Мала галерија Дома Војске Србије (Фото А. Васиљевић)
У Малој галерији Дома Војске Србије приређена је изложба чланова Ликовне групе Војске под називом „74 године постојања, у сусрет Видовдану”.
Приказано је четрдесетак радова, које је у различитим техникама, према свом сензибилитету и надахнућу, представило 25 аутора. Једни су, како кажу, били инспирисани природом, манастирском тишином или обичајима и традицијом, па тако пажњу плени и слика с мотивима старе ношње из околине Призрена, док су се други водили диктатима свог унутрашњег света, а свако од њих је оставио лични уметнички печат.
Ликовна група Војске израсла је из Ликовног студија који је основао пуковник Здравко Шотра 1945. године и сврстава се међу најстарије аматерске секције у нашој земљи.
Традиционално, дела настала на колонијама излажу се уочи Видовдана, па се изложбена манифестација назива и „Видовданска изложба”.
Подвиг: Милоје Пршић годинама прикупљао грађу за „Споменицу“, Фото Архива
„А КАД је грануло јутро 14. августа, наши су се нашли пред самим бугарским рововима. Један пропланак, леп као у пролеће, сав изривен бомбама и зрнима, раздвајао је два непријатеља.
Није било могуће овако остати. Капетан Драгутин крете своју чету – опстанка је било само ако се бугарски ровови освоје и Бугари отерају.
– На челу чете он пође на јуриш, његовој чети следоваше остале чете, и кад је он погођен лежао на самом бугарском рову, само су гласници бугарски могли да побегну и јаве пораз.“
Овако је мајор Сава Витомировић, у некрологу у „Ратнику“, непосредно након рата 1919. године, описао погибију капетана Драгутина П. Стефановића на Ветернику августа 1916.
Фото Архива
Пуковник проф. Милоје Пршић, најугледнији српски војни архивиста, овај некролог мајора Саве Витомировића одабрао је за „слику једног времена“ у коме је Србија, сва крвава и у завојима након Првог светског рата, пописивала своје пале јунаке.
Објашњава, за „Новости“, да је то био период првих пет година након Великог рата и додаје да су након тога „политички ентузијазам“ и интересовање да се жртве, цивилне и војне, попишу за сва времена – у Краљевини три народа нагло спласнули.
Споменица за 15.819 палих српских старешина у Првом светском рату, коју је Милоје Пршић са сарадницима из архива направио 100 година касније, први је овакав „споменик палима“ направљен код нас.
– Нису пописани сви погинули, али велика већина јесте – говори Пршић.
– Ову књигу сам замислио као прву „јавку“ српских бесмртника и очекујем да ће бити „дописана“. Уз имена официра и подофицира налази се и неколико реченица како и где су пали јунаци за отаџбину.
Фото Архива
У састављању списка погинулих и умрлих старешина непосредно после рата, коришћени су архиви Српске војске и Војске Краљевине Југославије и целокупни архив Војноисторијског института. Само теренски рад провере је трајао пуних осам година.
– То је искуство које које мора да доживи сваки човек који се бави историјом.
Од округа до округа, практично од цркве до цркве широм републике, листане су књиге и поређена имена палих јунака.
Нема „дуплих“ хероја, али сигурно има неуписаних – каже Пршић.
– Тек као „историчар у годинама“, видео сам књиге споменице мртвим јунацима руком писане у селима Србије. Ко то није видео, не може да разуме са којом љубави и пожртвовањем је српски војник бранио отаџбину.
Када је мој деда, Вазрик Коркотjан, био жив, никада нам није причао шта је видео у рату. На исти начин у Југославији седамдесет година очеви нису причали деци све што су они видели. И чак у дубокој старости, већ немоћни, ветерани су били самилосни према својој одраслој и снажној деци.
Водник артиљерије Црвене Армије, Вазрик Коркотјан
Због тога нисам знао је ли дедин пук Црвене Армије био у Јасеновцу или неком другом логору смрти, који су били разбацани свуда по српским земљама. Али ако није био у једном, у неком другом сигурно је био…
Скоро педесет година после рата, када је дед имао 70 година, а мени било шест, новинарка једне радио станице из Јеревана хтела је да уради емисију о ветеранима Отаџбинског рата и пронашла је број телефона наше куће. Када је дошла, упитала је деду: “Чега се сећате из рата?”. Мој деда је испричао оно што је било, не изостављајући ништа: “Видео сам срушене куће, мртве људе. Све је оставило тежак утисак на мене”.
Неколико година касније, моја породица, из дана у дан, у новинама је читала како је Југославија остала сама спрам целог “цивилизованог” света, сама против свих. Родитељи, не разумевајући ништа, гледали су некад у екран телевизора, некад једно у друго, а бака и деда у своју прошлост – пола века уназад, па у данашњицу, куда је склизнуо сав “цивилизован” свет. Само са једном разликом: онда је фашизам бих побеђен…
Три године дана, у децембру 2018.године, у Јереван је дошла делегација из Србије, да ода поштовање југословенским ваздухопловцима, чији се авион срушио 1988 године, када су превозили помоћ Саветској Јерменији, која је претрпела велики земљотрес. Од шефа делегације, генерала авијације Жељка Билића, добио сам драгоцени поклон: српску заставу.
“Сећају се те”, говоримо деди, када смо развијали заставу пред његовим сликом, сваке године 20.октобра, на Дан ослобођења Београда, и 9 маја, на Дан Победе. На исти начин споминьемо и његовог стариjег брата, Ваграма Коркотjана, такође учесника рата.
Капетан авијације Ваграм Коркотјан
Ми се, заувек, сећамо и стотина хиљада српских војника, који су ратовали у Југославији у дугом паклу нацистичке окупације, од 1941. до 1944. године. У јеку тог рата они су, надајући се непознатом, ратовали с неколико десетина пута бројнијим непријатељем, али не дозвољавајући нацистима да пошаљу нове дивизије на Стаљинград и Лењинград, где се родила моја бака, Рускиња, Варвара Васиљева, коjа је преживела опсаду Лењинграда.
