Можда највеће зло у култури је што на свим нивоима образовања не постоји предмет који се зове Културна историја Срба којим би била обухваћена и судбина Срба у историјским погромима. Да је постојао такав предмет у школама, питање је да ли би постојала „Друга Србија“, каже књижевни критичар др Слађана Илић.
Aуторка књиге „Зло у књижевности и култури“ сматра да су највећа зла с којима се суочава српска култура идеологизацијa у књижевности и књижевној критици, непостојање меморијалног центра посвећеног Србима страдалим у усташком геноциду, као и свака врстa заборава, самопорицања и увођења „надидентитета и нових феномена који не доносе добро ни нашој култури, ни књижевности, ни животу уопште“.
Зло у књижевности: Шта рећи о култури која избацује „Јежеву кућицу“?
У новој књизи Илићева жестоко сецира тзв. прву свеобухватну биографију нашег нобеловца „У пожару светова: Иво Андрић – један европски живот“ Михаела Мартенса за коју каже да нити је прва, нити свеобухватна и оцењује да је реч о злонамерном, идеолошком читању Андрићевог дела, живота и дипломатске активности.
Такође, бави се и сличним, накнадним читањима дела Бранка Ћопића и Владана Деснице у Хрватској и Босни и Херцеговини, која су се показала као идеолошка.
„Шта можемо рећи о културама у којима су из библиотека уклањане књиге попут ‘Јежеве кућице’? Уколико нека култура не жели да у своје редове уврсти признате писце, то говори о тој култури и не мислим да би у том смислу били на губитку ни Десница ни Ћопић“, каже Илићева за „Орбиту културе“.
Суочавање с прошлошћу: Да смо учили о погромима, не би било „Друге Србије“
Према њеним речима, таква идеолошка ишчитавања из екс-ју република „примају“ се и код нас јер само у Србији постоји сентименталан однос према југословенству, а та врста сентиментализма је опасна зато што произилази из озбиљног и страшног заборава који је везан за геноцид учињен над Србима, пре свега у систему логора Јасеновац. Реч је о једном великом, некажњеном злу о коме до скоро овде није било ни речи.
Наша саговорница каже да су романи Славице Гароње „Парусија, гласови испод папрати“ који говори о голготи 77 пакрачких Срба и њиховом клању на српски Божић у Јасеновцу, као и „Остаци света“ Игора Маројевића показали да је добро за целокупну српску културу и националну самобитност да обнављамо знања о нашој историјској и културној судбини
.„На крају, није лепо да нас на то опомињу Гидеон Грајф и људи који не припадају нашој култури“, наглашава она.
Победник у културном рату – српска култура или зло?
Она сматра, на пример, да је једини проблем НИН-ове награде што је остао културни потенцијал који је она носила док НИН није продат и додаје да ова НИН-ова награда, нема везе са претходном, а и не мора да има јер о томе одлучују власници.
„Мислим да је сад прави тренутак да се установи једна нова књижевна награда за савремени роман на српском језику и верујем да ће релевантне институције које брину о култури у том смислу учинити нешто добро и лепо“, каже Слађана Илић.На питање, ко ће победити у културном рату у Србији одговара да је „Друга Србија“ изузетно организована, међусобно се подржавају и окренути су неким изворима уз помоћ којих могу да спроводе своје идеје које су вероватно у сагласности са неким „европским вредностима“.
Друга страна има недовољну визију о значајним тековинама наше културе и зато је потребна финансијска потпора да би ствари профункционисале. Додаје да је брине и растужује што старије колеге не обраћају пажњу на младе и паметне људе пуне енергије за које би било добро да су у институцијама, јер су „помало заокупљени собом и позицијама које су освојили“.
„У тој констелацији ствари не бих могла да кажем нешто оптимистично. Једно од зала у култури је и то што најбољи српски интелектуалци који апсолутно раде у корист српске културе нису у извршним институцијама за образовање, културу и уметност“, закључила је Слађана Илић.
