Ознака : Митологија

Мала школа србске митологиоје: Гора Божурова

Божур је „цар цвећа“ и „духовска ружа“ која стоји у вези бога Вида или Световида, а касније Косовске битке и светога кнеза Лазара. Носи божанске придевке „Видовача“ и „Видова трава“ по богу Виду, коме је посвећен, а његова црвена боја је атрибут Огња, за који новије предање каже да је од крви косовских јунака.

У народној песми, јунаци носе божур за калпаком. Њега чува „птица раног пролећа мартана жуња, која брани и лечи особито децу“а корен божура веша се деци око врата. Теофраст је забележио, да је божур био извор многих празноверица код Јелина, који су ову биљку преузели од Пеона или античких Срба. Придевак „божур“ је кумовао личном имену Божур или земљописном Божурња, као и арапском busur, врста цвећа, али се ова реч потпуно произвољно и наопако тумачи помоћу свог арапског облика имена, што је семантички немогуће, јер, црвени косовски божур je ендемска врста која расте само у Косовско-метохијској регији и Северној Македонији!

Јелини су старе Србе из Дарданије звали Пеони, а Римљани су тако звали Картагињане. Пеони су у Илионској војни учествовали на страни Тројанаца. Живели су на Косову, у долини Вардара и Струмице, а Апијан их помиње као велики народ на Дунаву. У античко време ова област Дарданије је била позната као Пеонија, јел. Paiōni, по којој долази званичан назив Peonia Afficinalis на латинском. Етноним Пеонија је семантички по придевку рашанског Аполона или Световида (Вида), „исцелитеља богова“ у Илијади који је придевак „Пеан“ добио по првој „певанији“ или „пеану“, који је отпевао у част победе над змијом Питон, па се та певанија држала у старом веку за бајалицу против рана.[1]

Видова трава или Божур је атрибут Белог Вида или Световида, „мила сина господара Триглав бора“: 

Што прегледа бела света

Што прегледа што га чува

Од аждаја и змајева“.

 Четвороглави Вид или Световид је коњаник на „белцу“ и двојно оличење Сунца, бог Јава и рајских пољана на небу плавом (Велес књ.), које се налазе на врху божанске планине. Наведени стихови сасвим јасно казују, да Бели Вид господари „белим светом“, који народна песма епски назива „Гора Божурова“.

Гора има истоветно и непромењено значење у савременом српском језику: „шума“, „брдо“ и „планина“, за којом се Сунце рађа и смирује. У вечитој космичкој драми борбе светлости и таме, Гора Божурова је митолошка сцена божанске планине (оличење светлости), која се мистеријски пореди с епском Голуб планином, оличењем сазвежђа Голуб у Близанцима на северној повратници сунца, Смиљаном (по рајском смиљу) или библијском гором Синајском. Гора је у српском народном предању симбол Нава, семантички једнака ариј. гир.

Излазак и смирај Сунца чија је светлост пасиван ентитет, народно предање увек пореди и драмски пресликава као свадбу, односно сусрет оличења Јава и Нава:

Ој, колика је Гора божурова,

Сив је соко прелетети не може,

Прелетоше кићени сватови

И невесту кроз њу проведоше

Кад су били под јелу зелену,

проговара кићена невеста:

Скините ме с коња витеза.

Ставише је под јелу зелену,

Тунаке је она говорила

Сваком свату дарове подајте…

То изусти лако душу пусти.

 Невеста је у песми поређење за светлост сунца, као и „кићени сватови“ којих је обично 1.000, јер је то рајски број. „Јела зелена“ је редовна земаљска сцена српског мита, као што је месец небеска, па зато најбоље светли над јелом. „Коњ витез“ је двојност Сунца још у ведској представи коња (животиње сунца) и јахача, коју пресликава народна изрека из Шумадије: „Тога нема куд’ цар (Сунце)коња јаше“!

Мотив „небеске свадбе“ постоји у мистеријским песмама о Бановић Страхињи и Одисеју, где Сунце божије разгони у пролеће зле просце своје жене Природе која не рађа у зимској сезони. Божанска планина (од светлости) је место сусрета оличења примордијалних енергија по сценарију вечите борбе светлости и таме, а њен врх се налази у Северњачи или репу Малог Медведа. То је табуисана митска сцена „белог света“ где столује Бели Вид, коју народно предање епски пресликава као „Гора Bожурова“.

 

Слободан М. Филиповић


[1] Да младо Сунце лечи, доказ је обичај хелмских Срба, да се креч с места на кући где падне први зрак јутарњег сунца користи као лек против грознице, који се пије с водом.

Мала школа србске митологије: Двоглава птица сунца

Митолошка композиција србског грба дата је у три слике: двоглави орао, који носи Часни крст на својим грудима, уписан je у магијски круг циклуса године! Ова тројност има обредну вредност[1] , која пресликава астрономски символизам савршене хармоније електромагнетног поља Сунца и Земље.

Прва слика србског грба је круг, као најопштији и најчешћи магијски символ духовногОтуда, на ктиторским иконама старих манастира, налазе се коласти бели орлови, округли по своду небеском, као представе Сунца, које су честе на грбовима појединих србских братстава.

Друга слика је Часни или крст с оцилима, магнетни фокусатор у атмосфери земље. Све што је потребно човеку за живот долази са Сунца, преко електромагнетне силе познате као „сунчев ветар“, који је  последица емисије гасова настале атомским процесом из кипуће магме или лаве Сунца (Г. Митић). Ова јединствена електромагнетна сила, увек удара три пута у Часни крст, који повезује електромагнетно поље Сунца и Земље.

Трећа слика србског грба је двоглави орао. Двоглава птица је још неолитски артефакт Винче, али суштинско питање је разлог њене двоглавости. Зашто орао србског грба има две главе? Одговор даје једна србска народна загонетка: Дванаест гнезда, триста орлова, а једно јаје снешеГодина. Двоглави орао је митски символ револуције, који пресликава директну и индиректну светлост, у вечитој смени дана и ноћи! Отуда, још у Ведама бог Неба котрља точак (године) са 730 паока!   

Главе двоглавог орла са србског грба, окренуте су ка истоку и западу, а то је апциса просторно-временског крста, или митска Велика змија, из чије главе (на истоку) се свако јутро рађа Сунце. Антички песници приповедају, како је бог Неба хтео да сазна где је пупак Земље, па је пустио два орла, једног на исток а другог на запад, и они су се срели у Делфима, управо на месту где је храм Дива бога неба. У обрнутој слици огледала, десна глава орла у србском грбу симболише дан, Јав и директну светлост као божански и активан принцип, а лева индиректну светлост и Нав, као пасиван принцип невидовне силе.[2]

Двојност природе је божанске креацијa примордијалних циклуса! Потврду даје једна представа два очовечена Сунца, која расипају своје зраке. Нађена је на гробној вази из Сардиније, из четвртог миленија старе ере (М. Гимбутас, Цивилизација старе Европе). На Истоку постоје тлоцрти жртвеника у облику орла или сокола, који су символи Сунца, док у православној литургији, владика у посебној служби користи округлу тканину са стилизацијом двоглавог орла. Орао стоји у вези са светим Огњем, а находи се као и соко у тлоцртима храмова, обредних места или на одећи свештеника.[3]

Двоглава птица је на Истоку позната као гандаберунда, један од десет облика Вишњег бога, који се у својој крајњој форми претвара у двоглавог орла. Иконографски, представља се како држи лавове, слонове, а понегде змију у канџама или кљуну.[4] Њен највећи подвиг је победа над Шарабом, што је једно од имена бога Нава, или митске животиње с осам ногу, која је јача од лава или слона.[5] Интересантно је, да град Мајсор у Бенгалу, чији језик има 46% србских речи, у свом грбу има двоглавог орла! Семантички, гандаберунда је од ариј. ганда, повредити + берунда, ужасан, у слободном преводу: онај ко може страшно повредити.

Орао је атрибут бога Неба и божански гласник. Семантички, долази од ариј. курала, орелорао, поређење, оличење и симбол за Огањ, као птица Сунца, која је у србском миту сведок Стварања! Иако је митски символ, орао се приказује као хералдички или окултан. Пореди се с Фениксом, који се понегде приказује као двоглава окултна птица Светлоноше (Луцифера).

Понегде се двоглави орао пореди с двоглавим пауномзаштитним обележјем Индије, али ови појмови принципски се разликују у србском предању, јер орао је митолошка птица Сунца, а паун поређење за ноћно небо осуто звездама! То се нарочито односи на Ивањицу, „коледицу Пауницу“, која је песничко име за навече летњег сунцоврата.

Двоглави орао србског грба је божански атрибутпознат Сумеру, Асирији или код Хета, на слици Сербона из Хатуше. Познат је Илијади, а честа је представа на тројанском накиту. Лесандар Велики га има у свом грбу, као и Немањићи. Имају га и рашански Бузани, по којима је настало име Бизант, али и стари Мексико или шамани средње Азије, на ступу света у средселу. Аркан цара у тароту такође носи орла у десној руци, а у левој шар с крстом, царску инсигнију Неброда, Рурића и Немањића. Иако је познат миленијумима раније, везује се за измишљену Византију (988–1453), која је наследила измишљено Римско царство, јер у измишљениј историји, све мора да почне са скоројевићима!

Још ведски орао на својим канџама носи божанско пиће бесмртности, које припада Наву. У књизи о Соми, орао узлетели на своду неба носи на ногама Сому, која се обредно меша на земљи а божански на небу. У ришћанству, орао носи књигу Богородици. У србском миту, орлове канџе су обележје за јачину Сунца и моћан урочник. Орлове канџе су обележје јачине Сунца и урочник, који се обично окива  сребром и ушива у одећу деци. Епско оличење орла у србском јуначком спеву је барјактар Орловићу Павле, шести поредник у колу дванаестолике године.

Бели орао србског грба је „брадан“, који живи само на једном месту на свету, а то је прашума Таре, једина у Европи. Има распон крила од три метра, може да ломи кости кљуном и боји перје оксидом црвене боје из непознатих разлога, које наука није објаснила. Ова божанска птица је једино од свих живих бића које може да гледа директно у Сунце и једино живо биће које по веровању може живети у сва три света. Познаје лековито биље и никада не стари, јер се по веровању подмлађује купањем у језеру на крају света. Вештица у сваку птицу може да се претвори, осим у голуба и орла крсташа, па је грех  убити орла, а посебно крсташа.

Постоји легенда која каже: Ако орао слети на кућу у којој је трудна жена, ту ће се родити знаменит човек, али ако слете два орла, родиће се владар народа! Орао високо лети, зато и јесте сам на небу! Символише краљевство, па отуда круна на грбу у новије време, која ремети митску символику равнотеже србског грба! Ако се већ ставља на грб, онда круна мора да буде у канџама орла, као што је то случај с мачем[6] или владарским жезлом!


[1] Космичка вредност броја три је синоним за Огањ и услов равнотеже у природи.             

[2] У Велес књизи, Јав и Нав су у Праву вечитом, што се графички дефинише као оличење општих сила, бесконачне и разарајуће, које дају општу равнотежну силу, а све три су оличене  у Триглаву – троједином богу.

[3] Исту символику има праисторијска збирка Народног музеја, која чува календар из Најеве циглане у Панчеву, о коме је писала Љерка Опра. Урађен је на печеној глини с орлом у средини, датован на 37003500. године ст. ере. На полеђини има стилизована четири оцила, у облику холограма са осмоугаоним венцем на ординати просторно-временског крста.

[4] Змија и слон су символи Нава, док лав припада Јаву кад чува јутарња врата, или Наву (вечерња).

[5] Од ариј. шараб’а је карибу, врста јелена или ирваса, који живи изнад 62. степена географске ширине.

[6] Орао је божанска птица грабљивица, али мач који носи у канџама не мора буде у вези са ратом, већ духовни символ речи божанске! 

 

 Ф. Зуровац и С. Филиповић

Мала школа србске митологије: Змијски светац и „Празник рада“

Свети Јеремија је један од највећих србских светаца, с придевком „мајо“, а слави се 1. маја по србском, црквеном или „старом“ календару, када се завршава ђурђевска недеља  по коме je цео месец и добио име мај. На Јеремијин дан ношене су „маје“ (мајум)обично брезова или храстова (букова) окресана грана, с неокресаним врхом који личи на круну, по  којој је настао стих: Јеремија, стари Мају. Али, слава св. Јеремије је „претворена“ у међународни Празник рада, а његова прослава „премештена“ на 14. мај по језуитском, тј. Грађанском или „новом“ календару.[1]

Да је у питању намера затирања св. Јеремије, сведочи Ђурђевдански уранак, који се упорно сваке године премешта и везује за Јеремијин  дан, под именом „првомајски уранак“. То је намера и потпуна бесмислица у незнању, јер Огањ је љубавник Зоре који о Ђурђевдану отвара лето а затвара зиму. Зато се Ђурђевдану весели риба у води, птица у гори и змија под каменом. Говоре још да се Сунце девет пута уставља на Ђурђевдан, те заигра по три пута на небу изјутра, у подне и увече.

Јеремија је у феничком предању Бел (Крон), у келтском латинизирани Беленус, са славом у част ватре 1. маја, а код Хета Апулунас, божанство Капије које брани од зла, по коме је асирско абулу, капија. Зашто је у обредном смислу тако важан св. Јеремија (Аврамија), алиас Бел, Беленус или Апулунас? Зато што се на дан овог старог србског бога, отварала митолошка капија између Неба и Земље, када су мртви долазили у походе живима како би заједно с њима прославили мистеријски празник обнове Природе. Отуда, Срби из Шумадије и данас славе „мајалук“, обичај скривања капија о Ђурђевданској зори, која отвара лето а затвара зиму.

Придевак „Мајо“ за Јеремију је по „маји“, обележју плодности која је ношена испред сватова или је целог месеца маја стајала у средселу. Негде је „маја“ била лутка од сламе која је пуштана низ воду, јер је довођена у везу с русалкама које су биле зелене боје и волеле да седе на китњастим гранама. У старо време, код Срба и Индуса „маја“ је била окресана грана с врхом у облику мушког уда, која је ношена на св. Јеремију ради плодности. Семантички, „маја“ је ариј. мāја, једна од десет божанских енергија, која у аријском и савременом србском језику као именица значи „привид“, „илузија“, „маја“ или означава меру.

У народу је Јеремија познат као „змијски светац“, јер нема ни једне бајалице против уједа змије без његовог имена. То је крсни и заветни дан. Некада су постојале обредне поворке девојака на Јеремијин дан, које су певале:

Јеремија у поље (или двор) а све змије у море,

или:

Јеремија уз поље!

Беж’те змије у море!

Обредна поворка јеремијаша је ишла уочи св. Јеремије, обилазећи куће и поља ради заштите од змија.

Ришћанство слави Јеремију као заштитника од сваке гамади, а његово име се погрешно доводи у везу и изводи по библијском пророку Јеремији, који је укротио змије и гамад. Управо је обратно, јер Библија или Свето писмо је србска књига. Је(в)ремија је Аврамија, а митски Аврам азијски хамовац, Аморит или Хикс. Отуда, (измишљени) јеврејски историчар Флавије, за Хиксе каже да су преци Јевреја. Де Бунсен их изједначава с Медима, што значи да су они азијски Меди или Срби, које Библија или Свето писмо зове Хананци по Хамовом сину Ханану.

 Да је „библијско“ тумачење имена и функције Јеремије „окренуто на главу“, показује и семантика имена Аврамија, Је(в)рем(ија), настала од облика имена Аврам, ариј. аб’ирама, бог Нава. Старозаветном пророку Јеремији из шестог века старе ере, приписана је тобожња моћ кроћења змија, као да ове животиње нису постојале и пре њега!

Поготово, што је змија у србском народном предању митски чувар блага и симбол невидовног Огња, па Аврам стари србски бог Нава, алиас св. Јеремија, као „змијски светац“ стоји у вези мистеријског Огња тока Остварења, на небу пролећне равнодневице од кога зависи опстанак човека. 

Слободан М. Филиповић                                                                              


[1] Грегоријанску интеркалацију одбили су познати научници с краја 16 века: Коперник, Скалигер, Ванадије, Местлин, Целзијус… а против су били Сорбона и Универзитет у Бечу. Творац „новог календара“ је језуитски математичар Х. Клавиј.