу, понајчешће као облик тајне коресподенције (и то само у међусобном комуницирању) босански бегови задржали у употреби све до аустроугарске окупације 1878. године, а до шездесетих година 20. вијека задржало се у неким муслиманским породицама.

Ова вјештина се, као тајна, преносила само најстаријем сину- тако се традиција очувала, а курзивна ћирилица босанских муслимана развијала, наводи Подгорелец.

У ово нису били упућени званични отомански државни чиновници који су у Босну упућивани на службовање – у првом реду због тога што нетрпељивост према њима босански муслимани нису крили, а овај начин међусобног споразумијевања босанских бегова задао је много главобоље Високој Порти, нарочито устанцима Хусеин-капетана Градашчевића и Али паше Ризванбеговића-Сточевића.

Ријетке сачуване текстове писане на курзивној ћирилици („беговици“) данас је могуће дешифровати захваљујући једном писму Мухамеда Ћенгића из Фоче (насталом 5. јуна 1953. године) уз које он даје превод стенограма.

Хусеин-капетанова „освета за Косово“

Хусеин-капетан Градашчевић био је вођа буне босанских бегова против централне турске власти (Прва половина 19. вијека). Устаници су дочекали и потукли султанову војску на Косову пољу, мјесту гдје су Турци 1389. године побиједили српску војску и убили кнеза Лазара. Занимљиво је да у босанскохерцеговачки устаници Хусеин-капетана сукоб са султановом војском доживјели као „освету за Косово“!

Аутор: Славко Подгорелец (Загреб 1951 – Бањалука 2015), остварио је запажену професионалну каријеру као новинар и публициста. Сарађивао у бројним југословенским часописима и радио и ТВ станицама, а посљедњих десет година живота био је запослен у РТРС-у, као аутор серијала „Медаљони у времену“ Подгорелец је аутор више књига које афирмишу суживот људи у БиХ, а носилац је и значајних новинарских награда, међу којима и „Златног грба Града Бањалука“ за остварења у новинарству и публицистици. Аутор је и либрета за оперу „Сафикада“.

Извор: СРБИН.ИНФО

Читанка српског језика за време Oсманског царства

Просто је невероватно какве мале драгуље можете купити по београдским антикварницама. Налетех тако једном приликом на читанку српског језика за 4. разред који се користио у Србији кад је још била под турцима .

Малени уџбеник из 1899. године коштао је 10 евра и ја сам морао да га имам.

Читанка је на ћирилици, на 95 стране, штампана у Константинопољу (Цариград). Ево пар страница са кратким причама.

”Најлепше одело и украс” је лепа прича о томе како је важна унутрашња лепота, а не мода.

”Савет” је нешто што би и данас требали деци да причамо, да се мало застане и размисли…

Нисам имао појма да су постојали уџбеници и школе у Србији за време турака. На задњој страни се може видети које све уџбенике сте могли тада да купите књижарници Л. Крстића која је била у Цариграду.

Још је интересантније где су се налазиле књижнице господина Крстића – Битољ, Охрид, Прилеп, Скопље, Приштина…. али и Корча у Албанији, Солун у Грчкој, Костур (Касторија) у Грчкој… Лепо да се човек замисли над речима историчара Радована Дамјановића који често помиње како је север грчке укључујући Солун и Халкидики био већински насељен нашим становништвом и како је након пропасти Отоманског царства и Балканских ратова ово становништво лагано хеленизовано. На ово је највише утицало насељавање Грка који су избачени из данашње Турске.

Слично је било са потурицама које је Карађорђе протерао из Србије. Населише се по Косову и Македонији где је турска власт још постојала. Касније од њих настадоше Албанци…

Главни утисак који добијам од разгледања ове књижице је да су овде пре само нешто више од 100 година Турци издавали наше уџбенике. Мислите о томе… чини ми се да не ценимо довољно то што имамо своју државу.

Извор: ЦАРСА

Први попис становништва у Загребу 1819. године – Попис по вери

Како је изгледао први попис становништва у Загребу 1819. године. Коначно решено питање православне богомоље у граду под Сљеменом. У одборима српске црквене општине окупљали су се најугледнији представници економског, политичког и културног живота.


Православна црква у Загребу

У доба када се решавало питање православне цркве у њему, Загреб још увек није био прави европски град у духу постнаполеонске епохе. Први попис житеља Загреба обављен је 1819. године. По њему, на територији града стекло се 9.136 становника, од којих је 2.348 житеља становало у опсегу велике жупе св. Марка. По вери, делили су се овако: римокатолика бејаше 8.777, гркокатолика 223, израелићана 97, православних 25 и евангелика 14. У целој краљевини Хрватској, па тако и у Загребу, обављен је године 1821. попис свих житеља који нису припадали племићком сталежу. Све до 1850. на територији Загреба постојале су три јурисдикције и то: прва, слободни и краљевски главни град Загреб, друга, Горњи град и западна половина Доњег града, док су Каптол и Влашка улица били под јурисдикцијом загребачког бискупа. У попису се по вероисповести помињу само мушкарци.

Питање сталне православне богомоље у Загребу коначно је решено 1794, када је одлучено да се капела св. Маргерете са припадајућим грунтом у Илици прода на јавној лицитацији. То је обављено 10. фебруара исте године. Капела је продата „опћини грчко-католичких грађана и то за 4.000 форинти“.
Код овог уговарања, православну општину су пред градом заступали трговци Јован Штова, Андрија Рајковић и Ћирил Милошевић. Тако су православни житељи Загреба дошли до своје прве већ готове цркве. Купљени храм је 14. фебруара променио име, посвећен је св. Преображењу. Први председник црквене општине постао је епитроп Јован Штова. Трансакцију између града и православне црквене општине омогућила је намера града да на продатом терену подигне јавну болницу, која је добила име „Милосрдне браће“, и завршена је 1804. године.

Живот преображенске цркве у Загребу нераскидиво је везан за развој српског живља у Загребу, који је стицао све већи углед и све чвршћи друштвени положај. Такав положај потврђује и посета цара и краља Франца Другог и царице и краљице Каролине 15/27. јуна 1818. Та посета описана је у бечким „Новинама сербским“ које је издавао Димитрије Давидовић 1819, у књижевном додатку „К загребцима“. Материјални напредак црквене општине доказује и подизање једне веће куће на земљишту некадашњег гробља уз цркву св. Маргарете.

Повећање броја православног становништва у Загребу имало је за последицу да је црквена општина новембра 1861. одлучила да започне предрадње за градњу нове цркве и подизање другог спрата на кући у Илици 7. Поднет је нацрт нове цркве који је изградио градитељ Фрања Клајн. Већ 1. фебруара 1864. изабран је грађевински одбор од 24 члана, са задатком да припреми предлог за градњу цркве. У том је одбору после 1866. године био и српски књижевник и политичар др Јован Суботић. И др Ђура Даничић, који је у то време живео у Загребу, био је члан посебног грађевинског одбора за градњу новог храма. На седници општине од 14/26. децембра 1864. закључено је да се црква зида. Примљен је план Боуфлера, а градња је поверена Фрањи Клајну и Ивану Јамбришаку.

У прогласу који је одбор упутио за давање прилога, каже се: „Загреб је такво мјесто, у које и наше и друге вјероисповјести људи са свију страна доходе, пак морамо искрено исповједити да нам је како за нас, тако и за сву нашу сабраћу чисто зазорно, кад им нашу свету матер цркву у таквој прилици представити морамо. У оваквом стању ствари, принуђени смо све употребити, да нов, како нашој потреби тако и достојанству наше цркве и положају нашем, одговарајући храм сазидамо“… Поднесени план за нову цркву одобрен је од надлежног епископа у Пакрацу 1865, а већ идуће године дошло се до „сокла“. У недељу 9/21. октобра 1866. нова Преображенска црква је освећена, а у њу је унет стари иконостас. Унутрашњост храма завршена је тек 1883-1884. У сачуваној књизи приложника коју је начинио секретар црквене општине Наум Малин, забележено је 1.131 име. На првом месту је име цара и краља Фрање Јосифа Првог, с прилогом од 500 форинти. Исту суму приложио је и митрополит српски Михајло и бечки банкар и велепоседник барон Симеон Сина.

Године 1880. Загреб је страдао од великог потреса, који је Преображењски храм добро издржао. Нужне промене у архитектури Загреба, посебно на тешко оштећеној катедрали, довеле су у Загреб бечког архитекту Хермана Болеа. У обнови оштећеног града завладале су његове идеје, па су поједини делови, на пример, Каптол, доживели темељне промене. Боле је покушао да унутрашњост Преображењске цркве изведе у тзв. „византијском стилу“. Уместо дрвеног иконостаса предвидео је жељезну конструкцију, коју је израдио бравар Антон Месић. За сликање икона примљена је понуда Епаминонде А. Бучевског, академског дијецезног сликара из Буковине. У летопису Преображењске цркве забележено је да је он „историјски сликар“, што по ондашњем схватању подразумева да се бавио и црквеним сликарством.
У одборима српске црквене општине у Загребу окупљали су се најугледнији представници економског, политичког и културног живота српског народа. Та чињеница је непосредно утицала на раст српских институција, посебно економских, које су од почетка биле стављене у службу националне афирмације. Такав, добро смишљени национални програм морао је дати резултате, који су у једном тренутку довели до стварања хрватско-српске коалиције и до нових, квалитетнијих, политички мудријих односа ова два народа. Елитистички приступ у избору чланова црквене општине не среће се често у другим местима Карловачке патријаршије.

Отуда не изненађује чињеница што Срби улазе у највише друштвене слојеве и врше значајне и угледне јавне функције. Њихово изједначавање са хрватским живљем изборено је опште признатим грађанским врлинама, угледом и поштовањем. Отуда и везивање Српске самосталне странке у Хрватској за организациону структуру православне цркве, за целокупну црквено-школску аутономију. То природно савезништво српске политике и цркве у Хрватској, позитивно је утицало на јачање српске политичке свести, а послужило је и хомогенизацији Срба на политички узаврелом простору Хрватске. Упркос том постигнутом јединству, код Срба се није развио клерикализам као политички поглед на друштвене процесе.

Дејан Медаковић

Текст је део фељтона овог аутора објављеног у “Вечерњим новостима“ 2004. године.

Извор: РАСЕН