Ознака : Поезија

Песма говори више него што је песник у стању да каже

ИНТЕРВЈУ: САША РАДОЈЧИЋ, песник и професор

(Лична архива)

Како да се споразумемо са неким ко нам је странац када не можемо ни са ближњим, ни са самим собом

Недавно су Саши Радојчићу уручене две важне поетске награде „Десанка Максимовић”, за укупан допринос српској поезији, као и „Змајева награда” Матице српске, поводом његове нове збирке „То мора да сам такође ја”, у издању „Архипелага”. „Мајци, од које сам наследио осећање за језик и за унутрашњу самоћу, и једно и друго неопходно је да се буде песник”, посвета је на почетку ове књиге, чије песме су настајале у периоду од 2015. до 2020. године.

У тој поетској стварности укрштена је вечност са свакодневним искуствима, обогаћена важним везама са људима, онима који имају снагу да обликују не само сопствени већ и туђи живот и да у њему оставе траг. Саша Радојчић је и писац и професор, аутор осам песничких збирки и 10 књига теоријско-критичког карактера.

У Свечаној сали Ректората Универзитета уметности у Београду, представљена је његова књига „Уметност и стварност”, у издању Уметничке галерије „Надежда Петровић” из Чачка.

У наслову ваше збирке „То мора да сам такође ја” има иронијског отклона у односу на круто схватање идентитета, има хумора, зачудног става. На које све начине ваш поетски субјект излази из себе, захвата стварност и време? Какав се враћа себи?

Идентитет одавно не схватамо као монолитно А=А већ као једно динамичко, мозаичко, перспективистичко, само релативно трајно пресециште говора и праксе, које увелико зависи од контекста. Када сам на часу, ја сам професор и са тим немају везе моји други идентитети ‒ рецимо то што пишем поезију. Бити свестан унутрашњих разлика у себи самом већ је корак напред. У насловној песми збирке, конкретизовао сам ту нецеловитост у слику два старца који седе на столичицама, разговарају и полако се примичу кући. Када их из куће позову (а кућа може да симболизује толико тога ‒ од језика и бића до сигурности и спокоја), они се саберу у једно, у лирско Ја. Многи детаљи су у тој слици важни, и вероватно неће сваки читалац препознати сваки сигнал. До сабирања долази на крају дана, саговорници дотле проводе време у темељном неразумевању оног другог (који је то исто Ја), место неспоразума није негде далеко, него ту, у највећој близини. И како онда да се споразумемо са неким ко нам је странац, када не можемо ни са ближњим, ни са самим собом?

Већ посвета мајци, на почетку, говори о вашем поимању поезије. Шта је „неопходно да се буде песник”?

У посвети сам навео, као услове, два осећања, за језик и за изузимање из света. Поезија је, као и целокупна уметност, израз напора да разумемо свет и себе у свету. Али када желимо да артикулишемо то до чега смо дошли у овом напору, убрзо схватамо три ограничења: прво, артикулација наших искустава се увек одвија у неком језику и у том смислу је посредована, из другог плана, рефлектована; друго, она захтева да, бар на извесно време, искорачимо из светских дешавања како бисмо могли да их (мозаички, перспективистички) сагледамо; и треће, ми не можемо заиста да изађемо из свога света и сагледамо га из угла вечности, него само да га разумемо из света самог, тако што ћемо се, остајући „унутра”, изузети из његових преображаја. Оно што при свему томе говоримо, и што не чује нико други осим нас самих, тај говор „унутрашњег гласа”, то је песма. И у том смислу, сваки човек је песник.

Песма „Гуслај богињо гуслај”, где божанство подмићује песника, као и стихови о томе да поезију треба стављати на конзерве како би и рециклажом досегла вечност, од ироније чак крећу ка сарказму. Да ли је то песнички глас у свету који је изгубио своју објективну легалност, како би то рекао Октавио Паз?

Нисам сигуран да би тај став требало назвати сарказмом. У питању је пре нека врста појачане искрености, истинољубивости, што рече једном приликом критичарка Јана Алексић, сурове доследности. Ако је антички песник могао да се нада вечности – јер „exegi monumentum aere perennius” ‒ данашњи песник, у доба када су чак и најважнији искази које дајемо краткотрајни, увијени у велове модерних медија, испод којих више не разликујемо стварност и привид, па нам је све привидно, или све стварно ‒ данашњи песник сме да очекује само сурогат вечности. И да, унатраг, раскринкава своје претке, рачунајући ту и самога Хомера, који у првом стиху „Илијаде” жели да нас увери да спев не пева он, него, кроз њега, богиња. Па, богињо, онда подмити и мене, и допусти да твојој песми додам макар један једини стих.

Али ваши стихови одишу и присношћу и топлином за друге песнике, кроз посвете онима који су преминули, као и онима који су ту. Какву снагу има успомена у поетском искуству?

Мислим да, када старимо, на себи не примећујемо толико промене, колико их видимо на ближњима. Рецимо на другим песницима. Када сам, деведесетих година прошлог века, упознавао припаднике оне велике генерације српског песништва који су своје прве књиге објављивали између 1952. и 1959. године, Лалића, Христића, Радовића, да поменем оне који више нису са нама, они су имали исто, или мање година него ја сада. А доживљавао сам их као ужасно старе, као жива оличења традиције којој припадам. Значај успомена је у томе што ме, макар привидно, враћају у време када сам био младић који ништа не зна ни о свету ни о поезији, и пред којим је бескрајно обиље могућности, обиље онога што тек има да научи, и може да се у томе оријентише захваљујући мајсторима чији ликови и стихови не престају да сјаје. И данас, када их читам, осећам се помало као онај „бивши дечак”, и не знам, уживам ли то у њиховим стиховима или у својој обновљеној младости.

Посматрати оца из младости, у тренутку када би његов син могао да оцу буде отац… мотив је који нас подсећа на Киша, па и Бошка Крстића који се у „Сребрном оксиду” сећао очевих дана у заробљеништву. Како остати одан том идеалу очинског, божанског, истинитог кроз време?

Песма „Зналац дијалектике”, из које је тај мотив, најмање два пута ме је емотивно потпуно исцрпела. Први пут док сам је састављао, јер требало је грађу најинтимнијег порекла обрадити већ поменутим алаткама ироније и дестабилизовати сваку видљиву тачку на којој би могао да се учврсти уобичајени („нормалан”) однос отац-син, требало је тај однос удвостручити и преокренути, остати при томе веродостојан, а опет јасно исказати шта је и како је промењено. И други пут, када сам компоновао збирку. Та песма је морала да се налази на њеном крају. Али када сам поставио песме у распоред који мање-више одговара коначној верзији, осећао сам да нешто недостаје, да је потребна нека друга, и другачија, завршна реч. Покушавао сам ово и оно, док ми није пало на ум да збирку окончам једним, како сам мислио, фрагментом из недовршене песме. И када сам га ту поставио, све је одједном постало добро, све се уклопило. Чак и та три стиха завршног фрагмента, нису више изгледали као нешто недовршено него управо супротно, као нешто што је морало да се каже баш ту, и баш тако, и што се нашло на свом правом месту.

Шта је све утицало на ваше бодлеровско, елитовско виђење града?

Град је носећи амбијент многих мојих песама. У дугој песми „Орфеј у главном граду” тај амбијент би могао да се конкретизује у неколико београдских топонима. У „Панонским етидама” амбијент је именован ‒ Вршац, Сомбор, Петроварадин, Сурчински аеродром, у „Приморским етидама” није, али да откријем, реч је о Будви… Дакле, увек је полазиште у конкретном искуству, у сећању на њега, на које се онда надовезује дискурзивно искуство, културно сећање. Песма настаје окружена небројеним другим песмама и, тражећи место за себе, долази у додир са тим другим песмама, разговара са њима, пита их и одговара на њихова питања.

Да ли епилог посвећен љубави можда оставља места за наду?

Да, без остатка, да.

Добили сте недавно Змајеву награду, сада Десанкину. Колико вам значе ова признања?

Било би неискрено када бих рекао да признања нису важна. Један српски песник не може да добије награде веће „специфичне тежине” од Змајеве, Десанкине и Дисове. Али не пише се због награда. Верујем да песма настаје онда када је, из неког разлога, потребно да настане. И да улога песника у том настајању није увек улога свемогућег демијурга. Верујем да песма понекад говори више него што је песник у стању да каже. Баш зато не желим да схватим себе, као песника, сувише озбиљно. Поезију, напротив, веома озбиљно схватам.

 

Аутор: Марина Вулићевић

Извор: Политика

 

Песме у доба пандемије: „Слепи мишеви“

Нова књига песама Риста Лазарова Слепи мишеви објављена је у издању Архипелага у едицији Елемент. Књигу су с македонског језика превели Енес Халиловић и Ристо Лазаров.

Песме у књизи Слепи мишеви настале су у доба пандемије коронавируса. Представљајући свет у доба пандемије коронавируса, ове песме су снажно су обележене искушењима које је са собом пандемија донела у свакодневни живот и укупно искуство савременог човека. Лазаров критички осматра и песнички сенчи промене које су наступиле у свакодневице, различита ограничења која су постала облик непосредног искуства, као и страхове које је пандемија изазвала и који су постали саставни део индивидуалне и социјалне егзистенције.

Отуда песник, полазећи од насловне метафоре „слепи мишеви“, успоставља сложену, узбудљиву, критички заоштрену и свакако неравнодушну слику света у коме владају страхови и пометња, руше се вредности и устаљени елементи друштвеног живота, а ванредно стање постаје редовно искуство. Свет о коме говори Лазаров у књизи Слепи мишеви јесте нестабилни свет умножених страхова који воде у беспомоћност и умножених информација које воде у програмирану конфузију. Истовремено, то је свет потиснуте културе и одбаченог критичког мишљења.

– У живом јединству текста (песме) и контекста настало је ново песничко дело Риста Лазарова. Контекст песама у овој књизи је пандемија Ковид 19. Поетски говор Риста Лазарова је јасан, снажан и директан, недвосмислен чак и када има форму двосмислености и енигматичности. Насупрот императивном реализму песника Лазарова, у овој његовој песничкој књизи посебно је значајно и упечатљиво присутна фантастика, од елемената до развијених облика, у скоро свим песмама. Али нужно је нагласити да та фантастика у овој књизи није унапред планирана, припремљена и уграђена у чисто реалистичко ткиво, већ настаје као резултат новооткривених и измењених значења речи, синтагми и стихова у самим песмама, чак и у најнеочекиваним спојевима с њима. У методолошком смислу, стваралачки поступак песника Лазарова има доста заједничког и с начином на који је славни шахиста Боби Фишер постизао своје највеће успехе – каже поводом књиге Риста Лазарова Слепи мишеви македонски књижевни критичар Васе Манчев који је написао поговор за српско издање ове књиге.

Ристо Лазаров (Штип, 1949) познати је песник, преводилац, новинар и уредник. Годинама је радио као новинар. Својевремено је био генерални директор новинске агенције Тан‌југ, главни уредник међународног часописа Балкан форум, а од 1997. до 2014. године био је директор и главни уредник македонске националне телевизије Телма. Од 2006. до 2014. године био је председник Македонског ПЕН центра. Добитник је већег броја књижевних награда и признања, међу којима су и Награда „Ацо Шопов“ за најбољу песничку књигу и Награда „Браћа Миладинов“ Струшких вечери поезије. Лазаров преводи са енглеског, српског и бугарског језика. Књиге изабраних песама Риста Лазарова објављене су у Енглеској, Русији, Србији, Бугарској, Албанији, Словенији, Чешкој, Аустралији. Живи и ради у Скопљу.

 

Извор: Медиасфера

Други песнички конкурс „Песма о Чачку“

Алтернативна радионица Реч у техничкој сарадњи са Домом културе Чачак уз подршку П.С. fashion а у организацији Дарка Млађеновића расписује:

Други песнички конкурс „Песма о Чачку“
Тема: Градска прича

Конкурс је отворен од 24. маја до 01. августа 2021 године.
Прва награда је новчана ( 30.000 дин)
Резултати ће бити објављени на фб станици:
Конкурс- Песма о Чачку


Услови конкурса:
– Послати три необјављиване песме на српском језику
– Најмање једна песма мора бити на задату тему
– Послати песме у word-u, величина
фонта 12, користећи слова ч, ћ, ж, ш, ћириличним или латиничним писмом.
– Песме потписати шифром
– у другој коверти написати разрешење шифре са подацима :
име и презиме, адреса становања, број телефона и електронска адреса.
Адреса за слање је :
Алтернативна радионица реч
Конкурс- Песма о Чачку
Ул. Милоша Ћосића 14
32.000 Чачак

—Чачански песнички конкурс као што сам и обећао прошле године постаје традиционалан. Песма о Чачку но.2 са темом – Градска прича, крнула је у нешто каснијем термину јер смо желели да се стекну сви услови за несметан рад. У наредна два месеца песници широм Србије инспирисани нашим лепим градом могу стварати нове песме а наш стручни жири на челу са Љубивојем Ршумовићем нестрпљиво чека њихова дела. Моја жеља је да кроз овај конкурс афирмишемо не само неког новог песника већ и наш град као и само песништво. Прошлогодишња победничка песма Градац (Калдрмаш) аутора Сретена Бошковића сада након годину дана изгледа као да је одувек била ту. Од‌јек конкурса је био заиста одличан не само зато што су нам у томе помогли Љубивоје Ршумовић и Бранко Станковић већ и сама идеја песме о Чачку а добро знамо да Чачана има по целој Србији па и у свету. Стога смо желели да ове године опет прихватимо техничку помоћ Дома културе Чачак и подршку друштвено одговорне чачанске компаније П.С. fashion. Као организатор и творац идеје песме о једном лепом граду добијао сам позиве да организујем и уприличим конкурсе и у другим градовима Србије. Но, мој фокус је наш град а идеја је да већ следеће године (када не буде епидемиолошких рестрикција) поводом трећег песничког конкурса окупим наше познате песнике и глумце у Чачку на песничко глумачком дану уз телевизије са националном фреквенцијом. Песницима желим добру инспирацију и јаку емоцију у писању песме на задату тему. Чекајући нову победничку песму срдачно вас поздрављам — каже Дарко Млађеновић.

Поезија је мајка књижевности и само одабранима Бог даје дар да се ухвате у коштац са том чаробном игром речи у рими. Таквима је и намењен овај конкурс за „Песму о Чачку“ , граду који је изнедрио Владислава Петковица Диса, Надежду Петровић ,Пуришу Ђорђевица, Тикала…

Алтернативна радионица „Реч“ и Дарко Млађеновић нам овим конкурсом враћају наду да у Србији, огрезлој у ријалитију и таблоидима, још има наде за лепу реч и културу и да није све изгубљено у земљи Страдији, чим се мецене враћају на сцену. Зато драге поете, перо у руке и преточите на папир све оно што осећате у души о граду Чачку који нам је даровао толико великих људи из свих области уметности. Бранко Станковић академик филмске уметности и наука и аутор емисије Квадратура круга.

 

Извор: Озон прес