Ознака : Поезија

Недавно су Саши Радојчићу уручене две важне поетске награде „Десанка Максимовић”, за укупан допринос српској поезији, као и „Змајева награда” Матице српске, поводом његове нове збирке „То мора да сам такође ја”, у издању „Архипелага”. „Мајци, од које сам наследио осећање за језик и за унутрашњу самоћу, и једно и друго неопходно је да се буде песник”, посвета је на почетку ове књиге, чије песме су настајале у периоду од 2015. до 2020. године.

У тој поетској стварности укрштена је вечност са свакодневним искуствима, обогаћена важним везама са људима, онима који имају снагу да обликују не само сопствени већ и туђи живот и да у њему оставе траг. Саша Радојчић је и писац и професор, аутор осам песничких збирки и 10 књига теоријско-критичког карактера.

У Свечаној сали Ректората Универзитета уметности у Београду, представљена је његова књига „Уметност и стварност”, у издању Уметничке галерије „Надежда Петровић” из Чачка.

У наслову ваше збирке „То мора да сам такође ја” има иронијског отклона у односу на круто схватање идентитета, има хумора, зачудног става. На које све начине ваш поетски субјект излази из себе, захвата стварност и време? Какав се враћа себи?

Идентитет одавно не схватамо као монолитно А=А већ као једно динамичко, мозаичко, перспективистичко, само релативно трајно пресециште говора и праксе, које увелико зависи од контекста. Када сам на часу, ја сам професор и са тим немају везе моји други идентитети ‒ рецимо то што пишем поезију. Бити свестан унутрашњих разлика у себи самом већ је корак напред. У насловној песми збирке, конкретизовао сам ту нецеловитост у слику два старца који седе на столичицама, разговарају и полако се примичу кући. Када их из куће позову (а кућа може да симболизује толико тога ‒ од језика и бића до сигурности и спокоја), они се саберу у једно, у лирско Ја. Многи детаљи су у тој слици важни, и вероватно неће сваки читалац препознати сваки сигнал. До сабирања долази на крају дана, саговорници дотле проводе време у темељном неразумевању оног другог (који је то исто Ја), место неспоразума није негде далеко, него ту, у највећој близини. И како онда да се споразумемо са неким ко нам је странац, када не можемо ни са ближњим, ни са самим собом?

Већ посвета мајци, на почетку, говори о вашем поимању поезије. Шта је „неопходно да се буде песник”?

У посвети сам навео, као услове, два осећања, за језик и за изузимање из света. Поезија је, као и целокупна уметност, израз напора да разумемо свет и себе у свету. Али када желимо да артикулишемо то до чега смо дошли у овом напору, убрзо схватамо три ограничења: прво, артикулација наших искустава се увек одвија у неком језику и у том смислу је посредована, из другог плана, рефлектована; друго, она захтева да, бар на извесно време, искорачимо из светских дешавања како бисмо могли да их (мозаички, перспективистички) сагледамо; и треће, ми не можемо заиста да изађемо из свога света и сагледамо га из угла вечности, него само да га разумемо из света самог, тако што ћемо се, остајући „унутра”, изузети из његових преображаја. Оно што при свему томе говоримо, и што не чује нико други осим нас самих, тај говор „унутрашњег гласа”, то је песма. И у том смислу, сваки човек је песник.

Песма „Гуслај богињо гуслај”, где божанство подмићује песника, као и стихови о томе да поезију треба стављати на конзерве како би и рециклажом досегла вечност, од ироније чак крећу ка сарказму. Да ли је то песнички глас у свету који је изгубио своју објективну легалност, како би то рекао Октавио Паз?

Нисам сигуран да би тај став требало назвати сарказмом. У питању је пре нека врста појачане искрености, истинољубивости, што рече једном приликом критичарка Јана Алексић, сурове доследности. Ако је антички песник могао да се нада вечности – јер „exegi monumentum aere perennius” ‒ данашњи песник, у доба када су чак и најважнији искази које дајемо краткотрајни, увијени у велове модерних медија, испод којих више не разликујемо стварност и привид, па нам је све привидно, или све стварно ‒ данашњи песник сме да очекује само сурогат вечности. И да, унатраг, раскринкава своје претке, рачунајући ту и самога Хомера, који у првом стиху „Илијаде” жели да нас увери да спев не пева он, него, кроз њега, богиња. Па, богињо, онда подмити и мене, и допусти да твојој песми додам макар један једини стих.

Али ваши стихови одишу и присношћу и топлином за друге песнике, кроз посвете онима који су преминули, као и онима који су ту. Какву снагу има успомена у поетском искуству?

Мислим да, када старимо, на себи не примећујемо толико промене, колико их видимо на ближњима. Рецимо на другим песницима. Када сам, деведесетих година прошлог века, упознавао припаднике оне велике генерације српског песништва који су своје прве књиге објављивали између 1952. и 1959. године, Лалића, Христића, Радовића, да поменем оне који више нису са нама, они су имали исто, или мање година него ја сада. А доживљавао сам их као ужасно старе, као жива оличења традиције којој припадам. Значај успомена је у томе што ме, макар привидно, враћају у време када сам био младић који ништа не зна ни о свету ни о поезији, и пред којим је бескрајно обиље могућности, обиље онога што тек има да научи, и може да се у томе оријентише захваљујући мајсторима чији ликови и стихови не престају да сјаје. И данас, када их читам, осећам се помало као онај „бивши дечак”, и не знам, уживам ли то у њиховим стиховима или у својој обновљеној младости.

Посматрати оца из младости, у тренутку када би његов син могао да оцу буде отац… мотив је који нас подсећа на Киша, па и Бошка Крстића који се у „Сребрном оксиду” сећао очевих дана у заробљеништву. Како остати одан том идеалу очинског, божанског, истинитог кроз време?

Песма „Зналац дијалектике”, из које је тај мотив, најмање два пута ме је емотивно потпуно исцрпела. Први пут док сам је састављао, јер требало је грађу најинтимнијег порекла обрадити већ поменутим алаткама ироније и дестабилизовати сваку видљиву тачку на којој би могао да се учврсти уобичајени („нормалан”) однос отац-син, требало је тај однос удвостручити и преокренути, остати при томе веродостојан, а опет јасно исказати шта је и како је промењено. И други пут, када сам компоновао збирку. Та песма је морала да се налази на њеном крају. Али када сам поставио песме у распоред који мање-више одговара коначној верзији, осећао сам да нешто недостаје, да је потребна нека друга, и другачија, завршна реч. Покушавао сам ово и оно, док ми није пало на ум да збирку окончам једним, како сам мислио, фрагментом из недовршене песме. И када сам га ту поставио, све је одједном постало добро, све се уклопило. Чак и та три стиха завршног фрагмента, нису више изгледали као нешто недовршено него управо супротно, као нешто што је морало да се каже баш ту, и баш тако, и што се нашло на свом правом месту.

Шта је све утицало на ваше бодлеровско, елитовско виђење града?

Град је носећи амбијент многих мојих песама. У дугој песми „Орфеј у главном граду” тај амбијент би могао да се конкретизује у неколико београдских топонима. У „Панонским етидама” амбијент је именован ‒ Вршац, Сомбор, Петроварадин, Сурчински аеродром, у „Приморским етидама” није, али да откријем, реч је о Будви… Дакле, увек је полазиште у конкретном искуству, у сећању на њега, на које се онда надовезује дискурзивно искуство, културно сећање. Песма настаје окружена небројеним другим песмама и, тражећи место за себе, долази у додир са тим другим песмама, разговара са њима, пита их и одговара на њихова питања.

Да ли епилог посвећен љубави можда оставља места за наду?

Да, без остатка, да.

Добили сте недавно Змајеву награду, сада Десанкину. Колико вам значе ова признања?

Било би неискрено када бих рекао да признања нису важна. Један српски песник не може да добије награде веће „специфичне тежине” од Змајеве, Десанкине и Дисове. Али не пише се због награда. Верујем да песма настаје онда када је, из неког разлога, потребно да настане. И да улога песника у том настајању није увек улога свемогућег демијурга. Верујем да песма понекад говори више него што је песник у стању да каже. Баш зато не желим да схватим себе, као песника, сувише озбиљно. Поезију, напротив, веома озбиљно схватам.