Мала галерија Дома Војске Србије (Фото А. Васиљевић)
У Малој галерији Дома Војске Србије приређена је изложба чланова Ликовне групе Војске под називом „74 године постојања, у сусрет Видовдану”.
Приказано је четрдесетак радова, које је у различитим техникама, према свом сензибилитету и надахнућу, представило 25 аутора. Једни су, како кажу, били инспирисани природом, манастирском тишином или обичајима и традицијом, па тако пажњу плени и слика с мотивима старе ношње из околине Призрена, док су се други водили диктатима свог унутрашњег света, а свако од њих је оставио лични уметнички печат.
Ликовна група Војске израсла је из Ликовног студија који је основао пуковник Здравко Шотра 1945. године и сврстава се међу најстарије аматерске секције у нашој земљи.
Традиционално, дела настала на колонијама излажу се уочи Видовдана, па се изложбена манифестација назива и „Видовданска изложба”.
Коментар професора Ђорђевића о докторатима, објављен 2. јуна, подстакао ме је да дам своје мишљење о овој важној теми. Тренутна ситуација није добра. Српски докторати нису моторна снага српске науке, што се посебно односи на оне одбрањене на приватним универзитетима. Има плагијата, а има и доктората који се бране да би се показало да се може све, па и то. Чуо сам и изјаве неких политичара да се не представљају као доктори наука, јер то не сматрају важним.
Имао сам прилике да се упознам с докторатима у Шведској, где сам се 1991. године усавршавао на Универзитету у Гетеборгу и слушао одбране, у Француској, на Универзитету у Безансону, где сам 2008. године био инострани члан комисије за одбрану доктората, и у САД, на Универзитету Корнел, где сам био ангажован на међународном пројекту као Фулбрајтов стипендиста, 2010. године.
Да би српски докторати покренули српску науку, неопходна је темељна реформа високог образовања у овој области. Прво, услови за одбрану доктората на државним и на приватним универзитетима морају да буду изједначени. Друго, одбрана доктората мора да се из церемоније претвори у прворазредни научни догађај. Да би се то остварило, један члан комисије за одбрану мора бити угледни страни научник, који је за то адекватно плаћен. Докторат мора бити у целости написан на српском језику ћирилицом и на енглеском језику. Одбрана мора бити или на енглеском језику, или на српском језику уз билингвалне слајдове. Уз докторат морају да се приложе репринти радова директно проистеклих из доктората, а објављених у рецензираним међународним часописима, у којима је докторанд први аутор.
Ако би се ово увело, не би више било никакве шансе за плагијате, докторате „тек да би се показало да се може и то” и непомињања своје докторске титуле „јер то није важно”.
Проф. др Горан Белојевић,
редовни професор Медицинског факултета у Београду
Приморавање становништва на употребу искључиво родно осетљивог језика повлачи за собом дубоке резове у норми стандардног српског језика, упозоравају из Матице српске.Данас на снагу ступа Закон о родној равноправности, срочен тако да еминенти зналци и чувари српског језика не могу да зажмуре над одредбама које искључиво налажу употребу родно осетљивог језика. По слову закона то је „језик којим се промовише равноправност жена и мушкараца и средство којим се утиче на свест оних који се тим језиком служе у правцу остваривања равноправности, укључујући промене мишљења, ставова и понашања у оквиру језика којим се служе у личном и професионалном животу”. Формулације у закону које обавезују да се у службеној употреби једино користе форме родно осетљивог језика које се, између осталог, односе на употребу такозваних фемининатива, то јест именица којима се реферише о особама женског пола – недопустиве су – по мишљењу 50 стручњака, махом универзитетских професора, међу којима има и академика и емеритуса. Они су потписници дописа „Родно осетљиви језик, фемининативи и равноправност полова”, који је Матица српска упутила државном врху.
Реаговање стиже са закашњењем јер, како се у допису наводи, Матица српска није благовремено консултована, као ни Одбор за стандардизацију српског језика САНУ, што сматрају процедуралном грешком која се убудуће не би смела догађати. Подржавајући идеју да се донесе Закон о родној равноправности, језички стручњаци предлажу да се свака формулација у којој се инсистира на искључивој употреби родно осетљивог језика преформулише тако да се допусти употреба и форми граматичког мушког и женског рода приликом номиновања особа женског пола. На тај начин, уверавају, обезбедила би се равноправност ставова становништва, нико се не би осећао дискриминисаним и свако би имао право да се служи једним или другим видом изражавања. Уколико се временом фемининативи толико увреже у структуру српског језика те постану доминантни у свим видовима изражавања, њихово место у језичком систему може да буде промовисано, сматрају језички експерти. До тада скрећу пажњу на последице ригидних законских решења која налажу да се посебним мерама мора обезбедити употреба родно сензитивног језика.
– Формулације из закона јасно указују на искључивост, непостојање толерантне политике, па чак и на присилно наметање употребе фемининатива у стандардном српском језику. При томе се не узима у обзир и став немалог броја становника Републике Србије који не сматра дискриминишућим употребу именица граматичког мушког рода за означавање особа женског пола. Незанемарљив број женског дела становништва ништа лоше не види у томе да неко уз њихово име употребљава форме попут: шеф/руководилац/секретар одељења уместо шефица/руководилица/секретарица одељења и слично. Због тога се и поставља питање где је ту демократичност. Зашто се не води рачуна и о томе да би можда за неку жену употреба фемининатива била управо дискриминишућа, негативно конотирана и непожељна? Приморавање становништва на употребу искључиво родно осетљивог језика повлачи за собом дубоке резове у норми стандардног српског језика и, у начелу, недопустив језички инжењеринг. Будући да норма мора да буде еластично стабилна, сваки вид овакве радикалне интервенције аутоматски имплицира велик број родно неписменог становништва, што је свакако непожељно – само је делић реаговања Матице српске.
Посебну пажњу језички зналци скрећу на део закона у којем се инсистира на употреби родно осетљивог језика у уџбеницима и наставном материјалу, сведочанствима, дипломама и другим видовима образовно-васпитног рада. Отуда би применом ригидних законских решења текстови уџбеника морали да се преструктурирају. Како?
– Уместо формулација попут: „Староседеоци Америке су Индијанци и Ескими (Инуити). Они припадају жутој раси. Преци Индијанаца доселили су се из Азије. Индијанци су се проширили и населили амерички континент све до Огњене земље на југу”, према одредбама овог закона текст би морао да гласи: „Староседеоци/староседелице Америке су Индијанци/Индијанке и Ескими/Ескимке (Инуити/Инуићанке). Они/оне припадају жутој раси. Преци/преткиње Индијанаца/Индијанки доселили/доселиле су се из Азије. Индијанци/Индијанке су се проширили/прошириле и населили/населиле амерички континент све до Огњене земље на југу.” Сасвим је јасно да се на овакав начин ствара текст који оптерећује читаоца и отежава рецепцију, а лака проходност уџбеника требало би да му буде примарни циљ – илуструју потписници дописа, наводећи пример из уџбеника Географија за седми разред основне школе, аутора Дејана Шабића и Снежане Вујадиновић.
Овакве формулације, указују језички зналци, могле би се избећи једном уводном реченицом на почетку сваког текста, којом би се указало на свест аутора о родној равноправности, а у којој би стајало да термини који се употребљавају у граматичком мушком роду могу да подразумевају особе и мушког и женског пола.
Још нису предложили како би се слична потешкоћа могла превазићи у средствима јавног информисања, која су по овом закону такође дужна да приликом извештавања користе родно осетљиви језик и да развијањем свести о значају родне равноправности доприносе сузбијању родних стереотипа и на њима заснованих друштвених и културних образаца, дискриминације на основу пола, односно рода, као и родно заснованог насиља…
