Ознака : ИН4С

Црна Гора – народ, језик, црква кроз историјска документа: Изложба 10. јуна у Библиотеци града Београда!

Изложба ће бити престављена 10. јуна 2021 године у 19 часова у Библиотеци града Београда, Галерија Атријум

Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори организује изложбу „Црна Гора – народ, језик, црква – кроз историјска документа“ аутора Јована Б. Маркуша.

Дизајн је радио Мирко Тољић, а на изложбу ће отворити академик САНУ Миро Вуксановић.

Поздравну ријеч имаће Немања Старовић, државни секретар МСП а говориће и предсједник Матице Српске – Друштва чланова у Црној Гори Јелица Стојановић као и аутор изложбе.

Програћ ће водити Наташа Рил а изложба ће бити престављена 10. јуна 2021. године у 19 часова у Библиотеци града Београда, Галерији Атријум.

Извор: ИН4С

Домовина vs Отаџбина

„Српски језик и српска свијест познају, поред домовине, и отаџбину. Отаџбину су ти подарили и оставили ти је да је браниш, волиш, да за њу живиш и очеви и оци“

о. Дарко Ђого

Пише: О. Дарко Ристов Ђого

Прошао је још један празник Св. Јована Богослава, управо оног апостола чије су ријечи прве преведене на словенски језик (превођење су Света Браћа Кирило и Методије вршили према богослужбеном поретку, према коме се на Васкрс чита пролог Јовановог јеванђеља. То значи да су прве ријечи које је икада у себе примио словенски те тиме и српски језик биле „εν αρχή ήν ο Λόγος“, „искони бѣ Слово“ – „исконски, у почетку прије свих почетака бјеше Ријеч, Смисао, Слово“). У потпуном контрасту са празником словенскости прошла је она друга прослава, сходно стиховима једног од сада већ покојних честитача сецесије од себе самога: бјеше то прослава к`о прослава, и шта да се прича/парада пијанства и кича/и непозната цура у црвеном…

У том потпуном ракурсу празника и Смисла и представе бесмисла, поцјепана па зашивена застава made in Ljubuški (јер „неће нама попови из Фоче говорити шта да мислимо док наша браћа из Црне Горе развијају заставе направљене у западној Херцеговини, посестрини ове наше битније нам браће!“) толико је комичан и баналан моменат да слика заиста вриједи више до сваке ријечи.

Оно што је писцу ових редова, ипак, суптилније упало у очи код немалог броја познаника (пријатељи дукљанске провинијенције су ме углавном прекрижили за вријеме литија, а комуникација са понеким од њих престала је и на моју иницијативу након њиховог „честитања“ смрти Блаженоппчившег Митрополита Амфилохија) који су јуче славили јесте инсистирање на порукама дана: Crna Gora je moj dom! Crna Gora – jedina je moja domovina! И тако даље. Заиста: српску ријеч отаџбина (старији су и мени дражи облици „отачаство“ и онај формиран према руском фонетском обрасцу „отечество“) готово да су нестали из crnogorskog језика.

Језик није случајан, ни када испољава оно што је у људима, ни када се језичким политикама конструише оно што у људима има и може бити. Ова, наизглед, мала језичка диференцијација српског језика и онога који, како рече Матија Бећковић, не треба Crnogorcima јер имају исти такав, није тек неко омакнуће. Ријеч је о метафизици простора који доживљавамо као простор Смисла: начин на који описује свештену географију нашег идентитета, онај комад земље за који осјећамо да смо ту своји, много говори о нама самима. 

Наиме, српски језик такође познаје домовину. Нису ли Ршумовићеви стихови, којима учимо дјецу да би од њих били људи, најљепше одређење и човјека и домовине: „Домовина се брани животом и лепим васпитањем“. Домовина је оно гдје нам је дом, а дом није само кућа, стан, зграда, већ оно што унесемо у један простор од бетона, да би тај простор био простор смисла. Бар малог, нашег, животног смисла. И не сумњам да сви који су јуче славили заиста у својим кућама имају и домовину. Многи, опет, знају да се домовина – оно гдје ти је дом – може и помјерити, па савију своју домовину далеко од отаџбине. И тако: једну домовину у Црној Гори данас воле само људи које је Мило Транзиција (из државног у његово) оставио као типичне губитнике транзиције и повлаштена класа оних који су добитници транзиције. Зато је увијек помало тужна та „домовинаска“ захвалност, пропраћена домобранским симболима. Језичка новоуспостављена блискост crnogorskog и hrvatskog језика није само пројекат већ помало и плод једног свјесног семантичког наслањања два јужнословеснка идентитета без отачкие историјске дубине.

Српски језик и српска свијест познају, поред домовине, и отаџбину. Отаџбину су ти подарили и оставили ти је да је браниш, волиш, да за њу живиш и очеви и оци. Имамо два облика множине: један за оне који су нас родили тијелом и лицем, образом људским и другу за оне који су нас родили водом и Духом, образом богочовјечанским. И очеви и оци улазе у нашу Отаџбину, јер она овдје је мали комад, предукус оне Небеске. Опет: оне су неким тајновитим путевима Једно. Ако ниједна од многих српских држава није била исто што и Небеска Србија, свака од њих се ипак сјећала да су јој ноге на земљи, у домовини која је отаџбина, а она сама – наша небеска Отаџбина, комад Царства Небеског у коме ћемо се наћи, ако издржимо поглед Христов, поглед Лазарев и Милошев, поглед Св. Савé и св. Василија, Св. Петра Цетињског и св. Николаја Жичког. Поглед момишићких и пребиловачких и старобродских и јасеновачких мученика. Јер и очеви и оци нас гледају. Наш одговор на њихов поглед – то је оно што, осим људске пристојности домовине, чини и нашу вијековима стару, егзисетнцијалну етику Отаџбине.

А од Отаџбине сецесије нема, ако хоћеш да останеш човјек. Можеш, попут неких Николића, брисати српство са предачких каменова. Ђед те чека па чека. Отац те гледа па гледа. И нећеш се од Отаџбине сакрити у љубави према domovini.

 

Извор: ИН4С

Сребреница или корона, свеједно (ВИДЕО)

Таоци „ресета“ – нова књига Драгана Вујичића

Вујичић

Пише: Драган Вујичић

КЊИГА „РЕСЕТ“ пре свега је наставак публицистичког огледа о Великом ресетовању (маскирању) цивилизације у 2020 години.

Међутим, божићно „чудо“ од 7. јануара 2021. и велики повратак на сцену Џоа Бајдена (пред ТВ камерама), након што му је претходни председник САД Доналд Трамп „званично путем твитера“ признао победу на изборима које је овај провео у подруму, овај скромни публицистички оглед претвара у опцију.[1]

Према овој опцији, у којој се и Џо Бајден вратио лепши и млађи него што га памтимо из деведесетих, први Велики ресет цивилизације заправо се догодио на Балкану деведесетих и можемо га са правом назвати ресет историје XX века у Европи.

У главној улози је такође био Џо Бајден (само „старији“ и љући), а врхунац те маскараде познатији је као „Случај Сребреница“.

За оне који „због последица короне заборављају“, према званичном наративу, „Сребреница је најтрагичнији појам савремене историје“ и градић у источној Босни у којем се налази једини музеј геноцида у Европи подигнут „у име злочина“ равном оном немачком из Другог светског рата.

Нова књига Драгана Вујичића

У ствари, током јула 1995. у борбама око Сребренице српске снаге стрељале су више стотина муслиманских ратних заробљеника. За злочин је одговарало близу 200 српских војних и цивилиних функционера из оног времена и осуђени су на, збирно, око хиљаду година робије. Судови, како међународни, тако и домаћи, никада нису утврдили ни сравнили тачан број пострадалих људи у овом злочину, нити су уопште утврђивали колико је људи, превасходно муслимана, погинуло у жестоким борбама које су данима вођене у шумама источне Босне. Нису утврђени ни разумни мотиви злочина.

Највећа иронија наратива о „српском геноциду“ јесте чињеница да ниједан Србин који се затекао у Сребреници и околним селима након што су муслимани преузели власт у пролеће 1992. није из тог окружења изашао жив, баш као што ниједан српски ратни заробљеник „жив“ није размењен из тог „муслиманског страдалишта“.

Из „пакла Сребренице“ излазили су само муслимани, и то у пратњи војника међународне заједнице, увек када су то хтели, још од пролећа 1993. године.

„Тачку“ на „геноцид“ коначно је ставио попис становништва у БиХ из 2011, према којем је народ који је истребљиван у периоду 1992–1995 („попут Јевреја 1941“) представљао већину у земљи где су га наводно уништавали: пре почетка сукоба у заједничкој држави било их је нешто преко 43%, а 20 година касније, после тог „страдања“, више за чак 7%.

„Разум и савест човечанства“ успео је некако да свари овај и овакав геноцид јер је приписан Србима. Велики број политичара, историчара, филозофа и етичара „добровољно“ је прихватио да стави „повез на очи“ и да буде саучесник у злочину геноцидног оксиморона. Тако је утрт пут ка новом Ресету.

Повез на Пинокијевом носу

Године 2020. на ред је дошло ношење заштитних маски због смртоносног вируса који то заправо није. Социјални обред маскирања је постао „сведочење врлине сваког појединца“, без обзира на то што је „Пинокио нос“ нове реалности од почетка у парампарчад цепао маске намера „свештеника“ ковид-религије.

Вирус САРС-КоВ-2, величине 120 нанометара (хиљадити део ширине влати људске косе) никада, наравно, није представљао болест, већ потенцијалну опасност. Болесна је само његова употреба, тачније „борба која се широм света“ води против њега.

И баш као и на примеру Сребренице, „случај комедијант“ се крајем 2020. поиграо са „светском корона-конклавом“, објављујући на веб-страници Универзитета Џон Хопкинс студију о томе „да најсмртоноснији вирус икада“, САРС-КоВ-2 и неизлечива болест ковид 19 нису утицали на морталитет у свету у односу на претходне четири године.

Студију је водила професорка Џеновив Брајен са њеним студентима и не би ни била „Божија промисао“ да је штиво објављено на било којем другом месту.

Овако, пошто је „угледала светлост дана“ (додуше, студија је већ скинута, али су је на време опазили пажљиви аналитичари), под номенклатуром „научне“ установе која се од новембра 2019. и њихове вежбе симулације вирусне пандемије „Ивент 201“ само и искључиво бави свакодневним и целодневним застрашивањем човечанства смрћу од вируса, изврћући при том чињенице, можемо га само протумачити као „прст Божији“.[2]

„Не узимај у уста узалуд име господа бога свега“ – гласи Трећа Божија заповест и ова „публицистичка опција“ нема тај циљ.

У основи, у заповести се „верује“ да се најснажније и најодрживије лажи не могу у исправном смислу ни назвати лажима, јер не говоре о чињеницама из стварног живота и света већ се позивају на емоцију, веру и неку „новооткривену истину“.

И, као што рекоше „првосвештеници“ нове „вере и истине“, др Ентони Фаучи код „њих“, а Предраг Кон код „нас“, после девет месеци „напорног“ рада на серуму цивилизацијског „спаса“ наука је дала решење и оно је „на столу“.[3]

Сада је све на нама!

Незнање није оправдање

Језик америчких вестерн-филмова уме да буде убитачно прецизан. У њима се често јавља изрека: „Сада је време да свако изабере `брдо на којем му ваља умрети` или `време је да сваки појединац повуче своју линију у песку преко које неће прећи`“.

Убод игле или не?

Баш као што су људи отварали врата у ходницима историје пружајући им избор да прођу кроз њих или не, тако је и сада избор искључива ствар појединца. Никада у историји, дакле ни данас, незнање као оправдање није у „понуди“.

„Случај Сребреница“ и Пландемија ковид 19 представљају „браћу по злочину“ у готово свим аспектима: ако основано можемо претпоставити да је „ресетовање историје“ на Балкану током 90-тих година извршено због „времена краја историје“ (Франсис Фукујама) и победе Запада над Истоком, што је „доказивао“ пад Берлинског зида и слом СССР, предстојеће ресетовање света следи због „краја економије“.

Неких десетак година уназад видљиво је да је економски модел нерезонског бесконачног ширења и трошења пропао, и очигледно је да супер богати желе да и даље остану супер богати, па им је потребно чудо, још један „балон за дување“, али уз хируршки прецизан систем за управљање оним што они доживљавају као „своје ограничене ресурсе“. Дакле, они очајнички желе балон који пружа нови раст ни из чега – буквално на основу „стезања каиша“ свих осталих. Корпоративни тренинг за период „нове нормалности“ почео је „модификацијом понашања“ сваког од нас.

Практични циљ „Великог ресета“ јесте темељно реструктурирање светске економије и геополитичких односа заснованих на претпоставкама да је сваки елемент природе и сваки облик живота део глобалног инвентара (којим управља добронамерна држава, која је, пак, преко технологије у власништву неколико напрасно доброћудно расположених богатих људи). Према тој идеји, сав инвентар света, сви природни ресурси, појединачна богатства, чак и биолошки ресурси, морају бити регистровани у централној бази података, морају се очитавати преко скенера и лако идентификовати, а њиме ће управљати „непогрешива вештачка интелигенција користећи најновију науку“ (не заборавите да и вештачка интелигенција ипак мора да има своје власнике).

Упадљиво је да се обе „велике маскараде“ спроводе истим социјалним алатима и по истом обрасцу, па и то да их воде исти људи који су „неким чудом“ свој биолошки век померили изнад свих до сад познатих граница.

Умирање, сензација и манипулација

У основи, и „Ресет 1“ и „Ресет 2“ представљају лаж и манипулацију путем информација.

У лажним („false flag“) операцијама „Сребреница“ и „ковид 19“, заједничка основна сензација јесу смрт и умирање појединца „пред очима читавог света“.

Идентично им је следеће:

– одсуство сваког поретка током „ванредног стања“ које је на светском нивоу уведено у оба случаја као одговор на измишљени или лажно представљени догађај

– формирање посебних институција у оквиру познатих међународних правно-социјалних механизама са овлашћењима која их практично стављају ван сваке контроле „оснивача“

– медијско тражење одговора на наметнута и намерно погрешна питања, при чему је сваки одговор тачан

– тајновита улога верских заједница у оба случаја.

Трибунал је под пуним називом „International Tribunal for the Prosecution of Persons Responsible for Serious Violations of International Humanitarian Law Committed in the Territory of the Former Yugoslavia since 1991.“ основан Резолуцијом 827 Савета безбедности од 25. маја 1993. године.

Већ из самог назива овог ад хок суда више је него јасно да се ради о институцији створеној да суди једино и искључиво за догађаје на географски омеђеној територији за коју су писани правни оквири. У међувремену, волшебно, његове пресуде су добиле глобални правни значај. За овакав суд специјално су написани закони из Статута према којем је процесуирано 160 људи. Статут је мењан више од 50 пута – онако како је то потреба налагала да се пресуди појединцу.

За настанак кључног „специјалног“ и карикатуралног поимања геноцида који данас „виси о српском врату“ заслужан је египатски експерт за исламско право, Шериф Басиуни. У свом виђењу суштине злочина геноцида, Басиуни се „обрачунао“ са изворном Конвенцијом о спречавању и кажњавању злочина геноцида која је 1946. донета у СБУН.[4]

Египћанин у свом теоријском раду „Геноцид у Босни и Херцеговини“ образлаже тезу о могућности постојања сасвим локалног геноцида. Та алхемија претварања народе у групе, а потом „група“ у народе, у свом правном бесмислу отелотворена је у првостепеној пресуди изреченој 2012. српском генералу Толимиру за „геноцид у Жепи у јулу 1993“, када су, како је установљено, убијена три лица.

У ствари, Басиуни и није крио своје скрнављење међународног права, написавши следеће:

„Ми, чланови комисије (за израду Статута Хашког трибунала – прим. аут.) геноцид смо размотрили из једног напреднијег угла и сложили смо се да се геноцид не може тумачити у оквиру групе као целине што је био случај са тумачењем холокауста пошто је то био образац којег су се држали нацисти(?), већ да то треба сагледавати у оквиру неког специфичнијег контекста“.[5]

О „специфичности контекста дведесетих“ сведочио је такође и Бутрос Гали пред читање Првог Басиунијевог статута суда у УН у мају 1993, подвлачећи да би „оснивање једног оваквог суда при УН у нормалним условима било незамисливо…“[6]

Стање одсуства сваког поретка током пандемије ковида 19 увео је Тедрос Аданом Гебрејесус, генерални секретар СЗО, када је 30. јануара 2020. прогласио „ванредно стање међународне забринутости за јавно здравство због догађаја у Кини“ (до тада потпуно непозната формулација међународне здравствене опасности).

У том тренутку, изузев у Кини, у читавом свету било је свега 150 заражених, што се у односу на преосталих 6,4 милијарди, колико износи људска популације „ван Кинеског зида“, могло сматрати статистичком грешком. Тедрос Гебрејесус се није чак ни потрудио да претходно промени Интерни пропис СЗО, који налаже да се пандемија може прогласити тек уколико 12% заражених умре. Истина, Гебрејесус је пандемију званично прогласио 11. марта, у тренутку када се она окончала у Кини, а након што је Пекинг четири дана раније (7. марта) пријавио да је број новооболелих пао на двоцифрен ниво дневно и да, осим у Вухану, у осталим деловима велике земље нису забележени нови случајеви.

Већ 24. марта исте године, док је пандемија тек „издалека куцала на врата“, Амерички центар за заразне болести ЦДЦ из Атланте наложио је да се подаци о ковиду 19 прикупљају и о њима извештава по битно другачијем стандарду у односу на остале заразне болести и узроке смрти прописаних у САД 2003. године.

И тако су једноставно, пуким изменама на папиру или што би се у УН рекло „у стању незамисливом у нормалним околностима“, светска пандемија ковид 19 и српски „геноцид“ постали браћа и по „уврнутим метрикама“ направљеним специјално и ексклузивно зарад политичких потреба.

Питања са погрешним одговорима и црквена „чуда“

 Хашки трибунал, који је (испоставило се такође накнадно) требало да напише историју рата деведесетих на Балкану, у свој Статут никада није увео кривично дело Злочин против мира и никада није тражио кривца за сукобе.

Прескочивши „темељ“ сваког рата, ад хок суд је „истину о историји на Балкану“ градио од крова, водећи се једним примарним питањем: ко је „више убијао“ токома рата. Себи је оставио на вољу да бира злочине и кривце на основу формуле 70:20:10.

Током пандемије вируса 2020. године приметно је да се ниједном у Међународној заједници није поставило питање: Да ли светској заједници више штете наноси вирус или наметнути одговор на њега?

Напротив, информације се, попут оних из извештаја Џулије Хартли-Бривер, угледне новинарке једног лондонског радијског програма, у којем је крајем 2020. цитирала статистику добијену из Националне здравствене службе да је „само 377 здравих људи, без других тешких болести млађих од 60 година преминуло од ковида 19 на Острву“, једноставно означавају као лажи и то преко алгоритама вештачке интелигенције „Гугла“ и „Твитера“. У „новој пандемијској реалности“ заставице истине и лажи са калифорнијских друштвених мрежа на обавезује политичке „званичнике“ са запада чак ни да протумаче овакве контрадикторности.[7]

Додуше, објашњење би било немогуће, поготово ако би било затражено, рецимо, у контексту броја жртава саобраћајних удеса у Британији којих је током 2020. било десетоструко више у односу на тих 377 смртних случајева од ковида 19 (у распону до 60 година), док Британска влада, с друге стране, није чак реаговала ни тиме што би евентуално размислила, на пример, да ограничи дозвољену брзину на путевима.

Ко је одговоран за настанак очигледно вештачког вируса и да ли ће неко одговарати за намеру или нехат представља сасвим друго питање од којег се диже коса на глави сваком „пристојном уреднику медија“. И Нобеловци са „поља медицине“ страхују од њега јер, као на примеру Француза Лика Монтањеа, то може да узрокује захтев колегâ за одузимање награде.

У 2021. догодило се још једно „чудо“: током првог дана обележавања православног Божића, Патријарх руски Кирил, незванично „први свештеник“ свих православних, у свом обраћању верном народу казао је и следеће: „Неверовање у пандемију вируса корона и занемаривање мера предострожности подједнако је опасно као и неверовање у Бога“, позвавши притом на поштовање свих антиепидемиолошких мера.[8]

Већина православних хришћана била је запањена. Из посланицâ су учени да „шта год да их у животу задеси, искушења превазилазе гледајући на њих као на лаку тренутну невољу, која их припрема за вечну тежину славе изван сваког поређења“ (2. Коринћанима 4:17). У Светој књизи око 350 пута пише: „Не бој се“, али то наравно не значи да хришћани треба да се плаше, већ да „страх побеђују вером“.

У псалму 91. се каже: „…Не треба се плашити терора ноћи, ни стреле која лети дању, ни куге која вреба у мраку, нити разарања које следи у подне. Рећи ћу Господу: Моје уточиште и моја тврђава си ти мој Боже, у кога се уздам.“[9]

Ипак, у ковид-кризи реакција већег дела свештенства и саме Цркве на вирус корона са стопом смртности од 0,2–0,26% није се битније разликовала од реакције нехришћана; и следбеници других религија углавном су исказивали „флексибилност“ вере. Тако се догодило и да верске заједнице западне хемисфере, као по команди, 23. марта затворе врата својих храмова, следећи „веру у изравнање ковид-криве“.

Нешто слично се у историји хришћанства десило још само једанпут, и то вероватно такође „случајно“ 23. марта (али 1208), када је црква у Енглеској затворила своје капије на шест година после свађе папе Иноћентија Трећег и краља Џона (дакле и тада „случајно“ више због економије него због саме теологије)! То је учињено Папском пресудом (Интердиктом).[10]

У „временима ковида 19“ 2020. године, чак два теолошка документа (и један банкарски) ватиканског поглавара, папе Фрање, збунила су хришћански свет. У Енциклики издатој у октобру на Дан св. Фрање Асишког и у његовој биографији „Сањајмо: пут ка бољој будућности“, коју је написала Остен Иверих 2020. године, папа Фрања „нема разумевање за оне који широм света демонстрирају против закључавања“. Такође примећује да сви они који широм света протестују против ограничења реагују „као да мере које владе морају да наметну за добро свог народа представљају неки политички напад на аутономију или личну слободу?!“ У наведеној књизи „пута ка бољој будућности“ недвосмислено закључује како је „пандемија вируса постала прилика за свет да се ресетује“![11]

У посланици „Fratelli tutti“ („Сви смо браћа“), као и у једној од проповеди из 2020, папа Фрања је позвао све добре католике да се „моле за напредак роботике и вештачке интелигенције која увек може служити човечанству“.

У овој социолошкој верској студији указује на то да је за време писања документа пандемија вируса корона „открила наше лажне гаранције“ и даље додаје: „Поред различитих начина на које су различите земље одговориле на кризу, њихова неспособност да раде заједно постала је очигледна. У читавој нашој хиперповезивости били смо сведоци фрагментације која је отежавала решавање проблема који нас погађају… Знакови времена јасно показују да људско братство и брига чине једини пут ка интегралном развоју и миру“.[12]

Један интригантни финансијско-верски документ о „ковид-временима“, датиран 6. децембра 2020. под називом „The Council for Inclusive Capitalism With The Vatican, a New Alliance of Global Business Leaders, Launches“, може се наћи на појединим порталима[13], а у њему се „сведочи“ о новом историјском партнерству између неких од највећих светских инвестиционих институција и пословних лидера, с једне стране, и Ватикана, најмање земље на свету са 450 становника, с друге стране.

Документ „проповеда“ о хитности спајања моралних и тржишних императива зарад реформе капитализма у моћну силу за добробит човечанства под моралним вођством Његове Светости Папе Фрање и Његовог Високопреосвештенства кардинала Питера Турксона. Интересантно је да савез са Римокатоличком црквом „уговарају“ свима добро знане финансијске интитуције попут „Визе“ или „Мастеркарда“, филантропске фондације Рокфелера и Форда, Национални трезор америчке државе Калифорнија… (Да ли су православна хришћанска, јудејска и исламска заједница део овог банкарског споразума под духовним вођством Ватикана, још остаје да се види.)

И током „Ресета 1“ Католичка црква је имала огромну улогу: тачније, све је на Балкану отпочело „неспоразумом“ између Католичке и Православне цркве. Конкретно, како у свом сјајном есеју сведочи Јован Ненадов, након што је 23. септембра 1992. године у Женеви био организован састанак поглавара верских заједница у Босни (сарајевског надбискупа Пуљића, митрополита дабробосанског Николаја (Мрђе) и муслиманског реиса Селимоског, који на састанак није ни дошао), митрополит је по повратку у Београд 25. септембра дао интервју београдским новинарима у којем је рекао да му је бискуп Пуљић пренео поруку Селимоског да је у Босни убијено 120.000 муслимана, разорено 200 мошеа и да је силовано 30.000 муслиманки које су након тога затруднеле. Митрополит је додао како не зна да ли је могућ толики број жртава.

Уместо интегралног преношења речи православног епископа из БиХ, католичка информативна агенција КИПА из Фрајбурга емитовала је 30. марта дезинформацију о томе како је митрополит српски признао злодела својих сународника, покренувши тиме лавину медијских лажи о српској ђавољој деци, хиљадама побијених муслимана, српским конц-логорима…

Амерички интелектуалац са Харварда, Џаред Израел, детаљно је писао о улози Католичке цркве у „Ресету 1“ у својој студији „How the Vatican Launched the Srebrenica Accusation“.[14] Његов други рад на исту тему, „Ватикан је покренуо и усмјеравао оптужбе Срба за геноцид и био покровитељ неоусташке Хрватске“, може се наћи на порталу Владе РС.[15]

Како читамо из његових текстова, „Ресет 1“ на Балкану започео је 15. августа 1992, када је пољски политичар Тадеуш Мазовјецки именован за специјалног известиоца УН за људска права у региону Балкана. Мазовјецки није био само бивши премијер Пољске, већ и блиски политички сарадник Карола Војтиле, то јест папе Јована Павла II, тада најмоћнијег човека у Европи.

Политички брак Војтиле и Мазовјецког прошао је далек пут: као што је наведено у чланку „Вашингтон поста“ под насловом „Мазовјецки: дугогодишњи католички активиста“, Мазовјецки је као оснивач и главни уредник независног католичког месечника под називом „Wiez“ или „Линк“ успоставио блиске односе са надбискупом Каролом Војтилом из Кракова, који је 1978. године постао папа Јован Павле II. Након што је постао главни политички саветник антикомунистичког пољског синдиката „Солидарност“ 1980. године, Мазовјецки је деловао у најближем контакту с папом, функционишући практично као папин агент. Тако је „Њујорк тајмс“ 1990. године, на папин 70. рођендан, објавио да је „пољски премијер, Тадеуш Мазовјецки, који је примио тајна писма од папе док је био у затвору с другим вођама `Солидарности` у ванредном стању, послао овом поруку у којој је стајало: `Пољска Вам, Свети Оче, дугује много тога.`“[16]

У верско-политичкој заоставштини Тадеуша Мазовјецког са Балкана налазе се, између осталог, све четири Пулицерове награде новинарима из САД из региона о српским конц-логорима, силовањима муслимански у Сарајеву, као и „есклузивне“ изјаве преживелих са стрељања у Сребреници.

Кристијан Роде, новинар „Кришчн сајнс монитора“, био је у пратњи Мазовјецког док је овај у Тузли крајем јула 1995. за само два дана у неколико „хирушки прецизних истражних радњи од 30.000 избеглих и смештених људи на тузланском аеродрому идентификовао оба, једина преживела муслиманска сведока српског стрељања, Хурема Суљића и Мелвудина Орића, који ће се потом појављивати на већини судских процеса у Хагу као „апостоли истине“.

Пољак је Кристијану Родеу „у перо“ дао „коначну процену“ броја страдалих у српској операцији ослобађања енклаве, која отад износи најмање 7.000 и тај број је „закован“, без обзира на то што Трибунал, увек када би покушао да преброји мртве муслимане, у својим пресудама није могао да достигне ту бројку (кретала се од 4.970 до 5.150 у првостепеној пресуди Младићу, и негде око 6.500 у првостепеним пресудана Поповићу и Беари).

Мазовјецки је на конференцији за штампу 24. јула 1995. у Тузли, оптужујући Србе за монструозне злочине „на основу изјава сведока“, додао: „Иако ове изјаве тек треба пажљиво испитати, већ сам утврдио да су Срби у Сребреници поступали на варварски начин против становништва“?!

И баш као и корона данас, српска кривица за геноцид у Сребреници је рођена „у вери“ посвећеног католика Тадеуша Мазовјецког, али и постала „стандард“ доказа против Срба (који је он тражио да се успостави) од самог почетка.

У отужној, дубоко антихршћанској политичкој оперети из јула 1995. папин пријатељ Тадеуш затим драмски изрежирано подноси оставку на место известиоца УН за Балкан „јер НАТО не интервенише против босанских Срба“. Његова оставка ступа на снагу недељу дана пре него што је хрватска војска напала Републику Српску Крајину, прогнавши преко 250.000 и убивши на хиљаде Срба.

Нове дужности у УН „принципијелни католик“ Мазовјецки прихватио се одмах након „Олује“, када га је Комисија УН за људска права поставила за известиоца за Босну! (У ствари, августа 1995. поставили су Ватикан да извести свет ко је крив за злочине у БиХ.)

Посвећени католици у „корона-временима“

У „Ресету 2“, осим папе Фрање, треба споменути још најмање три „посвећена католика“: др Ентонија Фаучија, „корона-цара“ Америке, његовог заменика у систему Националних здравствених института Америке, др Роберта Редфилда из Центра за контролу заразних болести у Атланти, и наравно Џозефа Бајдена, који повезује „католичанство првог и другог ресета“.

Фаучи је формално образовање стекао у језуитским школама Њујорка, средњој школи Регис и на Колеџу Светог крста, а потом је завршио медицинске школе и запослио се у Националном институту за здравље где је без прекида више од 50 година.[17]

Др Роберт Редфилд (у корона-кризи задужен за здравствене прописе у Америци) у Атланту је стигао из војне болнице „Валтер Рид“, након што је открио да болест ХИВ представља подједнаку опасност и за хомосексуалце и за нормалне људе. Према речима његовог колеге из ЦДЦ Атланте, др Вилијама Блатнера, успех у проучавању вируса ХИВ довео га је у контакт са папом Јованом Павлом II и заједно су деведесетих наступали на скуповима посвећеним тој „ХИВ пошасти“. У чланку „Католичке ревије“, монсињор Ричард Вој из Балтимора о Редфилду говори као о вернику за пример који налази времена да из Џорџије путује у Балтимор не би ли пружио подршку својим парохијанима у борби против ковида 19.[18]

Фаучи и Редфилд су најближи сарадници још од доласка војног лекара у Национални институт здравља Америке и, захваљујући овом двојцу, ХИВ је постао „болест са којом се данас не умире него живи“ – јављали су застрашујућу истину амерички медији, „тешећи“ свој народ преплашен вирусом САРС-КоВ-2.

Џо Бајден је трећи „посвећени католик“ и представља „нит“ од папе Јована II до папе Фрање преко Сребренице, сиде, разноразних „обојених револуција“ и ратова, све до короне. У ствари, како примећују Бајденови критичари, не постоји тај рат и то стање одсуства било каквог поретка које се њему као „одгојеном хришћанину“ није допало.

У романсираној биографији која се појавила у „Америчком магазину“ непосредно пред Бајденово политичко васкрснуће 2020, наводи се да је „Бајденова лична веза са вером остала врло видљив део његове политичке личности. Он стално носи бројаницу, додирујући је у тренуцима стрепње или кризе…“ Новине даље пишу о Бајдену као о ирском католику кога су монахиње образовале у парохијским школама, а који је имао ретку „животну част“ да га још папа Јован препозна као будућег лидера света…[19] Овако је, према магазину, у пролеће 1980. изгледао сусрет папе Јована Павла II са тада обичним америчким сенатором, 37-годишњим Џоом Бајденом:

„…Према извештају католичке новинске службе о сусрету, папа је неколико пута отерао своје ватиканске помоћнике када су ови покушали да прекину његов разговор са сенатором Бајденом предвиђен да траје 45 минута… Пошто је махнуо помоћницима да изађу из собе, Јован Павле је извукао столицу иза стола како би седео ближе Џоу Бајдену. Понтифик је са сенатором разговарао о свему, од политике у источној Европи до ширења комунизма у Латинској Америци. Римокатолик Бајден, из државе угља Пенсилваније, интересовао се нарочито за спољну политику и пажљиво је слушао папу. Али, упркос одушевљењу због сусрета са Јованом Павлом, одбио је једну ствар: да пољуби папин прстен, што је уобичајени поздрав приликом сусрета са уваженим духовником….“

Сребренички ресет Џоа Бајдена

Миливоје Иванишевић, најбољи српски познавалац догађаја око Сребренице 1992–1995, овако се сећа првог доласка Џоа Бајдена у регион:

„Најпре је као из ведра неба објављена невероватно потресна вест да је српска топовска граната у дворишту основне школе за време фудбалске утакмице убила 66 и ранила преко 100 посетилаца, цивила, претежно деце у Сребреници. То се догодило 12. априла 1993. године. И одмах су, већ у првим емисијама, кренуле нове оркестриране ланчане жестоке оптужбе против Срба. Распламсао се револт међународне јавности. Са српске стране обустављена су офанзивна дејства и улаз у град. Српско руководство је настојало да и по цену властитог војног неуспеха избегне већа страдања цивила у Сребреници, претпостављало се родитеља страдале деце. Прекидом српске акције муслиманска војска је спасена од уништења. Међутим, у вест да су деца за време борби играла фудбал пред толиким гледаоцима одмах се посумњало. Једна од претпоставки је била да су вест измислили и лансирали Кушнерови `лекари без граница`, јер је несхватљива била и сама помисао да би неко, док су на све стране одјекивале експлозије, покупио толику децу да се у школи баве спортом… Узалуд је председник РС др Радован Караџић 14. априла 1993. у писмима члановима Британског парламента Педију Ешдауну и Малколму Рифкину, државном секретару за одбрану Велике Британије, доказивао да тог дана српска артиљерија уопште није дејствовала и да Срби нису криви ако су стварно страдала деца у Сребреници. Након тога стигао је Бајден…“

Сâм Бајден је овако у својој књизи „Испуњена обећања“ описао тај пут у зараћени регион и сусрет са српским председником Милошевићем (о томе се говори на 15 страница аутобиографије сенатора)[20]:

„…По свему судећи, састанак је био напет. Милошевић је провео доста времена разматрајући мапе и изражавајући забринутост због мировних предлога које је израдила група међународних посредника. Милошевић је негирао да је имао много утицаја на босанске Србе, али је затим тренутним телефонским позивом одмах позвао Радована Караџића, њиховог лидера.“

Према Бајденовој књизи, Милошевић је питао сенатора и шта мисли о њему:

„Мислим да сте проклети ратни злочинац и да би требало да вам се суди“. Милошевић (према речима Бајдена) није реаговао.

По повратку у Сједињене Државе, Бајден је у Стејт департменту објавио извештај о свом путовању на 36 страница, у којем је изнео осам предлога даљих политичких акција, укључујући ваздушне нападе на српску артиљерију и укидање ембарга на оружје босанским муслиманима.

Тако су, у ствари, постављене „кулисе“ за наставак рата у БиХ, јер су муслимани добили могућност да из „зона“ излазе кад год процене да би могли остварити војничку победу и да беже под заштиту УН у „сигурне куће“ кад год би се ратна срећа окренула. Најбољи примери за то су Сарајево, Горажде, Бихаћ и, на крају, Сребреница.

О томе колико је босанска политика била важна за успон актуелног председника САД писао је и Глен Кеслер за „Вашинтон пост“ у октобру 2008. године:

„Тренутак када је сенатор Џозеф Р. Бајден Млађи погледао српског лидера Слободана Милошевића у очи и назвао га `проклетим ратним злочинцем` постао је ствар легенде читаве кампање. Сенатор Барак Обама је то споменуо када је објавио да је изабрао Бајдена за свог потпредседника.“

Идиоти са акваријумом

Ратови на Балкану однели су преко 130.000 живота и створили хуманитарну кризу током које су милиони избеглица били препуштени самима себи и за које нико није био окривљен. На Балкану је рођена и политика R2P (Right to Prevent, „права на превентивни удар“), захваљујући којој је бомбардована СРЈ 1999, Ирак 2003, а потом и Сирија, Либија, те остале „непослушне“ арапске државе. У Бајденова времена су се низале „обојене револуције“ и беснели „ратови дроновима“ на Блиском истоку и Африци. „Посвећени хришћанин“ водио је главну реч у сваком од ових догађаја у којима је страдало неколико милиона људи.

Стара изрека вели да сваки идиот може претворити акваријум у рибљу чорбу, али још нико није смислио како да учини обратно. Једном када се нека земља сломи, она обично остаје сломљена, било да се то постигло војним средствима (Србија 1999, Ирак 2003, Либија 2011) било „обојеним револуцијама“ са улица (Србија 2000, Грузија 2003, Украјина 2004–2005. и поново 2014, Киргистан 2005, Либан 2005–2020, Јерменија 2018, уз још многе друге акције са различитим степеном успеха). Омануло се једино у случајевима Ирана, Русије, Венецуеле, Кине (Хонгконг) и Белорусије.

Такође није нимало охрабрујуће што у науци званој психологија о политичарима као социопатама постоји море доказа који ове две именице синонимски повезују, а исто тако је подједнако интересантна студија Јужног методистичког универзитета која је открила да се Вашингтон – главни град САД и седиште моћи такозваних представника Америке – налази на првом месту на листи области у којима живе психопате.[21]

„Политичари су вероватно веће социопате него људи у општој популацији. Мислим да не бисте пронашли стручњака на пољу социопатије/ психопатије/ антисоцијалног поремећаја личности који би вам то оспорио… То да мала већина људи буквално нема савест јесте горка пилула за наше друштво које мора да је прогута и то објашњава много ствари, па и бесрамно лажно политичко понашање“ – пише др Марта Стоут, клинички психолог и бивша професорка у Медицинској школи универзитета Харвард.[22]

Џозеф Бајден ће се 20. јануара и формално ставити на чело света и место предводника у борби против ковида 19, а Ентони Фаучи и Роберт Редфилд задржали су своја места уз његов бок. Они су у Трамповој администрацији „подстакли“ СЗО да борбу против заразе поведе на основу „Бајденове доктрине“ Права на превентивни одговор (R2P).

Сребреница је тамо где је и била, а ни папе не мењају „разумевање и симпатије за посвећеног ирског католика који је првих 12 година школовања одгајан у њиховом семеништу“.[23] Папа Фрања је, уз све то, „током јануара 2021. био запрепашћен оспоравањем победе“ његовог фаворита на изборима у Америци, као и оним што је уследило на православни Божић 2021. године:

„Запрепашћен сам нападом демонстраната на амерички Конгрес… Јер, то су људи који су толико привржени демократији“, причао је папа за италијанску телевизију Канал 5, а пренео Ројтерс. „Увек нешто пође по злу… када људи раде против заједнице, против демократије, против општег добра“, додао је и напоменуо: „Вакцинисаћу се.“

Изјавио је да планира да прими вакцину против вируса корона и апеловао на све људе да се вакцинишу и тако заштите не само свој, већ и животе свих других:

„Верујем да је етички да сви приме вакцину. То је морални избор зато што се у противном коцкате са својим здрављем, са својим животом, али се играте и са животима других људи“, назвавши противљење вакцинацији „самоубилачким порицањем“.

Сада је време да свако изабере „брдо на којем му ваља мрети“.

Нову књигу Драгана Вујичића можете купити и наручивши је на мејл office@filipvisnjic.co.rs .

Издавачка куће Филип Вишњић из Београда

Цена за Србију 500 динара, РС 10 км плус трошкови поштарине, а за Црну Гору 5 евра и трошкови
поштарине.

[1]              (од 39 минута) https://www.youtube.com/watch?v=PG7J9NE7AMA

[2]              https://drive.google.com/file/d/1Tnb1a8TXHj_jJCM2BDfGSriUgdn-2gec/view

[3]              https://rs.n1info.com/vesti/kon-vakcina-ne-sme-da-stoji-kako-stigne-u-srbiju-odmah-da-se-upotrebi/

[4]              Final Report of the United Nations Commission of Experts established pursuant to Security Council resolution 780 (1992).www.ess.uwe.ac.uk/comexpert/REPORT_TOC.HTM

[5]              Bassiouni, M. Cherif. 1995. „Genocide in Bosnia-Herzegovina“

[6]              https://www.icty.org/x/file/Legal%20Library/Statute/statut_827_1993_bcs.pdf

[7]              https://summit.news/2020/12/28/journalist-hounded-after-pointing-out-that-only-old-and-sick-die-from-covid/

[8]              https://www.rtv.rs/sr_ci/svet/ruski-patrijarh-neverovanje-u-pandemiju-kao-neverovanje-u-boga_1195650.html

[9]              https://www.hacbg.org/biblija/biblija.php?K=19&G=91

[10]             https://www.escholar.manchester.ac.uk/api/datastream?publicationPid=uk-ac-man-scw:1m3082&datastreamId=POST-PEER-REVIEW-PUBLISHERS-DOCUMENT.PDF

[11]             https://apnews.com/article/race-and-ethnicity-pope-francis-coronavirus-pandemic-racial-injustice-8e6f5fb54479069f2604426b8a37a194

[12]             http://www.vatican.va/content/francesco/en/encyclicals/documents/papa-francesco_20201003_enciclica-fratelli-tutti.html

[13]             https://newsroom.bankofamerica.com/content/newsroom/press-releases/2020/12/the-council-for-inclusive-capitalism-with-the-vatican–a-new-all.html

[14]             http://emperors-clotа.hes.com/splash.htm

[15]             http://predstavnistvorsbg.rs/predstavnistvo_rs/index.php/rs/component/content/article/25-u-fokusu/2728-srebrenica-stvarnost-i-manipulacije.html

[16]             „Mazowiecki: A Longtime Catholic Activist, Editor,“ The Washington Post, August 19, 1989. https://www.sun-sentinel.com/news/fl-xpm-1989-08-19-8902260720-story.html

[17]             https://www.catholicnewsagency.com/column/dr-anthony-s-fauci-a-man-for-others-a-universal-treasure-2966

[18]             https://catholicreview.org/at-the-forefront-of-the-u-s-response-to-coronavirus-is-a-devout-baltimore-catholic/

[19]             https://www.americamagazine.org/faith/2020/08/17/joe-biden-catholic-faith-politics-american

[20]             https://www.c-span.org/video/?200257-1/promises-keep-life-politics

[21]             https://www.politico.com/magazine/story/2018/06/23/washington-dc-the-psychopath-capital-of-america-218892

[22]             https://www.rcreader.com/news-releases/pathocracy-deep-state-tyranny-hands-psychopathic-government

[23]             https://www.nytimes.com/2014/09/18/us/politics/biden-drawing-on-his-past-expresses-common-cause-with-activist-nuns.html

Извор: ИН4С

Приредио: Администратор