У свом тексту “Вук Караџић и србистика”, објављеном на СКЦ “Ћирилица” 16. децембра 2023. године, уважена проф. др Мирјана Стојисављевић предочила је пуно проверених чињеница и истина, те је, на основу тога саставила и овом приликом обнародовала (лепа српска реч са значењем: народу објавила) – по нашем убеђењу одавно неопходног и неизбежног – Предлога београдског књижевног договора, “како би се спасио српски језик и наша ћирилица као и српска књижевност од даљег хрваћења, босанчења и црногорчења, које се до данас проводи по упутама србомрског хабсбургизма”.
Ми смо у Удружењу за заштиту ћирилице српског језика “Ћирилица” (основаног у Новом Саду 2001. године за целину српског говорног подручја) још 2008. године предложили Матици српској да с Удружењем “Ћирилица” организује скуп српских лингвиста, књижевника и културних радника, на коме би се донео договор Срба о српском језику и писму, прибавивши претходно подршку Владе Србије и, посебно, Министарства културе. Матица српска је то одбила, сматрајући да то “није потребно”, јер она није никад поништила погубан Новосадски договор с Хрватима о српскохрватском/хрватскосрпском језику и (лажној, наравно) равноправности латинице и ћирилице (1954), по тој “равнопраансоти” има и данас решено питање српског писма (двоазбучје) у свом Правопису српскога језика у складу с тим Новосадским договором. Тај Предлог српског договора о српском језику и писму предочили смо, као позвани учесник научног скупа о српском језику и писму у БиХ АНУРС-а у Бањалуци 2011. године, али то је једино излагање које је уредник Зборника излагања Реметић одбио да објави, с образложењем да “није у сагласности с другим излагањима”!
Сада, после готово 20-ак година, професорка Стојисављевић с пуним правом, слично нама, предлаже Београдски књижевни договор.
Уз мале измене професоркиног предложеног договора. “Ћирилица”, а највероватније и „Српска азбука“ би тај договор потписала. Предложили бисмо ове мале измене. Прво, да се договор зове Свесрпски договор о српском језику и ћирилици. Али, не би много сметало да се зове и Београдски договор.
Поводом предочених чињеница и истина, а у вези с данашњим катастрофалним и трагичним стањем у коме су се затекли – не случајно, наравно – српски језик и српско национално ћириличко писмо, Удружење за заштиту ћирилице српског језика “Ћирилица” (2001) би са задовољством потписало оно што је професорка Стојисављевић предложила ако би се унеле ове, убеђени смо корисне и за цео српски народ обједињујуће измене. Дакле, уместо овог професоркиног предлога:
„Београдски књижевни договор пандан је Бечком и Новосадском књижевном договору којим је Србима на превару био отет суверенитет над српском књижевношћу, српским језиком и српским писмом. Сваки народ па и народ српски треба једну књижевност да има и један језик да има и једно писмо да има. Гледајући како нам је књижевност раскомадана на српску, хрватску, црногорску и бошњачку и још раздијељена по азбуци и правопису, одлучни смо да све учинимо како би се Срби коначно у књижевности сложили и ујединили, а ујединиће се у књижевности као и сви други европски народи путем језика српског, једног писма, српске ћирилице и јединственог правописа“, ми смо убеђени да би Предлог ваљало овако формулисати с мањим изменама:
„Свесрпски договор о српском језику и ћирилици поништава Бечки (1850) и Новосадски књижевни договор (1954) којим је Србима на превару био отет суверенитет над српском књижевношћу, српским језиком и српским писмом. Сваки народ па и народ српски треба једну књижевност да има и један обједињујући језик с једним изговором у учевном (књижевном, стандардном) језику, једним писмом (ћириличким). Гледајући како нам је књижевност раскомадана на српску, хрватску, црногорску и бошњачку и још раздељена по азбуци, изговору у учевном језику и правопису, одлучни смо да све учинимо како би се Срби коначно у књижевности и учевном (књижевном, стандардном) језику сложили и ујединили, а ујединиће се у књижевности и учевном (књижевном, стандардном) језику као и сви други европски народи путем језика српског, једног писма, српске ћирилице, једног изабраног изговора екавског у учевном (књижевном, стандардном) језику, задржавајући српски (и)јекавски изговор у свим другим врстама употребе српског језика“, и јединственог правописа.“
Наравно, ми бисмо предложили да тај договор има закључке у 10 тачака које смо предложили 2008. Матици српској и они су у објављени први пут у нашој књизи Српски лингвисти двоазбучјем затиру ћирилицу (Ћирилица, Нови Сад, 2009, стр. 664-670).
Овако, минимално нужно измењен, Предлог књижевног договора радо би потписало одмах Удружење за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ (2001, Нови Сад), а сигурно би потписало и Српско удружење за одбрану ћирилице „Српска азбука“ (Београд), а највероватније и многе друге асоцијације.
Тим поводом, наравно, организовао би се скуп лингвиста, књижевника, културних радника и других заинтересованих.
Аутор Драгољуб Збиљић је језикословац, писац 17 књига о странпутицама и поломима у српском језику и ћирилици и оснивач првог Удружења за заштиту ћирилице српског језика “Ћирилица” (2001).
