Ознака : Чачак

Ћирилица и дигитални свет

Да ли је савремени човек пандан сведоку дигитализације и осавремењавању националних вредности од искона? Одговор изискује осврт на хронолошке токове које друштво (не)прихвата и на тај начин формира одлике у свим културолошким сферама.

Словени као етничка група чине чак 30% становништва Европе. Међусобно се боље разумеју него припадници других  етничких група, на пример, у оквиру германске или романске језичке породице. Ипак, друштвени, социјални, културни, али и социолингвистички утицај Словена не досеже оне могућности које би њихов етницитет могао поседовати.

Празник светих Ћирила и Методија, 24. мај, обележава се и именује као Дан словенске писмености. Путевима ширења словенске писмености, налик на Ћирила и Методија међу Словенима, Удружење „Ксенија-руски језик” традиционално следи исте путоказе обележавајући овај значајан празник са својим пријатељима, сарадницима и суграђанима ширећи идеју о значају писмености и важности ћирилице, нашег писма на ком је целокупна српска културолошка баштина.

Данас врло често можете чути како смо ми у предности и јединствени у свету по томе што истовремено користимо два писма. На жалост многих међу нама, морам вас разочарати. Прво, по нашем закону, званично писмо Републике Србије је само ћирилица (члан 10). Латиница је писмо националних мањина и може се користити у оним срединама у којима живе припадници тих националних мањина, којима је латиница матично писмо. Приде, у тим срединама сви јавни натписи морају истовремени бити на оба писма. Друго, када учите неки страни језик ви учите комплетан систем језика – писмо, лексику, па и културу тог језика. Можете ли замислити да учите руски, а да пишете латиницом? Наравно, да не! Руски језик је препознатљив баш по свом писму и својим особеним словима – я, ю, щ… Исти случај је и с бугарским, кинеским или било којим другим језиком који има своје специфично писмо. И онда, као треће, долазимо до ситуације у којој смо данас – велики број јавних натписа и скоро сви медији користе латиницу. То све доводи до једне опште збуњености свих нас – појединци сматрају да је „срамотно или заостало” писати ћирилицом, многе фирме су мишљења да неће бити препознатљиви на тржишту уколико не користе латиничне натписе, а наша деца постају неписмена. Деца усвајају информације из окружења, а окружење је преплављено латиничним натписима и то врло често нетачно тј. граматички неисправно – истиче Ксенија Радојичић.  

Наведени увид у савремени језички статус Вуковог постулата о језику као хранитељу народа био је повод да професорка Радојичић организује јавно предавање на Дан словенске писмености, 24. маја, у Научно-технолошком парку Дома културе у Чачку. Садржаји симболично обележене вечери су посвећени положају ћирилице у савременом свету „Ћирилица и дигитални свет”.

Предавању је претходило вишемесечно истраживање у сарадњи са Канцеларијом за младе, са студентима Факултета техничких наука и Научнотехнолошким парком Чачак.  Наши млади суграђани из КЗМ Чачак – Марјана Петронијевић и Кристина Рајић истраживале су јавне натписе на улицама – рекламе, билборде, називе радњи и фирми, информативне знаке – саобраћајне знаке и називе улица. Ивана Тутуновић се бавила називима јавних државних установа, школа и установама културе. Сви натписи су ћирилички, као и целокупан писани материјал који те установе издају. Врло охрабрујуће је то што су сајтови тих установа углавном ћирилички, мада многе имају сајтове и на ћирилици и латиници. Оно што је засигурно само ћирилицом су исписани споменици културе, као и надгробни споменици.

Анђела Јокнић је истраживала које писмо и који језик преовладавају на интернету, друштвене мреже и језик који користе млади у свом свакодневном општењу. На свим мрежама може се писати нашим националним писмом, једино што на реткима корисник може подесити своје име и презиме (корисничко име) ћирилицом.

Проблемске ситуације које су заступљене у информационим технолгијама представио је Дарко Селаковић, члан савеза за српско-руски друштвени дијалог „КОС”. Занимљивости које је изнео тичу се предрасуда о коришћењу ћирилице на техничким уређајима. То је углавном последица неупућености јер сви данашњи уређаји подржавају ћирилицу. Довољно је додати тастатуру на ћирилици и тако избећи лапсусе и неразумевање у комуникацији (нпр. kuce – да ли су то kuće, kuce (штене) или kuče).  Селаковић је истакао да смо ми други у свету добили ћирилички домен .срб, одмах после Русије, а захваљујући руском писму, ћирилица је друго најзаступљеније писмо на интернету. Сходно претходном разрешење о савременом структуралном стању језика  употпунили су студенти Факултета техничких наука – Стефан Ристовић и Тијана Пољанчић са својим колегама. Прикупљен је опсежан материјал који је искоришћен током презентације, али су студенти истакли и један забрињавајући став која се сусреће у неким школама, па и на њиховом факултету – деградирајући однос према ћирилици као писму тестова и научног материјала.

Уз предавање је била приказана изложба калиграфије чије су радове рукотвориле ученице чачанске Гимназије – Невена Томовић, Милица Масал, Ања и Марта Брадић, као и две ученице 5. разреда, Нина Николић и Ива Милошевић. Захваљујући посвећености њихове професорке српског језика Милице Матовић, одабрани су пригодни текстови који одражавају нашу културну баштину.

Језик је категорија која се стално мења. Ксенија Радојичић, професорка руског језика, која је идејни творац ове вечери, на крају се осврнула и на ситуацију с руским језиком у савременом свету. Не тако давно, пре свега 60 година, руска ћирилица је освојила свемир! Јуриј Гагарин – први човек у свемиру је 1961. године полетео у свемир на свемирском броду Спутњик. Поводом овог великог јубилеја за Дан словенске писмености клуб „Ксенија – руски језик” је уприличио изложбу Руског културног центра – Руског дома из Београда посвећену Јурију Гагарину и освајању космоса ћирилицом.

Научно-технолошки парк је био пријатељ манифестације који је технички подржао предавање и омогућио да се све представи у њиховој конференцијској сали. Посетиоци су били сведоци да је опстанак језика национална насушна потреба.

 

Аутор: Милица Матовић

Извор: Чачански глас

Награде Дисовог пролећа

Најбољи есеји о Дису

На овогодишњи конкурс за најбољи есеј о Дису примљено је десет текстова, разноврсних интерпретативних приступа. У распону од ентузијастичке тематизације Дисове биографије, преко импресионистичких деоница до поступне анализе најпознатијих Дисових лирских остварења, пристигли есеји изнова показују отвореност Дисовог стваралаштва за различите видове тумачења.

Посебно вреди издвојити три есеја. Прва награда се додељује есеју „Метафизичко-хилијастичка подлога фигуре лажног цара у Дисовој песничкој збирци Ми чекамо цара” (шифра „Деноˮ), чији аутор је Стефан Младеновић из Београда. Реч је о херменеутичком подухвату приметне зрелости који рефлектује настојање да се Дисовој поезији приступи из иновативне перспективе.

Друга награда се додељује есеју „’Па куд идем, да ли идем, је л’ опсена?’ Владислав Петковић Дис: корифеј утопљених душа” Анђелије Шимшић из Београда (шифра: „Офелијаˮ). У тексту је остварен својеврсни дијалог са важним књижевнокритичким идејама о антологијским Дисовим песмама.

Трећа награда припада есеју „Снуждени ходочасник у врту књижевности: једна слика из кореспонденције Владислава Петковића Диса” Јоване Сувајџић из Београда (шифра: „Бонвиванˮ). Есеј рефлектује особен и импресионистички профилисан приступ рубним аспектима Дисовог стваралаштва и биографије.

Издвојени есеји подсећају на живо и неугасиво присуство Дисове песничке речи међу младим тумачима књижевности.

Одлука жирија донета је једногласно након подробног разматрања свих радова и разговора. Жири је радио у саставу: доц. др Горан Коруновић (председник), доц. др Мина Ђурић и мср Александра Секулић.

Стефан Младеновић, добитник прве награде на конкурсу за есеј о Дису, завршио је основне студије на Групи за српски језик и књижевност Филолошког факултета у Београду, а звање мастер професора књижевности на Катедри за књижевност Филолошко-уметничког факултета у Крагујевцу. Ради у Средњој школи „Свети Саваˮ у Београду.

Награда „Млади Дисˮ Милици Росић

На овогодишњи конкурс за Награду „Млади Дис” пристигло је четрдесет пет рукописа песничких књига. Жири у саставу Соња Веселиновић, председница, Маша Сеничић и Бранислав Живановић, пажљиво је прочитао рукописе и након исцрпног разматрања одлучио да у најужи избор уврсти четири рукописа: рукопис под насловом Задњи поглед у ретровизор Милице Росић из Лазаревца (шифра „Дијак Глигорије”); рукопис Хетеротопија Наташе Гудељ из Подгорице (шифра „Гордост и предрасудеˮ); Не падају нестале птице Жељка Jacques Лучића из Новог Сада (шифра „Хазардер fox”) и Гнездо Дуње Ожеговић из Београда (шифра „ДО”).

Милица Росић је апсолвент српске књижевности и језика на Филолошком факултету у Београду. Тренутно је запослена као новинар

Жири у саставу Соња Веселиновић, Маша Сеничић и Бранислав Живановић једногласно је донео одлуку да Награду „Млади Дис” за 2021. годину добије песничка збирка под шифром „Дијак Глигорије”, чији аутор је Милица Росић из Лазаревца.

Награђени рукопис одликује се непосредним, једноставним и језгровитим говором који успева променљивим фокалним тачкама да проблематизује и суспрегне приватно и друштвено, интимно и политичко, да евоцира историјско и своје место у њему. Међу осталим рукописима издваја се заокруженошћу песничке визуре и нарације, као и језичком и сликовном кохеренцијом. Користећи се бинарним формалним структурама, успелим варијацијама, те благим прелазима између тематско-мотивских тежишта, ауторка се вешто и оштро суочава са наслеђем детињства, ограничењима окружења и притисака традиције. Непретенциозним а сугестивним песничким изразом, лирски субјект постиже да се некадашње, детиње ја и оно које говори, на суптилан али упечатљив начин смењују и смисаоно допуњавају. Промишљање идентитета и његове условљености друштвеним и породичним околностима и траумама чини се у том смислу као генерацијско питање и добија шири значај. Управо по способности да превазиђе анегдотско-исповедни дискурс и преобликује искуствено и појединачно у успелу песничку целину овај рукопис надилази неколицину који су на сличном трагу.

Жири похваљује и остале рукописе из најужег избора, а посебно рукопис Хетеротопија као промишљен, духовит, игрив, са занимљивим аутопоетичким пропитивањима, који се уз награђену збирку највише издвојио успелим остварењима и изражајним нивоом.

 

Извор: Озон прес

 

Други песнички конкурс „Песма о Чачку“

Алтернативна радионица Реч у техничкој сарадњи са Домом културе Чачак уз подршку П.С. fashion а у организацији Дарка Млађеновића расписује:

Други песнички конкурс „Песма о Чачку“
Тема: Градска прича

Конкурс је отворен од 24. маја до 01. августа 2021 године.
Прва награда је новчана ( 30.000 дин)
Резултати ће бити објављени на фб станици:
Конкурс- Песма о Чачку


Услови конкурса:
– Послати три необјављиване песме на српском језику
– Најмање једна песма мора бити на задату тему
– Послати песме у word-u, величина
фонта 12, користећи слова ч, ћ, ж, ш, ћириличним или латиничним писмом.
– Песме потписати шифром
– у другој коверти написати разрешење шифре са подацима :
име и презиме, адреса становања, број телефона и електронска адреса.
Адреса за слање је :
Алтернативна радионица реч
Конкурс- Песма о Чачку
Ул. Милоша Ћосића 14
32.000 Чачак

—Чачански песнички конкурс као што сам и обећао прошле године постаје традиционалан. Песма о Чачку но.2 са темом – Градска прича, крнула је у нешто каснијем термину јер смо желели да се стекну сви услови за несметан рад. У наредна два месеца песници широм Србије инспирисани нашим лепим градом могу стварати нове песме а наш стручни жири на челу са Љубивојем Ршумовићем нестрпљиво чека њихова дела. Моја жеља је да кроз овај конкурс афирмишемо не само неког новог песника већ и наш град као и само песништво. Прошлогодишња победничка песма Градац (Калдрмаш) аутора Сретена Бошковића сада након годину дана изгледа као да је одувек била ту. Од‌јек конкурса је био заиста одличан не само зато што су нам у томе помогли Љубивоје Ршумовић и Бранко Станковић већ и сама идеја песме о Чачку а добро знамо да Чачана има по целој Србији па и у свету. Стога смо желели да ове године опет прихватимо техничку помоћ Дома културе Чачак и подршку друштвено одговорне чачанске компаније П.С. fashion. Као организатор и творац идеје песме о једном лепом граду добијао сам позиве да организујем и уприличим конкурсе и у другим градовима Србије. Но, мој фокус је наш град а идеја је да већ следеће године (када не буде епидемиолошких рестрикција) поводом трећег песничког конкурса окупим наше познате песнике и глумце у Чачку на песничко глумачком дану уз телевизије са националном фреквенцијом. Песницима желим добру инспирацију и јаку емоцију у писању песме на задату тему. Чекајући нову победничку песму срдачно вас поздрављам — каже Дарко Млађеновић.

Поезија је мајка књижевности и само одабранима Бог даје дар да се ухвате у коштац са том чаробном игром речи у рими. Таквима је и намењен овај конкурс за „Песму о Чачку“ , граду који је изнедрио Владислава Петковица Диса, Надежду Петровић ,Пуришу Ђорђевица, Тикала…

Алтернативна радионица „Реч“ и Дарко Млађеновић нам овим конкурсом враћају наду да у Србији, огрезлој у ријалитију и таблоидима, још има наде за лепу реч и културу и да није све изгубљено у земљи Страдији, чим се мецене враћају на сцену. Зато драге поете, перо у руке и преточите на папир све оно што осећате у души о граду Чачку који нам је даровао толико великих људи из свих области уметности. Бранко Станковић академик филмске уметности и наука и аутор емисије Квадратура круга.

 

Извор: Озон прес