Ознака : Збиљић

Све док српски Одбор за стандардизацију српског језика дува, као струка, у двоазбучну и двогласну врбову фрулу – српској ћирилици не може помоћи неструка, па макар и на клавиру  свирала још 15 година после Б. Брборићеве неискоришћене уставне шансе за  спас српске азбуке по слову Члана 10. Устава Србије.

Прочитасмо данас (14. априла 2021. на страни Културе у „Вечерњим новостима“ „кукање и бес“ српских водећих лингвиста над судбином српске савршене, а протеране и из Србије ћирилице.

Ти лингвисти, тамо поређани, рачунају се у врх српске лингвистике данас. А они су, са својим погледима и ставовима, велика данашња, као и оних јучерашњих стручњака, исказана на делу беда српске „уникатне“ лингвистике. Они су ударили буквално у зид пред ћирилицом, који су они сами сазидали тако што су пристали да се судбина српске ћирилице измести из струке у неструку и сада чекају, бесни што неструка не разуме проблем српског писма у српском разбијеном учевном (књижевном) језику у два изговора и у два писма, при чему се туђе писмо разбашакрило на 90 одсто српске језичке територије до данас. А сви други на које су српски лингвисти тек данас бесни („Ћирилица“ је бесна и на једне и на друге због црне судбине ћирилице већ 20 година, док су лингвисти спавали и одбијали да читају наша доказиавња у више од 20 књига да је антићирлички вирус већ убио преко 90 одсто српских слова на рачун живота хрватске наметнуте гајице као „равноправног писма“).

Што се српске ћирилице и њене очигледне црне судбине тиче, Одбор за стандардизацију српског језика, преко своје пробране редакторске екипе заклетих двоазбучњака у српскохрватском језику, зашиљила је глогов колац за српску азбуку којим су проболи у измењеном и допуњеном издању Правописа српскога језика из 2010. године у коме је предност ћирилици намењена тако што је предвиђено да сваки Србин нормативно пише свој језик на два писма, али обавезно с распоредом: „ћирилица па латиница“. А то што је тај распоред и „првенство“ писама у јавности давно окренуто у корист туђег писма, редакторска екипа правописаца у Одбору поставила је записану тврдњу: „ћирилица није егзистенцијално угрожена“. Како да буде угрожена кад су јој Одборови правописци одредили (у својој бујној машти) предност да буде на првом месту, испред 90-процентно владајуће хрватске гајице! То је струка у Одбору тако, спасоносно за ћирилицу записала на 15. страни Правописа 2010.

Тако су, коначно, српски водећи лингвсити из своје струке пребацили бригу о ћирилици на неструку – да им она нормира српски језик у вези с писмом! Српски водећи лингвисти данас су бесни на све из неструке, а једино нису бесни на себе, јер су први противуставно нормирали за српски језик и „латиничко писмо из српско-хрватске језичке заејднице“ иако је та „заједница“ одавно нестала из лепог и глупог српског лингвистичког „сна снова о „српскохрватском језику“ (који се и данас негује у САНУ-овом Институту аз српски језик у најкапиталнијем делу сваког народа – у речнику. У Речнику српскохрватског књижевног и народног језика. Ови други из неструке, због вике на њих од српских водећих лингвиста, сада одбијају да донесу заакон о ћирилици, који би био противан струци, а нестручњаци знају за јадац, па неће да преузму обавезе струке о језику и писму. Неструка очигледно види, да им је струка поставила замку: нормирала је српски језик на два писма, а од неструке очекује да она практично забрани оно што је изабрала струка, па да буде оптужена да је забранила нешто што је струка дозволила.

Мисле лингвисти да могу да надиграју српске правнике и адвокате.

Не дају се нестручњаци за језик и писмо да их струка (која је заборавила своју струку) тако лако насанка.

У Новом Саду

(14. април 2021)

Двописмо (српска ћирилица и хрватска латиница) за писање данас српског језика не може се сматрати решеним питањем писма јер је то у нескладу и с обавезом у Члану 10. Устава Србије а противно је и општој пракси у Европи и свету

Природно и лингвистички давно засновано име „српски језик“ враћено је (истина са задршком и лингвиста и српских политичара) језику Срба после планског „разваљивања“ привремене заједничке државе Југославије, после поништеног лажног „братства-јединства“ по логици комунистичке идеологије и владавине у Југославији до њеног разбијања од унутрашпњих снага које су подржале најмоћније „западне силе“ Европе и света. Историјска догађања у вези с тим тек ће истинито оцењивати  историчари када буде допуштена реалнија објективност у истраживању тих несрећних догађаја који су се најтрагичније одразили на српски народ. На примеру судбине српског језика и његовог ћириличког писма најбоље се види како су се Срби одрицали својих и највећих идентитетских вредности да би се удовољило другима који су живели са Србима у Југославији. Срби су се били одрекли и имена свога језика прихвативши његово преименовање у „српскохрватски језик“ и приставши на политичко-идеолошке комунистичке притиске за  постепену замену свога миленијумског писма хрватском абецедом (гајицом). Тако су Срби у Југославији пристали на губљење (замену) имена свога језика, пристајали су на нескривено полатиничавање и измену свога ћириличког националног идентитета.

Од готово стопостотно ћириличког српског народа на почетку 20. века и стварања Југославије Срби су, „миц по миц“, пристајали на јавно замењиавње своје ћирилице хрватским латиничким саставом све до свођење ћирилице на занемарљиве остатке. У томе су српски политичари и језикословци пристајали чак и на фалсификовање у вези с хрватском латиницом (гајицом) коју су неки лингвисти у Србији чак преименовали у „српску латиницу“, предочавајући лаж како је та латиница стварана за Србе, па чак и такву лаж да је ту латиницу саставио нико други до реформатор српског језика и ћирилице Вук Стефановић Караџић! Иако се зна из непоткупљиве историје и чињеница да је Србима та хрватска латиница први пут у Србију Србима донела окупаторска чизма у Првом светском рату када је српска ћирилица забрањена, а дотична латиница наређена. И сада звати ту латиницу „српском“ више је трагично него што би могло бити смешно због незнања и манипулације.

У одговору на питање зашто српски језик данас, после више од хиљаду година коришћења ћирилице као националног општесрпског писма, нема природно решено питање писма, него се Србима, уз њихово писмо, намеће и даље нека врста шизофреничности, као у „српскохрватском језику, прилепак у туђем писму које је већ преовладало 90 одсто у писању српског језика, што је последица раније нескривене и идеолошко-политичке острашћености против ћирилице после 1954. године када су Срби приморани и насилним и политичким средствиам да пристану на двоазбучје, у коме је од два писма (српског и хрватског) хрватско писмо исфаворизовано до већинског.

Борба самосвесних Срба за враћање у пуни живот српског миленијумског националног писма у писању језика Срба и данас нема резултата због унутрашњих антићириличких снага и због спољашњег фактора иницираног из Србије преко познатог лингвисте англисте, који се није сетио да предложи Енглезима да уведу двоазбучје, пошто је он стручњак за енгелски језик, али се залаже да Срби и даље замењују своје писмо негоавњем „двоазбучја“.

Унутрашње снаге које су „за Европу без алтернативе“ и које „глобалистички“ мисле, сматрају да ми не можемо као Бугарска ући у ЕУ са својим писмом, него морамо тамо с хрватском латиницом у свом језику, а спољњи фактор преко некакве „Венецијанске комисије“ напао је пре десетак година Србију да не сме она због националних мањина да свој језик пише само ћирилицом као да постоји некакав документ по коме националне мањине могу да одређују којим ће писмом Срби писати свој језик, а Срби немају право да одређују језик и писмо не само другима, што је нормално, него морају друге да питају да ли се њима свиђа српско писмо! Такав документ, наравно, који предвиђа да било ко има права да одређује норму српскога језика, не постоји јер нико ни Србе не пита каквим ће језиком и којим писмом други народи писати свој језик.

У томе су неактивни (незаинтересовани?) српски политичари али и језикословци у институцијама, па још имамо апсурдан случај у Европи и свету да једини Срби нису самостално решили питање свога језика и писма. А да чудо буде до краја показано, Уставни суд Србије (који, ваљда, има задатак да одлучује шта је уставно, а шта неуставно у Србији, не само да не подржава спровођење Члана 10. Устава Србије, него је тај суд чак, као да је он Одбор за стандардизацију српског језика, одредио да, изван Устава, постоји „латиничко писмо српског језика“. А такво писмо не постоји, јер нико није састављао латиничко писмо за писање језика Срба. Хрватско латиничко писмо (гајица) које и данас, по инерцији праксе и навике, преовлађује не може ни по ком основу да буде „писмо српског језика“, јер за Србе је сасатављана само ћирилица, као што је то код Руса, Бугара, Македонаца и још неких народа који своје језике пишу ћириличким писмом.

Драгољуб Збиљић, језикословац, оснивач првог Удружења „Ћирилица“