Ознака : РТС

Да школско звоно не заћути – у селима мањак, у градовима вишак ђака у одељењу (ВИДЕО)

За нешто више од 10 година, број основаца у нашим школама смањио се за чак 85.500. Многе школе у сеоским срединама се затварају, у истуреним одељењима неретко је и само једно дете на четири разреда, док се школе у великим градовима суочавају са превеликим бројем деце у одељењима.

У многим сеоским школама више се звоно не оглашава. „Број ученика је све мањи и мањи, 1976. је похађало 400 ученика. Ми сада имамо 62 ученика од 5. до 8. разреда и пет издвојених одељења. Нажалост, и ове године у септембру уписаћемо мањи број првака. Ове године имамо осморо ученика у првом разреду, а наредне године биће петоро“, каже директор ОШ „Јосиф Панчић“ у Лесковцу, Горан Илић.

У златиборском селу Варди поптуно другачија слика – после вишегодишњег опадања броја ђака, сада их броје све више.

Мирјана Ђукић, директорка Основне школе „Јордан Ђукановић“ у Варди, каже да већ неколико година имају око 90 ученика, девет одељења, седам у матичној школи и два издвојена одељења.

Мала, патуљаста одељења све су чешћа у пограничним регионима.

„Подунавски округ, имамо Пчињски округ, Јабланички округ, Источнобанатски, Севернобачки. То су та погранична подручја у иностранству где родитељи одлазе, а самим тим и повлаче децу“, рекла је председница Синдиката образовања Србије, мр Валентина Илић.

Јасна Јанковић из Уније просветних радника Србије каже да смо за нешто више од 10 година остали без 85.500 основаца.

„Чак 1.133 школе у Србији имају око пола милиона ђака, дакле тај дизбаланс у сеоским и градским школама је огроман. Наиме, 10 одсто свих ученика основних школа похађа у чак 60 одсто објеката“, навела је Јанковићева.

Пре седам година било је нешто више од 3.400 основних школа, данас 191 мање. Од 558.800 основаца 2014. године, сада је у клупама 48.000 ђака мање.

„Максималан број ђака мора се смањити на 24 или на 20, јер то практично обезбеђује квалитет наставе, јер онда наставник може да ради индивидуално са сваким дететом, то је једна ствар, друга ствар – квалитет наставе се побољшава и решавамо трећи проблем, то су технолошки вишкови“, сматра Илићева.

Према њеним речима, што се тиче малих сеоских школа и малих одељења, став је – где је једно дете, ту мора да се одржава настава, то је будућност те мале средине.

У Министарству просвете кажу да многе сеоске школе нису угашене, већ је дошло до промене, па су неке школе престале да буду самосталне и прерасле су у издвојена одељења друге веће школе.

Ипак, учитељи упозоравају да школа није само место где се учи, и да кад утихне њено звоно, замире културни и друштвени живот села.

 

Аутор:Милица Брковић и дописници РТС-а

Извор: РТС

Шта ако вам лекар препише читање десет страна на дан

Читај ми!

Претпоставимо најпре да уопште читате и да отуд лекар може да вам препоручи ту терапију. Нисте, дакле, од оних који кажу: „Ја веома волим и поштујем књигу, али за њу једноставно не налазим времена“. Време је, познато је од Ајнштајна, релативна категорија, не само у космосу, већ и овде на Земљи. Теорија релативности, кад је реч о читању гласи – „ко хоће да чита, он нађе времена за књигу“.

Брзина читања има разних, као и књига. Узмимо неки просек. Можда је у другим срединама друкчије, код нас би десет страна на дан био више него добар почетак. Десет страна се прочита за петнаестак минута и обично је најбоље кренути с таквом терапијом увече пред спавање.

Али, обратите пажњу – као и свака терапија ни ова не сме да се узима нередовно – дакле, свако вече пред спавање по десет страна за угоднији сан. Верујте, боље је од валеријане, па и од лека за спавање.

Идемо на корак два: читати по десет страна обимне књиге може да деморалише. Зато, ево предлога – четири класичне српске и једна руска књига које се могу прочитати за око недељу дана – овом почетничком брзином од десет страна на дан.

Растко Петровић: Људи говоре. Готово да нема штива које би се могло боље препоручити за вечерње смирење и увод у пријатан сан. Лирска проза о људима и њиховим наравима. Дошљак долази до необичног острва на којем станује племић и рибарског насеља које се свило на копну. Мало тога се дешава, нема крви и убистава, али што људи лепо и смирујуће говоре – прави и сасвим природни лек против несанице.

Обим: шест читалачких вечери, дакле од петка до суботе.

Па у недељу нова књига. Андрић: Проклета авлија. Ово је озбиљније драмско штиво, које води у даљу историју, али је занимљиво попут неког кримића. Жалосни младић допао турске апсане само зато што је проглашен опасним, јер се поистовећивао са Џем султаном, некадашњим претендентом на турски трон. Џем султана давно нема, али младић је опасан јер и актуелна турска ситуација у тренутку причања личи на ону стару, па га је зато боље држати у затвору, где бар добија прилику да исприча своју причу.

Број читалачких дана: седам.

Трећа читалачка недеља. Милош Црњански: Љубав у Тоскани. У основи путопис, али и приказ нарави људи у Тоскани. Нигде тако лепо није описан хлад, мемла и злато тосканских фрески, као и разлика у природи људи од града до града у Тоскани, као у овом кратком и лирском делу идеалном за читање пред спавање.

Број читалачких дана: осам.

Сада идемо на нешто модерније. Светлана Велмар Јанковић написала је књигу Дорћол да би прославила крај у којем је садржан највећи седимент београдске историје. Свака важнија улица носи име једног јунака који је као фантазма прошлости посећује у данашње време и прича своју причу која је заслужна за то што се баш та улица зове његовим именом. Јунаци језде на измаштаним атовима, носе капе „невидимке“, појављују се и нестају као у некој урбаној бајци. Пријатан сан након само десет страна – загарантован.

Број читалачких дана: десет.

И на крају, нешто из руске књижевности. Степа Антона Павловича Чехова, класично је штиво које у себи меша описе дивних степа централне Азије и њених људи. Спор темпо казивања, описи готово опипљиви, ништа се посебно не дешава, али караван наставља да путује. Боље од бројања оваца до сто и назад!

Број читалачких дана: девет.

Да саберемо на крају. Четрдесет дана читања. Почнете првог у једном месецу, десетог у наредном сте постали богатији са само десет страна пред спавање, а о квалитету сна да се и не говори.

Ипак, немојте заборавити да је ово терапија. Као и са другим лековима, немојте узимати дуплу дозу, то јест двадесет страна читања, ако сте прескочили неко вече. Немојте нередовно узимати терапију, па четрдесет дана претворити у сто четрдесет. Немојте мењати лекове. Држите се ових пет књига, за почетак.

Након четрдесет дана, сматрајте се излеченим.

Ако и након ових редова и даље „веома волите и поштујете књигу, али за њу једноставно не налазите времена“ онда овај чланак треба да поново прочитате од почетка.

 

Аутор: Александар Гаталица

Извор: РТС

Пламен (ни)је најбољи пријатељ писаца

„Рукописи не горе“, профетски стоји у роману „Мајстор и Маргарита“. Ово, ипак, није тачно. Не само да је пламен показао своју надмоћ још у старо доба када је изгорела Александријска библиотека, него су и сами писци пламеном најрадије пресуђивали својим неуспелим делима. Занимљиво је да ниједном од њих, па ни њиховим цензорима који су повремено спаљивали читаве тираже њихових књига, није падало на памет да их цепкају на резанце, рецимо, већ им је идеја уништавања рукописа увек била – пламен.

Пример вероватно најстаријег добровољног „пријатељства“ писца и пламена представља епска поема Енеида и њен писац Вергилије.

Енеида је остала недовршена када је њен аутор умро 19. године пре нове ере. Према римским аналима, Вергилије је тражио да рукопис буде спаљен, али је цар Август наредио Вергилијевим књижевним наследницима да га, супротно ауторовим захтевима, објаве са што мање измена. Мудра царска одлука!

И касније у новија времена писци су, најчешће на самртној постељи, препоручивали својим наследницима да ватри предају њихова дела.

Док је 1977. године тешко болестан Владимир Набоков у болници на листићима блока писао свој последњи роман Лаурин оригинал, истовремено је својој супрузи Вери оставио у аманет да, ако га смрт претекне, рукопис спали. Срећом ни Вера ни Набоковљев син Дмитриј Набоков нису га послушали.

На срећу, ни Макс Брод није послушао свог пријатеља Франца Кафку. А да јесте, то је већ свима познати мит, ватри би били предати сви затечени Кафкини рукописи и данас не бисмо имали ниједан његов роман, не само Процес, већ ни Америку и Замак.

Од великог Франца К. остао би једино ђердан приповедака и заиста је питање какво би место заузимао у поретку немачке књижевности.

Српски писци су, занимљиво, знатно ређе од светских „друговали“ с пламеном.

Пре него што ће се изненада 1965. вратити у Југославију, као „највећи југословенски писац“, Милош Црњански је много тога напречац оставио у Лондону.

Међу осталим стварима и роман у настајању Расељена лица. Жени Види, која је тек четири месеца након њега купила карту у једном правцу ка Београду, оставио је у наслеђе да Расељена лица спали.

Да ли је она то урадила, не знамо, тек роман Расељена лица јесте постао прото-роман Романа о Лондону, али ниједан листић овог првобитног дела није пронађен.

Други врло познат случај спаљивања недовршених рукописа, припада највећој госпођи српске књижевности Исидори Секулић.

Исидора се, наиме, често одлазећи на старо земунско гробље, спријатељила са гробаром Николом који јој је предано испричао многе праве кронике паланачког гробља у Земуну.

Исидора их је записивала у своју, данас већ чувену црну свеску. Оне приче које је преточила у приповетке објавила је у књизи Кроника паланачког гробља. Оне које није литераризовала – спалила је.

Црна свеска зато данас не постоји и свако ко мисли да би још неко могао ући у Исидорино „паланачко гробље“, нема основа да тражи материјалне доказе.

На крају, ту је и Светлана Велмар Јанковић. У емисији „Велики писци на малим екранима“, потписника ових редова, Светлана је казала: „Нећу то, нећу то, нећу уопште то. И бацим прву верзију романа ‘Лагум’ у каљеву пећ. То је горело к’о блесаво. После ми је ужасно било жао због тога. Немогуће је рећи колико ми је било жао, нарочито што сам у пламен бацила прву верзију романа, али нисам могла друкчије.“

Е, али кад писци сами не траже савезништво пламена, цензори не спавају, а у свима њима станује по један пироман.

Цензори су познати да изнад свега воле ватру, па је тешко казати колико је књига и тиража спаљено у Источној Европи у време социјализма.

Код нас је најпознатији случај Речника савременог српскохрватског књижевног језика Милоша Московљевића из 1966. године.

Речник је критикован и зато што није обрадио реч ‘Хрват’, као и због начина на који је дефинисао речи ‘четник’, ‘партизан’ и ‘србовати’.

Истакнуто је да је кроатизме ‘гласовир’ и ‘глазба’ потцењивачки прогласио дијалектизмима и германским калковима. Пресуда је била: спаљивање читавог тиража Московљевићевог речника у великој пећи колубарске термоелектране.

Но, ни то није било најновије, јер је још један речник, сто четрдесет осам година раније, предат пламену. Такву судбину доживео је Вуков Српски рјечник 1818. године.

„Већ има близу ‘иљада година како Србљи имају своја слова и писмо, а до данас још ни у каквој књизи немају правога свог језика!“, кличе Вук у првој реченици увода, излажући своју праву веру у вредност свог животног дела.

Речник је, међутим, наишао на скоро једнодушну осуду, пре свега, због новог правописа и, нарочито, због „вулгарних“ народних речи које Вук лексиколошки третира у истој равни са осталом лексиком.

Митрополит Стратимировић зато је спалио Рјечник годину дана након објављивања и тужио Вука бечкој полицији због непристојних речи у том делу…

Ту је негде крај играња ватром са домаћег терена.

Спомињање највећег књишког пиромана ипак треба оставити за крај.

Он је остао чувен по речима: „Време претеривања јеврејског интелектуализма је прошло и пробој немачке револуције поново је отворио пут ка немачкој души. Исправно поступате кад у овом ноћном часу предајете демоне прошлости ноћном пламену. То је снажан, велики, симболички чин који ће објавити читавом свету да се овде руше јудаистички темељи Вајмарске републике…“

Његово име је Јозеф Паул Гебелс, а чувени монолог пред ломачом „јеврејских књига“ казан је 1933. године.

 

Аутор: Александар Гаталица

Извор: РТС