Ознака : Збиљић

Драгољуб Збиљић: ДВОАЗБУЧНА ФРУЛА СРПСКОГ ОДБОРА ЗА СТАНДАРДИЗАЦИЈУ СРПСКОГ ЈЕЗИКА

Све док српски Одбор за стандардизацију српског језика дува, као струка, у двоазбучну и двогласну врбову фрулу – српској ћирилици не може помоћи неструка, па макар и на клавиру  свирала још 15 година после Б. Брборићеве неискоришћене уставне шансе за  спас српске азбуке по слову Члана 10. Устава Србије.

Драгољуб Збиљић

Прочитасмо данас (14. априла 2021. на страни Културе у „Вечерњим новостима“ „кукање и бес“ српских водећих лингвиста над судбином српске савршене, а протеране и из Србије ћирилице.

Ти лингвисти, тамо поређани, рачунају се у врх српске лингвистике данас. А они су, са својим погледима и ставовима, велика данашња, као и оних јучерашњих стручњака, исказана на делу беда српске „уникатне“ лингвистике. Они су ударили буквално у зид пред ћирилицом, који су они сами сазидали тако што су пристали да се судбина српске ћирилице измести из струке у неструку и сада чекају, бесни што неструка не разуме проблем српског писма у српском разбијеном учевном (књижевном) језику у два изговора и у два писма, при чему се туђе писмо разбашакрило на 90 одсто српске језичке територије до данас. А сви други на које су српски лингвисти тек данас бесни („Ћирилица“ је бесна и на једне и на друге због црне судбине ћирилице већ 20 година, док су лингвисти спавали и одбијали да читају наша доказиавња у више од 20 књига да је антићирлички вирус већ убио преко 90 одсто српских слова на рачун живота хрватске наметнуте гајице као „равноправног писма“).

Што се српске ћирилице и њене очигледне црне судбине тиче, Одбор за стандардизацију српског језика, преко своје пробране редакторске екипе заклетих двоазбучњака у српскохрватском језику, зашиљила је глогов колац за српску азбуку којим су проболи у измењеном и допуњеном издању Правописа српскога језика из 2010. године у коме је предност ћирилици намењена тако што је предвиђено да сваки Србин нормативно пише свој језик на два писма, али обавезно с распоредом: „ћирилица па латиница“. А то што је тај распоред и „првенство“ писама у јавности давно окренуто у корист туђег писма, редакторска екипа правописаца у Одбору поставила је записану тврдњу: „ћирилица није егзистенцијално угрожена“. Како да буде угрожена кад су јој Одборови правописци одредили (у својој бујној машти) предност да буде на првом месту, испред 90-процентно владајуће хрватске гајице! То је струка у Одбору тако, спасоносно за ћирилицу записала на 15. страни Правописа 2010.

Тако су, коначно, српски водећи лингвсити из своје струке пребацили бригу о ћирилици на неструку – да им она нормира српски језик у вези с писмом! Српски водећи лингвисти данас су бесни на све из неструке, а једино нису бесни на себе, јер су први противуставно нормирали за српски језик и „латиничко писмо из српско-хрватске језичке заејднице“ иако је та „заједница“ одавно нестала из лепог и глупог српског лингвистичког „сна снова о „српскохрватском језику“ (који се и данас негује у САНУ-овом Институту аз српски језик у најкапиталнијем делу сваког народа – у речнику. У Речнику српскохрватског књижевног и народног језика. Ови други из неструке, због вике на њих од српских водећих лингвиста, сада одбијају да донесу заакон о ћирилици, који би био противан струци, а нестручњаци знају за јадац, па неће да преузму обавезе струке о језику и писму. Неструка очигледно види, да им је струка поставила замку: нормирала је српски језик на два писма, а од неструке очекује да она практично забрани оно што је изабрала струка, па да буде оптужена да је забранила нешто што је струка дозволила.

Мисле лингвисти да могу да надиграју српске правнике и адвокате.

Не дају се нестручњаци за језик и писмо да их струка (која је заборавила своју струку) тако лако насанка.

У Новом Саду

(14. април 2021)

Још једно саопштење трију удружења поводом стопирања Закона о језику и писму

Поштовани читаоци,

Три удружења помно прате дешавања око стопирања „Закона о језику и писму“. Предлог  истог одавно је гурнут у фијуке, а ових дана је и коначно турен у депое, загрнут чамовином. Да ли ћемо потпомогнути здравим кисеоником и пречишћеним родољубљем успети да га извучемо из бодлеровског ентеријера, зависи само од нас.

 Србски културни центар

 „Ћирилица“  Београд

Милорад Ђошић, председник

„ЋИРИЛИЦА“,

„СРПСКА АЗБУКА“

СКЦ „ЋИРИЛИЦА:

ЛИНГВИСТИ РАСКРИНКАЛИ НЕЗНАЊЕ, ИЗГУБЉЕНОСТ У ВРЕМЕНУ И ПРОСТОРУ И ЗАСТАРЕЛОСТ РЕПУБЛИЧКОГ СЕКРЕТАРИЈАТА ЗА ЗАКОНОДАВСТВО

Поводом одговора угледних лингвиста М. Ковачевића и С. Танасића Секретаријату за законодавство, објављеног у Вечерњим новостима под насловом „ИГНОРИШУ СТРУЧЊАКЕ, НЕ ХАЈУ ЗА ЋИРИЛИЦУ“ (2, април 2021, стр. 4) у вези с игнорисањем Члана 10. Устава Србије и у пракси потпуно незаштићеним писмом српског језика, као и с игнорисањем језичке струке

         Три удружења из Београда и Новог Сада („Ћирилица“, „Српска азбука“ и СКЦ „Ћирилица“) – која подржавају уставну (тј. народну) заштићеност српске ћирилице у српском језику, а која већ 15 година предочавају потпуну несагласност легалне и легалистичке (уставне – народне) стопостотне заштите српског (ћириличког) писма у српском језику (да будемо јаснији: у језику Срба, јер се, лингвистички,  научно посматрано, српским језиком не служе само Срби, него и још неки народи, од којих су два само политички преименована,  српским језиком, тј. варијантама тога језика, над којим српски народ иема нормативну контролу) – потпуно су сагалсна у оцени лингвиста[1] да је Секретаријат за законодавство у Србији СТОПИРАО довршавање пута којим је пре три године кренуо, коначно и добро усаглашен с Чланом 10. Устава Србије, Предлог измена и допуна (доказано неуставног у одредбама о српском писму у језику Срба) постојећег Закона о службеној употреби језика и писама с основом из 1991. године, који чека 15 година неизбежно усаглашавање с обавезом из народне воље, исказаане у споменутом Члану 10. Устава Србије.

            Сада је свакоме ко је прочитао мишљење поменутог Секретаријата за законодавство објављено у Новостима (1. априла,  стр. 4) и данашњих одговора двојице лингвиста С. Танасића и М. Ковачевића, који су учествовали у изради споменутог Предлога измена (неуставног) закона, постало потпуно јасно да је Секретаријат за законодавство букавлно СТОПИРАО решавање питања писма српскога, што као проблем српскога народа траје од времена комунситичке владавине која није нимало крила спровођење у пракси после 1954. године у Југославији постепено, али коначно и трајно замењивање српског писма хрватским латиничким писмом (гајицом) које је први пут међу Србима масовно и стопостотно убачено као окупаторско писмо у времену Првог светског рата, када је ћирилица била строго забрањена, па је због неприхватања те забране убијен црквени православни поглавар у тадашњој БиХ јер није пристао да се и у Српској православној цркви замени ћирилица туђим,  хрватским писмом.

            Свако ко се бави озбиљно проблемом који Срби имају са својим писмом (оно им се у пракси забрањује и буквално понегде и чекића и данас у Хрватској, у Федерацији БиХ и Црној Гори) данас су се уверили да у Србији „не-законодатељи“ у Секретаријату за законодавство не допуштају да се српско писмо, ћириличко, ослободи макар у Србији после тачно 77 година истискивања и замењивања. Свако иоле нормално описмењен а који је прочитао СТОПИРАЈУЋЕ за српску азбуку мишљење тог Секретаријата и стручно објашњење мишљења поменутих данас двојице лингвиста из групе водећих зналаца из области језика и писма – сада се из текстова у Новостима у потпуности могао уверити да су наша очекивања у вези с овим предложеним законским изменама била с разлогом мала. Зашто?

            Наша  сирота држава Србија још је институционално слабо функциоанлна, много је још кадрова у дражвним институцијама који су политички подобни, а у знању и елану инертни, застарели, спори, непредузимљиви, чак и потпуно необразовани и без икакве жеље да се набоље промене како би се кренуло из превеликог сваковрсног заостајања и назадовања. Чак у њима, изгледа, има, осим Председника САНУ, и других „стручњака“ и „не-законодатеља“, буквално изгубљених не само у простору и времену него и у елементарном непознавању појединих основних, нациоанално највреднијих идентитетских цивилизацијских, културних вредности и појмова.

            Један  од данас свакако водећих лингвиста у српском народу С. Танасић је виспрено закључио: „Овај дражвни орган  преузео је компетенције језичке струке па јој тумачи одређене датости које су пре свега лингвистичке и совиолингвистичке природе. Они су толико високо да оно што не познају једноставно презиру.“

Срето Танасић, лингвиста

          Шта томе да додамо ми из трију удружења у којима се пуних 20 година боримо за народну (уставну) одбрану ћирилице у време када не постоји нигде у свету још једна држава у којој би се неко морао борити да се уставна заштита матичног писма матичног језика спроведе у пракси.

            Сагласни у потпуности с Танасићевим данас јасно предоченим прецизним сазнањем и убеђењем можемо само да додамо своје огорчење што у том државном секретаријату, изгледа нам убедљиво, још раде кадрови из  времена језичке политике у прогону и замењивању српске ћирилице туђим писмом у времену југословенске комунистичке острашћености против српског писма. Како је могуће да ти „не-законодатељски“ кадрови који данас примењују однос према српском писму од пре 77 година? Мислили смо да су они отишли у заслужену пензију. Ко је тим „кадровима“ дао хонорарну надоканду да још раде у том дражвном секретааријату и да и даље спроводе познати комунистички и окупаторсски однос према српском (ћириличком) писму?

            И последње: наша је неспособност очита што се још чудимо како је могуће да тај државни секретаријат уопште не занима шта пише у Члану 10. Устава Србије (пише, наравно, оно што је једино норамлно и што пише у уставима сваке правне државе у вези с матичним језиком  и писмом: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“) Па још цинично лију „корокодилске сузе“ због њиховог жаљења „привреде“ која на своја врата треба да постави јавне исписе јавних назива  својих фирми – по уставној (народној) вољи и потреби – српским језиком и српским писмом. У којој то још једној држави на свету законодатељи тврде небулозниост – да „служебна употреба језика и писма није „јавна употреба“? Има ли ико у свету у још макар једној држави која има овакав државни „не-законодатељски секретаријат“?

             Мудар је био онај ко је рекао: „Нико нема што Србин имаде.“

             Нико други заиста нема своје људе на тако високим државним положајима, а који су заборавили које су границе његове државе и који је његов језик и писмо. У другим државама биће да су такви заборавници на лечењу, а не у државној служби на трошак сиротог наарода.

Београд – Нови Сад

2. април 2021.

За удружења „Ћирилица“, „Српска азбука“ и СКЦ „Ћирилица“

Драгољуб Збиљић, Немања Видић и Милорад Ђошић

Зашто српски језик данас нема исправно решено питање писма?

 

 

 

 

Драгољуб Збиљић

Двописмо (српска ћирилица и хрватска латиница) за писање данас српског језика не може се сматрати решеним питањем писма јер је то у нескладу и с обавезом у Члану 10. Устава Србије а противно је и општој пракси у Европи и свету

Природно и лингвистички давно засновано име „српски језик“ враћено је (истина са задршком и лингвиста и српских политичара) језику Срба после планског „разваљивања“ привремене заједничке државе Југославије, после поништеног лажног „братства-јединства“ по логици комунистичке идеологије и владавине у Југославији до њеног разбијања од унутрашпњих снага које су подржале најмоћније „западне силе“ Европе и света. Историјска догађања у вези с тим тек ће истинито оцењивати  историчари када буде допуштена реалнија објективност у истраживању тих несрећних догађаја који су се најтрагичније одразили на српски народ. На примеру судбине српског језика и његовог ћириличког писма најбоље се види како су се Срби одрицали својих и највећих идентитетских вредности да би се удовољило другима који су живели са Србима у Југославији. Срби су се били одрекли и имена свога језика прихвативши његово преименовање у „српскохрватски језик“ и приставши на политичко-идеолошке комунистичке притиске за  постепену замену свога миленијумског писма хрватском абецедом (гајицом). Тако су Срби у Југославији пристали на губљење (замену) имена свога језика, пристајали су на нескривено полатиничавање и измену свога ћириличког националног идентитета.

Од готово стопостотно ћириличког српског народа на почетку 20. века и стварања Југославије Срби су, „миц по миц“, пристајали на јавно замењиавње своје ћирилице хрватским латиничким саставом све до свођење ћирилице на занемарљиве остатке. У томе су српски политичари и језикословци пристајали чак и на фалсификовање у вези с хрватском латиницом (гајицом) коју су неки лингвисти у Србији чак преименовали у „српску латиницу“, предочавајући лаж како је та латиница стварана за Србе, па чак и такву лаж да је ту латиницу саставио нико други до реформатор српског језика и ћирилице Вук Стефановић Караџић! Иако се зна из непоткупљиве историје и чињеница да је Србима та хрватска латиница први пут у Србију Србима донела окупаторска чизма у Првом светском рату када је српска ћирилица забрањена, а дотична латиница наређена. И сада звати ту латиницу „српском“ више је трагично него што би могло бити смешно због незнања и манипулације.

У одговору на питање зашто српски језик данас, после више од хиљаду година коришћења ћирилице као националног општесрпског писма, нема природно решено питање писма, него се Србима, уз њихово писмо, намеће и даље нека врста шизофреничности, као у „српскохрватском језику, прилепак у туђем писму које је већ преовладало 90 одсто у писању српског језика, што је последица раније нескривене и идеолошко-политичке острашћености против ћирилице после 1954. године када су Срби приморани и насилним и политичким средствиам да пристану на двоазбучје, у коме је од два писма (српског и хрватског) хрватско писмо исфаворизовано до већинског.

Борба самосвесних Срба за враћање у пуни живот српског миленијумског националног писма у писању језика Срба и данас нема резултата због унутрашњих антићириличких снага и због спољашњег фактора иницираног из Србије преко познатог лингвисте англисте, који се није сетио да предложи Енглезима да уведу двоазбучје, пошто је он стручњак за енгелски језик, али се залаже да Срби и даље замењују своје писмо негоавњем „двоазбучја“.

Унутрашње снаге које су „за Европу без алтернативе“ и које „глобалистички“ мисле, сматрају да ми не можемо као Бугарска ући у ЕУ са својим писмом, него морамо тамо с хрватском латиницом у свом језику, а спољњи фактор преко некакве „Венецијанске комисије“ напао је пре десетак година Србију да не сме она због националних мањина да свој језик пише само ћирилицом као да постоји некакав документ по коме националне мањине могу да одређују којим ће писмом Срби писати свој језик, а Срби немају право да одређују језик и писмо не само другима, што је нормално, него морају друге да питају да ли се њима свиђа српско писмо! Такав документ, наравно, који предвиђа да било ко има права да одређује норму српскога језика, не постоји јер нико ни Србе не пита каквим ће језиком и којим писмом други народи писати свој језик.

У томе су неактивни (незаинтересовани?) српски политичари али и језикословци у институцијама, па још имамо апсурдан случај у Европи и свету да једини Срби нису самостално решили питање свога језика и писма. А да чудо буде до краја показано, Уставни суд Србије (који, ваљда, има задатак да одлучује шта је уставно, а шта неуставно у Србији, не само да не подржава спровођење Члана 10. Устава Србије, него је тај суд чак, као да је он Одбор за стандардизацију српског језика, одредио да, изван Устава, постоји „латиничко писмо српског језика“. А такво писмо не постоји, јер нико није састављао латиничко писмо за писање језика Срба. Хрватско латиничко писмо (гајица) које и данас, по инерцији праксе и навике, преовлађује не може ни по ком основу да буде „писмо српског језика“, јер за Србе је сасатављана само ћирилица, као што је то код Руса, Бугара, Македонаца и још неких народа који своје језике пишу ћириличким писмом.

Драгољуб Збиљић, језикословац, оснивач првог Удружења „Ћирилица“