Ознака : Етимологија

Свети Јеремија је један од највећих србских светаца, с придевком „мајо“, а слави се 1. маја по србском, црквеном или „старом“ календару, када се завршава ђурђевска недеља  по коме je цео месец и добио име мај. На Јеремијин дан ношене су „маје“ (мајум), обично брезова или храстова (букова) окресана грана, с неокресаним врхом који личи на круну, по  којој је настао стих: Јеремија, стари Мају. Али, слава св. Јеремије је „претворена“ у међународни Празник рада, а његова прослава „премештена“ на 14. мај по језуитском, тј. Грађанском или „новом“ календару.[1]

Да је у питању намера затирања св. Јеремије, сведочи Ђурђевдански уранак, који се упорно сваке године премешта и везује за Јеремијин  дан, под именом „првомајски уранак“. То је намера и потпуна бесмислица у незнању, јер Огањ је љубавник Зоре који о Ђурђевдану отвара лето а затвара зиму. Зато се Ђурђевдану весели риба у води, птица у гори и змија под каменом. Говоре још да се Сунце девет пута уставља на Ђурђевдан, те заигра по три пута на небу изјутра, у подне и увече.

Јеремија је у феничком предању Бел (Крон), у келтском латинизирани Беленус, са славом у част ватре 1. маја, а код Хета Апулунас, божанство Капије које брани од зла, по коме је асирско абулу, капија. Зашто је у обредном смислу тако важан св. Јеремија (Аврамија), алиас Бел, Беленус или Апулунас? Зато што се на дан овог старог србског бога, отварала митолошка капија између Неба и Земље, када су мртви долазили у походе живима како би заједно с њима прославили мистеријски празник обнове Природе. Отуда, Срби из Шумадије и данас славе „мајалук“, обичај скривања капија о Ђурђевданској зори, која отвара лето а затвара зиму.

Придевак „Мајо“ за Јеремију је по „маји“, обележју плодности која је ношена испред сватова или је целог месеца маја стајала у средселу. Негде је „маја“ била лутка од сламе која је пуштана низ воду, јер је довођена у везу с русалкама које су биле зелене боје и волеле да седе на китњастим гранама. У старо време, код Срба и Индуса „маја“ је била окресана грана с врхом у облику мушког уда, која је ношена на св. Јеремију ради плодности. Семантички, „маја“ је ариј. мāја, једна од десет божанских енергија, која у аријском и савременом србском језику као именица значи „привид“, „илузија“, „маја“ или означава меру.

У народу је Јеремија познат као „змијски светац“, јер нема ни једне бајалице против уједа змије без његовог имена. То је крсни и заветни дан. Некада су постојале обредне поворке девојака на Јеремијин дан, које су певале:

Јеремија у поље (или двор) а све змије у море,

или:

Јеремија уз поље!

Беж’те змије у море!

Обредна поворка јеремијаша је ишла уочи св. Јеремије, обилазећи куће и поља ради заштите од змија.

Ришћанство слави Јеремију као заштитника од сваке гамади, а његово име се погрешно доводи у везу и изводи по библијском пророку Јеремији, који је укротио змије и гамад. Управо је обратно, јер Библија или Свето писмо је србска књига. Је(в)ремија је Аврамија, а митски Аврам азијски хамовац, Аморит или Хикс. Отуда, (измишљени) јеврејски историчар Флавије, за Хиксе каже да су преци Јевреја. Де Бунсен их изједначава с Медима, што значи да су они азијски Меди или Срби, које Библија или Свето писмо зове Хананци по Хамовом сину Ханану.

 Да је „библијско“ тумачење имена и функције Јеремије „окренуто на главу“, показује и семантика имена Аврамија, Је(в)рем(ија), настала од облика имена Аврам, ариј. аб’ирама, бог Нава. Старозаветном пророку Јеремији из шестог века старе ере, приписана је тобожња моћ кроћења змија, као да ове животиње нису постојале и пре њега!

Поготово, што је змија у србском народном предању митски чувар блага и симбол невидовног Огња, па Аврам стари србски бог Нава, алиас св. Јеремија, као „змијски светац“ стоји у вези мистеријског Огња тока Остварења, на небу пролећне равнодневице од кога зависи опстанак човека. 

Слободан М. Филиповић                                                                              

Прича се, а тако нам и децу уче, како су породична имена код Срба настала ономад. Да ли је то заиста тако, или је питању још један пример наметања неистине у пропаганди, која за циљ има прикриваљње србске културе? Збрци доприноси и бројност породична имена у Срба, која су заиста веома различита: по надимку, занимању, некој особини, регији, животињи, биљци, боји, братству, племену, географским именима, занату, оруђу, оружју…

У србском народу постоји питалица: Шта је то без чега се не може? Име, гласи одгонетка, јер универзално се сазнаје помоћу појединачног, а реч је „огледало стварности“! Име је тајни код фреквенције, као и надимци, који су управо из магијских разлога код Срба бројни, јер имају заштитну улогу. Рецимо, код Шопа човека пре можете да нађете по надимку, него по имену, иако су прекори (надимци) независни од имена (Т. Тасев)!

Најбољи пример су муслимански надимци код православних Срба (Мујо, Рамо…), од којих су неки постали породична имена (Мујић, Рамовић…). Разлог томе је веровање из прошлости, да се давањем имена непријатеља, остварује мистично крвно сродство, које штити у борби од метка или сабље, јер по магијском уверењу да део припада целини – „неће свој на својега“!

Породична имена су углавном патронимни додаци: „ов“ и „ев“ као присвојени придеви, „овић“, затим „ски“, „ин“, „ар“, „ац“, „ца“… Србска породична имена препознатљива су по најчешћем патронимном додатку „вић“, док је код Руса сачуван оригиналан патроним „вич“, или чешће умањење „ич“ (скраћење од вич), које у србском гласи „ић“, док је у јеврејском (i)tz, што сведоче амерички филмови, где се овај патроним најчешће јавља!

Етимолошки, патронимни додатак „вич“ долази од архаично србског корена √ вич, одвојити, лишити, отпустити, одликовати, разликовати, распознати, приметити… Од овог србског корена, који је првобитно означавао братственика или саплеменика, настало је у лат. vicus, село, котар, као и гр. eikoн, лик, слика.

Обичај средњег имена је кажу римски. Нема сумње, све мора да почне с „Грцима“ или „Римљанима“, али ту постоји један мали проблем, јер „Римљани“ и „Грци“, никада у историји нису ни постојали, све до ренесансе и фалсификовања историје и временословија! Уосталом, од искона се код Срба уз лично име јавља очево и дедино, јер ова тројност пресликава три паса, који живе на истом огњишту, а њихов заједнички назив је „колено“! О томе пева Његош, а сведочи старосрбско „дедић“, у значењу „коленовић“, то ће рећи од соја, јер, три паса чине колено.

Прича се још, да су модерна презимена настала у средњем веку, најпре код властеле, и трговаца па код грађанства. Сродство се рачунало по мушкој линији, али код Срба то није искључиво, што сведоче породична имена: Марић, Смиљанић, Госпавић… Европски патронимни додаци се исти, а имају значење „син“. Нормански додатак презимену је „фиц“, у значењу син, као и србски патроним „вић“. Такође, немачко sohn, син, енг. ing, у истом значењу, свенски son, дански sen, шпански ez, португалски eš, или грчки pulos, у значењу син, од аријског корена пил, неговати.

Код Арапа и Јевреја ibn, син, етимолошки је од архаично србског б’инна, растурен, раздвојен, које се јавља као додатак у у србским кованицама „отаџбина“, „тазбина“ или у калковима „дедовина“, „очевина“ (В. Тадић).

У Долини Инда, патронимни додаци су у прошлости завршавали на „вић“, све до доласка ислама! По старим легендама, старинци ове регије дошли су на коњима, с обала Црног мора. Често породично име на Инду је Бег, које данас нема никакво регионално значење у пашту и парском језику (Ф. Зуровац). Овај податак је пренео један амерички Пакистанац, с породичним именом Бег, које је у старијем облику гласило Беговић! Његов отац је Парс муслиманске вере из Ирана, а имао је обичај да каже, како су три најважније ствари у животу: „зем“, земља, „зен“, жена и „пара“, пара или новац!

У Славонији су деца добиjала презимена по оцу, све до Јосифа II. Презимена рођене браће у врањском округу, у турско време су морала да буду различита, па се тако један брат презивао по оцу, а други по мајци. У Македонији је после Другог рата извршена насилна административна промена презимена, па има случајева, где је један брат задржао стари патронимни додатак „вић“, док је његов рођени брат преведен на „ски“ или „ов“. О томе сведоче и бројни надгробни споменици.

Прича о Марији Терезији и модерном увођењу презимена, стоји у супротности с неделом Мехмеда II, који је спалио све тапије и права србског племства, уз наредбу, да се од тада племићке породице не могу звати својим породичним именима, већ по имену оца! Сасвим је видиво, да мрежни рат против србског идентитета, још у прошлости  обухвата чак и патронимне додатке!

Аутор: Слободан М. Филиповић

Извор: Индивидуална филозофија