„Играо сам је пет минута и не избија ми из главе!“, трепери бизнисмен из индустрије видео игара Хенк Роџерс (кога тумачи британски глумац Терон Иџертон), док му очи цакле од узбуђења, у једној сцени филма „Тетрис“, који је продуцирао Епл ТВ+.
Роџерс покушава да убеди инвеститора да уложи милионе како би обезбедио да игра добије међународне лиценце.
„Ово је поезија“, додаје он сугестивно.
„Магичан спој уметности и математике.“
У филму, чија је радња смештена у осамдесете године прошлог века, видимо непоколебљивог Роџерса како лети у Русију с идејом да Тетрис – игру која га је опчинила на сајму бизниса – доведе с друге стране ‘Гвоздене завесе’.
У Москви упознаје креатора игре Алексеја Пажитнова – они постају необични пословни ортаци и крећу у трку против времена (и подлих КГБ агената) како би Тетрис извукли из Русије.
Међутим, иако ово очигледно није „Тетрис филм“, већ геополитички трилер у којем Тетрис представља средишњу тачку заплета, он ипак наглашава утицај култне слагалице, која припада малобројној групи игара (међу којима су „Браћа Супер Марио“ и „Свемирски завојевачи“) чија популарност не јењава ни после неколико деценија од настанка.
На папиру, сама игра Тетрис не обећава спектакл који нуде епска постапокалипса „Последњи међу нама“ (Last of Us), нити нуди луду вожњу украденим колима у правцу неонске вечери у „Grand Theft Auto: град порока“ (Grand Theft Auto: Vice City).
Па ипак, Тетрис је најпреносивија игра свих времена – односно, игра прилагођена за највише различитих уређаја – и један од најкомерцијалнијих подухвата у гејминг индустрији, достигавши 520 милиона продатих примерака широм света.
Из тога произлази логично питање – шта је то што Тетрис чини такозваном савршеном видео игром, како је у филму назива лик ког тумачи Иџертон?
Уживање у игрању игрице
Идеја Тетриса је запањујуће једноставна: тетромино облици (геометријски облици начињени од четири квадрата) падају један по један са врха екрана.
Играч мора сваки појединачно да послаже тако да формирају пуне хоризонталне линије, што доводи до њиховог уклањања и ослобађања простора.
Међутим, блокови падају хаотично, производећи код играча изнурујуће осећање налик оном када сте притиснути уз прозор у препуном вагону метроа (тзв. људски тетрис).
Како играч напредује, блокови све брже падају и на крају се неконтролисано стропоштавају.
Све то заједно код играча изазива усхићење које је тешко одредити.
Професор Џејмс Њумен, један од начелника Лабораторије за медије намењене играма на Бат Спа Универзитету, покушао је да га опише.
„Тетрис нуди заводљиви потенцијал хитрине и контроле у мору наступајућег хаоса, реагујући на бескрајан низ блокова који падају један за другим, организам тактички размешта неке од њих да би касније о њима бринуо, док истовремено додаје и комбинује друге у нове облике и структуре, којима мало фали да буду довршени и уклоњени.“
Тетрис инспирише критичко мишљење, сматрају научници окупљени у организацији Мрежа за проучавање ума.
Они тврде да већа изложеност игри доводи до тога да мозак црпи мање глукозе и постаје продуктивнији.
„Погледајте дизајн игрице – све има своје место; нема празног хода и све је сведено на суштину“, додаје Нилс Моншауер, један од оснивача фирме WeirdBeard Games – аутор пазл игре Tricky Towers из 2016, која по начину играња представља хибрид игрице Тетрис-Јенга – и очигледно поборник научних анализа игара.
На питање зашто већина људи сматра да тако једноставна игрица представља врхунац развоја видео игара, одговара:
„Тетрис је класичан пример игрице која се ‘лако учи, али тешко прелази’.
„На најосновнијем нивоу, осећате задовољство док слажете елементе. Сваки пут када играте, све сте бољи. Долазите до нивоа када ваши мозак и руке постају једно“, наставља Моншауер.
За шах вам је потребно неколико година да бисте га савладали, а Тетрис je једноставан, буквално свако – без обзира на то да ли је у питању загрижени гејмер – може интуитивно да схвати шта треба да ради.
„Тетрис је заиста минималистички дизајнирана игра у најбољем смислу те речи“, објашњава новинар који прати технологију Ден Акерман, аутор књиге „Наслеђе Тетриса: Игра која је хипнотисала свет“.
„Уместо да, попут других, покушају да имитирају научно-фантастичне и акционе филмове, аутори Тетриса су одлучили да пригрле ограничења компјутерских машина тога времена.
„Такође, била је довољно апстрактна да негејмерски део публике помисли како то није видео игра, већ геометријска пузла или мозгалица. Тетрис је била идеална игра за оне који ни по цену живота не би играли игрицу.“
Да бисмо заиста разумели како је игрица Тетрис успела да „хипнотише свет“, како тврди Акерман, и како је постао главни мотив новог холивудског филма, важно је испитати њено порекло.
Иако многи верују да је творац Тетриса Нинтендо (јер је то била главна игра џепне конзоле коју је ова јапанска фирма произвела 1989), осмислио ју је руски програмер Алексеј Пажитнов коме је било досадно.
Први пут ју је програмирао 1984, из забаве, како би смањио напетости током рада у Совјетској академији наука на врхунцу Хладног рата.
Имао је само примитивни компјутер Електроника 60, који није подржавао графику, те је, као замену за цигле (идеја која му је првобитно синула), искористио симболе заграде и на крају искодирао најпростији облик игре.
Кад је реч о имену, оно је настало тако што је Пажитнов комбиновао грчку реч тетра (што значи четири, број углова сваког блока у игри) са речју тенис – његовим омиљеним спортом.
Постоји и скривена назнака о националности креатора – почевши од верзије за Гејмбој, у бројним инкарнацијама игре, као музичка тема користи се „Коробеиники“, руска народна песма.
„У многим игрaма треба да уништавате ствари, али у Тетрису имате илузију да све време нешто градите“, објаснио је Пажитнов у интервуу за сајт Полигон (Polygon).
„Делује подстицајно и чини да се играч осећа паметније.“
У средишту филмске приче о Тетрису је однос Роџерса (Иџертон) и Пажитнова (ког игра Никита Ефремов), који су се, упркос културолошким разликама, спријатељили и успели да игру пребаце с друге стране ‘Гвоздене завесе’ у време када је руска политика била антикапиталистичка.
Приказујући двојац који се удружио како би спречио британског медијског могула Роберта Максвела (кога игра Роџер Алам, познат по урнебесној улози у серији „The Thick of It“ ) да купи права на игру и убедио руског председника Михаил Горбачов да дозволи да се Тетрис продаје широм света, филм изокреће наглавце дуговечни холивудски клише о жестоком ривалству Америке и Русије.
Редитељ Џон С. Берд није желео да сними филм о видео-игри Тетрис – опчинила га је прича о људима захваљујући којима игра постоји.
„Првобитни наслов је заправо био ‘Блокови који падају’, што је упућивало и на оне који су растављени када се Совјетски Савез распао. Сматрао сам да је то одличан назив.
„За мене је ‘Тетрис’ филм о ортацима и, на неки начин, трилер о хладном рату, али његова окосница је прича о односима двојице људи, који, и поред тога што, културолошки гледано, представљају супротност један другом, ипак успевају да осмисле ту изузетну игру.“
„Хенк је открио ‘Тетрис’ само захваљујући томе што је игрица пиратским каналима прешла границу Совјетског Савеза“, наставља Берд.
„Чак је и то био необичан догађај. Пиратизовати нешто у то време значило је кријумчарити преко границе на флопи диску. То показује снагу гејминга као глобалног језика који надилази политичке разлике.“
У филму, Роџерс је приказан као неко ко верује у то да ће Тетрис постати хит игра, али филм иде и корак даље – он је подстакао Совјетски Савез да смањи напетости изазване Хладним ратом и упусти се у глобални капитализам.
У једној сцени надмено пита официра КГБ: „Зар не желите да покажете свету да имате много више од пројектила и војне моћи?“.
Међутим, да ли је Роџерс био само још један бизнисмен опортуниста који је покушавао да се обогати на игри коју није осмислио?
„Хенк се до краја држао договора који је склопио са Алексејем“, наставља Берд за ББЦ културу.
„У једној сцени каже: ‘Направићу од тебе милионера!’ То је и урадио. Заправо, Алексеј је постао мултимилионер.
„Имао сам прилике да упознам обојицу [на фестивалу ‘SXSW’ где је филм био премијерно приказан] и, ван сваке сумње, ‘Тетрис’ је иницирао то чврсто пријатељство. Њихове породице су до данас остале у најприснијим односима.“
Манифестација „Светско првенство у класичном Тетрису“ најјасније показује снагу далекосежног утицаја „Тетриса“ на савремени свет у целини.
Реч је о годишњем турниру, покренутом 2010, који се данас одржава у Портланду, у америчкој савезној држави Орегон, и који окупља најбоље играче како би се међусобно такмичили, у пет рунди на Нинтендо конзолама.
Директор турнира се кроз осмех присећа: „Заволео сам ‘Тетрис’ од када сам га 1990-их добио за Божић. Играли смо га породично, смењивали смо се по зацртаном реду“.
„Почињали бисмо од нултог нивоа. Нервирала ме је сестра, јер намерно није убрзавала падање блокова.“
Клементе каже да је важан мотив који покреће људе да долазе на ове скупове безбрижна атмосфера коју игра заговара, нешто што не налазимо на другим сличним манифестацијама, на пример кад је реч о окупљањима љубитеља игри у којима се врши насиље.
„За разлику од других е-спорт заједница, које често могу бити и веома непријатне, чланови заједнице љубитеља Тетриса се међусобно подржавају“, тврди он.
„Суштински, мислим да то произлази из чињенице да се у овом случају играч такмичи са собом. Само од вас зависи како ћете играти и какав ће бити резултат.
„Што се тиче заједнице, говоримо истим језиком – Тетрисом, и то је оно што нас окупља.“
Утицај Тетриса налазимо посвуда – од Мајнкрафт креативних алатки до најпопуларнијих сматфон игара, попут Angry Birds и Candy Crush Saga, које милиони играју после посла.
„Суштински, она је покренула жанр пазл гејминга, показавши да је тај тип игара исплатив у сваком смислу“, сматра Брајан Браун, стрип цртач и аутор „Тетрис: Игре које људи играју“, цењене графичке новеле о Алексеју.
„Стотине, ако не и хиљаде игара изашле су из њеног шињела.“
Филм канала Епл+ ће несумњиво снажно утицати на свест људи о Тетрису; притом је франшиза 2018. заоденута у ново рухо, под називом „Тетрис ефекат“, који је увео игру на модерне конзоле, уз додатак могућности да до три играча могу играти заједно, сарађујући.
Због свега тога, Браун је убеђен да ће ускоро млађе генерације почети на игру да гледају с уважавањем налик оном које људи осећају према шаху.
„Чим почне игра, играчу је јасно да је то изазов који вреди решавати изнова,“ додаје он.
„Лакше се и једноставније учи од шаха, а није мање изазован. Многи тврде да је забавнији.“
Према Екермановом мишљењу, чињеница да Тетрис има богато порекло представља гаранцију да ће је људи радо играти и у будућности.
„Имајте на уму да се основа на којој је направљен ‘Тетрис’, названа пентомино, појавила на почетку прошлог века. Такође, пазл које за основу имају геометрију можемо наћи свуда у свету“, каже он.
„Многе ретро игре нису издржале тест времена. Људи покушавају да их оживе или тако што ће им додати неки савремени мотив, при чему су резултати разочаравајући, или им мењају дизајн – тако смо у претходном периоду добили прегршт ‘ремастера’ и ‘римејка’.
„’Тетрис’ је, у великој мери, избегао ту замку јер му није неопходно драстично графичко унапређење како би деловао модерно, визуелно и током играња.
„Оригинални дизајн је био толико класичан, да ће оно што чини њену основу увек одскакати у односу на друге игре.“
Аутор: Томас Хобс
Извор: Би-Би-Си на српском
