Ознака : Језикофил

Полазећи од тога да је потреба за човековим именовањем настала још његовом појавом, а да су се временом јављале јединке са истим именима, дошли смо до тога да у народу нужност постаје разликовање јединки које носе иста имена.

С обзиром на то да се именима не указује ни на какву особину носиоца, долазимо до основне функције надимака – издвајање одређене јединке из друштва. Надимци су називи који нас, уз лично име и презиме, прате током живота и постају важна ознака наше личности. За разлику од личног имена, које добијамо по рођењу и чијем одабиру родитељи посвећују нарочиту пажњу, надимак се стиче током живота, у зависности од особина појединца или породичне традиције. Вук Караџић у Српском рјечнику из 1852. године о надимцима пише: „Може се рећи да су надимци двојаки: једни се надјену дјетету у кући као од милости (може бити још прије крштења), а други послије изван куће, понајвише подсмијеха ради”. Надимци, дакле, могу бити хипокористични, неутрални или погрдни, а готово да не постоји појединац који нема макар један надимак, док постоје и они који их имају више, у зависности од окружења у коме се у одређеном тренутку налазе.

Хипокористицима се често ублажава званичност коју имена носе са собом, те сваког Николу у незваничним разговорима ословљавамо са Ниџо, све чешће и са Џони. Хипокористици Саша и Аца усталили су се за име Александар, Лаки за Лазар, Ивча за Иван, Дуле за Душан, Сандра за Александра, Цеца за Светлана итд., што је јасан показатељ широког спектра творбених могућности које имена носе са собом. Вишесложна имена као што су Бранимир, Владимир и Радослав добијала су надимке Бранко, Влада и Раде, док су имена Оливера и Татјана добијала надимке Оља и Тања. Данас се сва наведена имена могу срести и као лична имена, а не само као надимци. Такође, данас су веома популарни неки хипокористици који се користе као пуна лична имена као што су: Лена, Нина, Коста и Алекса. С друге стране, имамо надимке који се још увек користе само као надимци, као што су Миша, Паја и Пера, настали од имена Милош, Павле и Петар, или Тића, Каћа и Јоца, настали од имена Тијана, Катарина и Јована.

Надимке често чине синтагме облика име, презиме, хипокористик или надимак + апелатив којим се означава занимање особе на коју се мисли, па се често сусрећемо са надимцима типа Кића Мајстор, Миле Пекар, Божа Скелеџија, итд. Надимци могу настати на основу неке физичке особине, као што је грађа – Дебељко, Чачкалица, истакнути део тела – Главоња, Носоња, Ушке, боја косе – Црни, Жута, Риђи или на основу неке карактерне особине – Добри, Шкртица, на основу порока – Коцкар, Смук, на основу неког назива животиње, тј. зоонима – Лане, Лабуд, Жирафа, али и на основу етнонима – Швабица, Црногорац, Гркиња. Према неписаном правилу, новог комшију који се доселио у наш крај са Палилуле назваћемо Палилулац, Ћела је мушкарац без косе, Црни је мушкарац тамног тена, а Гица је особа пунијег стаса, док је Карлос мушкарац који игра фудбал и има јак ударац. Као последица дечјег говора трајно могу остати надимци као што су Јеја од Реља, Депота од Деспот и сл. Блискост и нежност у обраћању посебно се истичу у надимцима Злато, Душо, Драги и Драга. Такође, надимци су настајали и од презимена, а неки од примера су Манда од Мандић, Сима од Симић, Васке од Васковић, итд.

Поред тога што надимке носе појединци, имамо примере да један надимак носи читава фамилија. То су породични надимци који се преносе с колена на колено и по којима су препознатљиве читаве генерације. Када би у неком крају било много породица са једним презименом, свака кућа имала је свој надимак, како би лакше долазило до распознавања. Специфичност породичних надимака јесте та што се јављају у множини, те имамо примере – Ћурићи, Вргаљи, Мискићи.

Да су надимци право културно богатство показују крајевни надимци – Џигерани (Параћинци), Паприкари (Лесковчани), Ћурани (Јагодинци), итд. И ови надимци носе са собом одређене легенде и мотивисани су конкретним ситуацијама, нпр. Лесковчани су названи Паприкари због тога што најбоља паприка на српске пијаце стиже из њиховог краја, Ужичани су Ерцови због тога што вуку порекло из Херцеговине, а Ћупричани су Цревари јер су изврсни у припреми кобасица и специјалитета од црева.

Данас, у интернет ери, настају и надимци којима корисници себи дају различита корисничка имена на друштвеним мрежама са циљем да истакну своју личност или креативност или пак како би сакрили свој идентитет. Такви надимци настају од личних имена и презимена, као еквиваленти неких страних имена – Sophie од Sofija, Mary од Marija, Stephan од Stefan или као комбинација имена и бројева, графичких или интерпункцијских знакова – Ana94, Mil@n, *Sofija*.

Надимак се током живота може изгубити, али углавном остаје наш стални пратилац у животу. Изучавањем имена, презимена и надимака у српском језику можемо сагледати многобројне особине појединца, али и културу, традицију и поглед на свет једне заједнице.

Аутори: Јована Иваниш, Институт за српски језик САНУ

и Душан Стефановић, Филозофски факултет у Косовској Митровици

Извор. Језикофил

Пише: др Светлана Слијепчевић Бјеливук

Ових дана у српским медијима доминирају језичке теме подстакнуте новопристиглим Законом о родној равноправности. Тема родно осетљивог језика, потпуно погрешно, свела се у медијима на питања употребе фемининатива и казнених мера у случају кршења Закона.

Досад се јасно издвајају две опозитне струје које из различитих позиција бране своја становишта. Тако браниоци Закона пишу о коначној победи у борби за равноправност, а противници говоре о насиљу над језиком, рушењу језичке норме и сл. Браниоци Закона измислили су занимања у складу са Приручником за употребу родно осетљивог језика, који је, по налогу Владиног тела, начињен пре годину дана, с предговором Зоране Михајловић. Поједини медији прихватили су некритички психолошкиње и филолошкиње, те тиме утицали на ширење ових речи скованих мимо устаљених творбених образаца код опште популације. Противници Закона, подстакнути новинарским питањима, а с циљем карикирања, почели су да измишљају нове речи, попут ђачице, ватрогасиље итд.

У овим расправама изостају два питања: шта каже Закон (1) и шта (ни)је у складу са нормом српског језика у самом Закону (2)?

(1) Одредбе Законa о родној равноправности које се тичу употребе родно осетљивог језика јесу следеће:

Чл. 6

(17) родно осетљив језик јесте језик којим се промовише равноправност жена и мушкараца и средство којим се утиче на свест оних који се тим језиком служе у правцу остваривања равноправности, укључујући промене мишљења, ставова и понашања у оквиру језика којим се служе у личном и професионалном животу

Чл. 25

Органи јавне власти дужни су да континуирано прате остваривање родне равноправности у области друштвеног живота за коју су надлежни, примену међународних стандарда и Уставом гарантованих права у тој области, употребу родно осетљивог језика у називима радних места, положаја, звања и занимања, као и да, у оквирима својих надлежности, воде политику једнаких могућности за жене и мушкарце и планирају, доносе, спроводе и јавно објављују резултате посебних мера.

Чл. 37

Органи јавне власти и послодавци који, у складу са законима и другим прописима, обављају послове у области образовања и васпитања, науке и технолошког развоја дужни су да […] предузимају, у складу са законом, мере које обухватају […]

(3) коришћење родно осетљивог језика, односно језика који је у складу са граматичким родом, у уџбеницима и наставном материјалу, као и у сведочанствима, дипломама, класификацијама, звањима, занимањима и лиценцама, као и у другим облицима образовно-васпитног рада

Чл. 44

Средства јавног информисања дужна су да приликом извештавања користе родно осетљив језик и да развијањем свести о значају родне равноправности доприносе сузбијању родних стереотипа, друштвених и културних образаца, обичаја и праксе засноване на родним стереотипима, дискриминације на основу пола, односно рода и других личних својстава, као и родно заснованог насиља, насиља у породици и насиља према женама.

(2) Шта (ни)је у складу са нормом српског језика у самом Закону?

(чл. 6) Дефиницијом родно осетљивог језика истиче се да је у питању „језик којим се промовише равноправност жена и мушкараца и средство којим се утиче на свест оних који се тим језиком служе у правцу остваривања равноправности”. Другим речима, НИГДЕ се не наводи да је то језик који подразумева ИЗМИШЉАЊЕ НОВИХ РЕЧИ ПО СВАКУ ЦЕНУ како би се комуникација одвијала у складу са Законом. То може да подразумева и ситуације као што је избегавање стереотипа у језику који жену виде као „нежнији/слабији пол” и сл.

(чл. 25) Можда једини проблематичан јер нуди неколико опција за интерпретацију. У њему се налаже употреба родно осетљивог језика у називима радних места, положаја, звања и занимања. Овде, такође, није експлицирано да тај језик подразумева стварање нових речи тамо где постоји празно место у систему језика.

Важно је овом приликом истаћи да српски језик има стотине потврђених назива за занимања, звања и титуле особа женског пола, који нису толико фреквентни, али су забележени у постојећим речницима стандардног српског језика: адвокатица, апостолица, архитекткиња, асистенткиња, билдерка, библиотекарка, благајница, брисачица, бојарица, бродарица, бубњарка, веслачица, видарица, владарка, возачица, глумица, директорица, директорака, дописница, заповедница, клизачица, космонауткиња, кројачица, конобарица, лекторка, млекарица, надгледница, научница, начелница, неговатељица, повереница, председница, приповедачица, професорка, професорица, пуномоћница, сенаторица, службеница, списатељица… а потврде за неке од њих старе су преко сто година (а за поједине изворе налазимо још у 11. веку).

Три су најчешћа творбена наставка за извођење тзв. фемининатива: -ка, -(к)иња и -ица.

Ако је баш неопходно направити и коју нову реч, језик за то нуди средства (нема потребе измишљати вирусолошкиње, кад се већ усталио модел основа + -ица: вирусологица). Питање је: да ли нас на то приморава Закон или медији и политички актери који не разумеју језик?

(чл. 37) Овај члан је најексплицитнији у погледу норме српског језика: коришћење родно осетљивог језика, односно језика који је у складу са граматичким родом.

Писац овог члана разуме да граматички род није исто што и пол (а такође није исто што и род у социолошком значењу).  О разликама је већ било речи у овом тексту.

(чл. 44) Овим чланом коначно се уводи веома важно питање: Средства јавног информисања дужна су да […] доприносе сузбијању родних стереотипа, друштвених и културних образаца, обичаја и праксе засноване на родним стереотипима.

Родни стереотипи очитују се на много нивоа, али ако већ пажњу усмеравамо на употребу речи, они се не заснивају ни само ни искључиво на употреби фемининатива (напротив: мислила бих да ми се неко подсмева кад би ме назвао докторком или докторицом!), већ метафоричком употребом речи попут свиња, псето, џукела, пастув, мајмун, мазга (за мушкарца), пиле, маче, риба, мачкица, кокошка, ћурка, гуска, кобила (за жену). Можемо се сетити одмах и назива за занимање − горила! Хоћемо ли равноправно измислити реч и за ово већ довољно деградирано занимање?

Оваква поставка води нас ка оправданим питањима, која почињу прилогом зашто:

Зашто је тема родно осетљивог језика деградирана и сведена само на употребу фемининатива?

Зашто су они који се противе одредбама из Закона које се тичу језика дозволили да их новинарска питања и текстови наведу на неосновану расправу?

Зашто се браниоци Закона баве језичком нормом, с дубоким уверењем да је познају само на основу тога што су говорници језика?

Извор: Језикофил

Прилог по избору Администратора: Саопштење Матице српске поводом питања о родној равноправности – Матица српска

Пандемија ковида 19 (COVID-19, скраћено од Corona Virus Disease 2019), обољења које је први пут регистровано у кинеском граду Вухану крајем 2019. године, службено је проглашена 11. марта 2020, а од тада до данас представља незаобилазну тему – како у стручним, медицинским круговима, тако и у политици, економији, медијима, те у обичним, свакодневним разговорима. Њена свеприсутност природно се одразила и на активну лексику бројних језичких заједница, укључујући нашу. Наиме, промјене оквира свакодневице, изазване суочавањем с новом, непознатом болешћу, утицале су на то да говорници српског језика, како би именовали појаве које је пандемија са собом донијела, преузимају готове ријечи и изразе из друге средине, али и стварају неке нове, о чему свједочи Речник појмова из периода епидемије ковида проф. др Марине Николић и др Светлане Слијепчевић Бјеливук, настао као посебан пројекат Одсека за стандардни језик при Институту за српски језик САНУ.

Утицај актуелних друштвених промјена на језик, чини се, посебно је уочљив у онлајн комуникацији, која је одавно постала саставни дио наших живота, али је у вријеме пандемије, због разних рестриктивних мјера које су подразумијевале физичку дистанцу међу људима, нарочито добила на значају. Друштвене мреже већ више од годину дана преплављене су текстовима, мимовима и другим садржајима у вези с вирусом, поменутим мјерама, људима којих их предлажу, уводе…

Као илустрација наведеног може послужити језик Твитера. Поруке на овој друштвеној мрежи и микроблог услузи показују да међу најфреквентије ријечи које се односе на актуелну пандемију спадају сам назив болести – ковид (19), те корона, скраћено име за новооткривени вирус из групе коронавируса чији је званичан назив SARS-CoV-2. Оне се често појављују у двочланим конструкцијама, какве су: ковид болница, ковид режим, корона журка, корона парти и сл., гдје се схватају као придјеви, а прилично су продуктивне и у улози мотиватора за грађење нових ријечи. То потврђују експресивне суфиксалне изведенице којима се именује сама болест односно вирус који је изазива: ковидчина, коронача, короница, коронка, корончина, корончуга, коронштура и короњара. Ријечју коронка означава се и особа женског пола заражена коронавирусом, мада се у овом другом значењу чешће користе именице ковидашица и коронашица. С друге стране, творенице којима се означавају заражене особе мушког пола јесу: ковидаш, коронарац, коронац, коронаш те коронџија. Болница специјализована за лијечење ове болести назива се ковид болница, али и колоквијално – ковидара.

Глаголи коронизирати (се), коронизовати (се) и коронирати (се) имају значење ’заразити се коронавирусом’, а од њихових трпних придјева конверзијом су добијене ријечи које имају значење и функцију правих придјева: коронизиран, коронизован и корониран. Поред ових, с истом семантиком забиљежени су и изведени придјеви коронав и короњав те сложени придјев короносив (у коме је изостављен један од два једнака контактна слога). Занимљиви су и придјеви (прави и они који се схватају као придјеви) у двочланим конструкцијама типа: ковидна коалиција, коронашка ботина, коронини вилењаци, коронин замак, посткорона период, преткорона вр(иј)еме, преткоронално доба и сл.

Међу ријечима које се односе на актуелну пандемију посебно су, ипак, интересантни индивидуализми забиљежени у језику Твитера. То су, прије свега, сливенице: Бања Ковидљача (Бања Ковиљача + ковид), вакционалност (вакцина + националност), Карантић (карантин + Антић), коробус (корона + аутобус), корон (морон + корона), ДвонедељКон (Пеца [Предраг] Кон + дв(иј)е [кључне] нед(ј)еље), Маја Гојковид (Маја Гојковић + ковид), петокоронаш (петоколонаш + корона), пЛандемија (план + пандемија), скоронa (скоро + корона), УКОРона (укор + корона) и др. У индивидуализме би се могла сврстати сложеница сајмофобија (’страх од оболијевања и смјештања у београдски Сајам’), али и примјери мотивисани довођењем у везу пандемије са новим технологијама, чиповањем помоћу вакцина, Билом Гејтсом и др.: чиписта (Šta sam noćas doživela od reptilijanca i čipiste Bila Gejtsa), Чиптари (Da li će posle čipovanja biti ok da Albance zovemo čiptari) и 5G-овати (Danas se slabo nešto 5G-ovalo).

Наведени примјери иду у прилог добро познатој чињеници да друштвене околности утичу на промјене у језику, и то првенствено у његовом лексичком систему. Говорници српског језика, као што се може закључити на основу порука са Твитера, не само да су преузимали лексику која се тиче пандемије него су и стварали нове ријечи и изразе како би именовали све с чим су се сусрели у протеклом периоду. Међутим, треба нагласити како мотив за стварање нових лексичких јединица није у свим случајевима било просто означавање – многе издвојене ријечи и изрази настали су из потребе за експресивним изражавањем. Такви случајеви, са периферије српског лексичког система, жаргонски су обојени, а углавном садрже шаљиву, подругљиву или пак ироничну компоненту. За велику већину издвојених примјера, ако не и за све, може се оправдано претпоставити како неће постати дио општег лексичког фонда. У сваком случају, најбоље би било да чим прије постану језичке јединице које упућују на реалије из прошлости, а да се наша језичка слика свијета испуни љепшим, позитивнијим садржајима.

Пише: Горан Милашин, Филолошки факултет, Универзитет у Бањој Луци

Извор: Језикофил