Како се тама завршава и шта долази после ње? Прво се промоли ЗА/РА/КА (ЗРАКA или ЗРАК) светла и небо се О/ЗА/РА-ОЗАРИ светлом , затим се помаља и сам З/РА (ЗАР) или Ж/РА ( ЖАР) НЕ/БЕС/НИ и тиме се тама разагнава и настаје ЗА/РА (ЗОРА) на ОБЗАРЈУ (ОБЗОРЈУ).
[ На старосрбском- аријском сара = зора, сунце, а сараку = зрак, сјај, светлост. Зора је и духовни појам за прелаз поларизоване у сферичну светлост, а то је светлост од праскозорја (почетка светлости) до појаве сунца. На старосрбском сарка = зрака, али сарка – зрак значи још и лице које зрачи. На савременом србском језику зора се назива и Зориле или Зорило. Зорило је најјачи човек на свету, јер побеђује Ноћила и Поноћила тј. таму.]
Ако је нешто на правилној удаљености од ЗАРА или ЖАРА он је О/ЗА/РАН (ОЗАРЕН) светлом и пријатном топлином од које све ЗРИ или СА/ЗА/РА/ВА (САЗРЕВА).
Уколико је удаљеност премала или траје предуго онда се уместо ЗА/РА осећа ЈА/РА и уместо да нешто буде ОЗАРЕНО тада ће бити ОЈАРЕНО (ОЖАРЕНО) или ће бити уколико то траје предуго и ОЖЕЖЕНО ( САЖЕЖЕНО ) уместо да ЗРИ.
Уколико је нешто предалеко или је трајало прекратко онда остаје НЕДОЗРЕЛО јер је НЕДОЗАРЕНО онда је то О/ЗИМО и остаје НА/ЗИМЕ.
[И као што видимо све је у знаку бога РА – врховног бога Сунце, који је слављен у Мисиру (Египту) до пете владарске династије. Па који је народ славио тога бога – РА? Па РАси, РАшани, РАсцијани, РАци, РАсијани, СоРАби, БесаРАби … У старој србској вери, десетомиленијумској, постојао је само један бог – Сунце, који се из милоште звао:Сурија, Сварог, Вид, Јарило, Јарко, Жарко, Озрен, РА… Без бога РА нема: хРАне, ИсхРАне, РАда, РАдости, РАсположења, РАђања, бРАта, бРАнитеља… ]
Све што ЗРИ и прикупља светлост и топлину као и водене растворе земаљске кроз САЗРЕВАЊЕ на крају треба и да САЗРИ, и донесе плод ЗРЕЊА то јест ЗРН или ЗРНО које у својој СУШТИ и у самом средишту СРЖИ носи СЕМЕ (СЕМКУ) за будући нараштај које треба да проклија, а које је народ СЕЈАО, РАСЕЈАВАО да би имао већи принос.
[На древносрбском реч (џирна) зирна = зирно-зрно. Братски руски народ и данас каже – зерно = зрно. Зрно на стабљики зри – зирја, зрети – зирјати (џирјати). Али зрно тј. семе мора прво да се посеје у земљу. Семе се сеје руком, онолико колико сејач може да добаци. Срби имају две лепе загонетке: „Црна сам и црвена, свакоме сам мужу жена“ ? Одговор је – земља. Или „Висок тата, а широка мама“ ? Одговор – небо и земља. Семе је битна ствар у сејању. Квалитет семена. И у земљоделству и у човечанству. Лошем човеку се псује и – семе и племе. А на старосрбском језику породица се звала – семе. То је моје семе. Моје семениште. Руси су и данас задржали ову дивну реч за породицу – семья – семја. А бог наш србски је одабрао Србе, као најбоље људско семе, посејао их широм света да од њега настану нови народи, државе, језици, културе. То је планетарна мисија србског народа]
Доказано је да је човек пре свих ЖИТА користио млевени ЖИР од једне врсте храста који се назива СЛАДУН или ГРАНИЦА да би правио БРАШНО и пекао ХЛЕБ а тек касније је користио ЖИТО.
Код свих ЖИТА које су у ствари врсте тРАва које се на ветру ЛЕСА/ЈУ и ГИБА/ЈУ као да су нешто ЖИВО и ЖИТКО,а сама ЗРНА се налазе у КЛАСЈУ које значе ЖИВОТ , а стоји док још БИЉКА и ЗРНО није САЗРЕЛО на СТАБЉИКИ (СТАБ (стабилно) -СТУБ -БИЉКИ).
Када биљка САЗРИ и СТАБЉИКА се САСУШИ и остане СУШТИНА која и ШУШТИ, КЛАСЈЕ је тада на сувој стабљици то јест на СЛАМКИ која се лако СЛАМА.
Само КЛАСЈЕ су ЗРНА у мекшим и лакшим овојницама које се зову ПЛЕВА или МЕКИЊЕ, сама ПЛЕВА на води и на ветру ПЛИВА док ЗРНО тоне и остаје , постоје неке врсте ЖИТА које поред ЗРНА, ПЛЕВЕ (МЕКИЊЕ) на КЛАСЈУ имају и по два дугачка шиљка који се зову ОСЈЕ,а који када се САСУШЕ знају да убоду као и ОСЕ својом жаоком.
Такође постоје и жита које имају сраслу ПЛЕВ и ЗРНО и такав сједињени плод се назива КРУПА (ОРАШ) коју треба за исхрану ПРEKРУПИТИ.
Наши древни преци су знали да када из оваквих ЗРНА треба да обезбеде храну морају да жртвују саму СЕМКУ и СРЖ у СУШТИ, зато се прикупљање велике количине ЖИТА називало ЖЕТВА (ЖЕРТВА).
[Неки праисторијски Србин, владар, звао се Литијер. Био је ненадмашан жетелац. Сваког пролазника је чикао да се са њим такмичи у наджњевању. Ко би пристао, био би увек побеђен. Литијер би га онда везивао у снопље и бацао у реку као жертву-жртву богињи Дева Матери (Деметри). Име му је сачувано до данас у – литијама.]
Затим су ЗРНА требала да се одвоје од СЛАМКИ (СЛАМЕ) , ПЛЕВЕ (МЕКИЊА) и то се радило у почетку тако што се СНОПЉЕ МЛАТИЛО о неки предмет у форми великог чешља док ЗРНА не спадну са КЛАСЈА и СЛАМЕ израз “ МЛАТИТИ празну СЛАМУ“ а касније су се ЗРНА МЛАВИЛА (МЛЕЛА) , тако што су се стављала на један камен а другим каменом се ударало по ЗРНИМА.
Овај процес МЛАЋЕЊА је био спор и захтевао је велики труд и време па су морали да прибегну некој ефикаснијој методи да се веће количине СНОПОВА обраде и одвоје се ЗРНА од КЛАСЈА; ПЛЕВЕ и СЛАМЕ.Тада су снопове почели да се ГУМНАЈУ (ГАЗЕ) и КОЛАЈУ (ВАЉАЈУ) то је у почетку рађено на утабаној земљи али су се ЗРНА мешала са прашином, и зато су касније прављена посебна места која су окружена ниским зидом и поплочана равним каменом и називала су се ГУМНА или КОЛА, а вршење самог чина одвајања се називао ДРЕШИДБА или ДРЕША .
Прво су то радили ногама сами људи и пошто је било потребно равномерно ГУМНАТИ и КОЛАТИ онда су се више људи хватали за КОЛАНЕ (појасеве) и правили ЛЕСЕ које су се окретале око центра и то тако да је једна ЛЕСА гледала у једном правцу а друга у другом , човек који се налазио у самом центру је био најјачи и окретао се у месту, а називао се СТОЖЕР.
Постојао је и други начин како се газило а он се радио тако што људи који су стајали у кругу (КОЛУ) држећи се за КОЛАНЕ и кретали су се од спољњег дела ГУМНА или КОЛА спирално УВИРНО ка средишту и онда у обрнутом смеру ВИРНО .
Лако је замислити да су ове радње морали да раде ритмички и уједначеним корацима и да су се и забављали, певали и радовали се јер су тако обезбеђивали преко потребну храну ,и врло вероватно се то радило и уз музику и ритам и да су тако настале народне игре или КОЛА.Познато је да су се на гумнима организовале игранке и светковине и када није вршена ДРЕШИДБА.
Касније је СТОЖЕР заменио дрвени стуб у центру за који је канапом био везан коњ или магарац и који се кретао уз надзор једног човека, кретање је било спирално УВИРНО у једном правцу где се намотавао канап и тиме се постепено скраћивао и долазио до центра , а онда је ишао у супротном смеру ВИРНО и одмотавао канап до обода ГУМНА.
Следећи поступак се заснивао на скупљању зрна и одвајању од остатака ПЛЕВЕ и СЛАМЕ, а то се чинило посебним плитким корпама од сламе и танког прућа које се називају ВРША, а налик су на велике тањире.Поступак се састојао из тога да се ИЗДРЕШЕНИ садржај стављао у ВРШЕ и бацао у вис и то се називало ВЕЈАЊЕ (РАЗВЕЈАВАЊЕ) где је ветар носио СЛАМУ и КЛАСЈЕ а у ВРШАМА су остајала само ЗРНА.Овај поступак се називао ВРШИДБА или ВРША.
ЗРНА су се одлагала у велике ћупове а касније у џакове од конопље, и када су требала да се припремају за храну требало разбити СМЛАВИТИ то јест жртвовати САЖРТИ зрно и семе, то се радило у почетку на малим каменим кућним ЖРВНИМА, ЖРНОВИМА или ЖРВЊИМА, такође се задржао и назив МЛЕТИ, САМЛЕТИ од МЛАВИТИ са почетка текста. Како је било потребно све више ЖИТА САРЖТИ или СМЛАВИТИ направљени су велики камени ЖРНОВИ, ЖРВЊЕВИ или МЛИНСКО КАМЕЊЕ који је покретано у почетку људском снагом затим животињском и на крају снагом водених токова и таква места су се називала ВОДЕНИЦАМА.
Народ је имао јак осећај са СЕМЕ и ЗРНО жртвује зарад прављења више ХРАНЕ и зато су били развијени и култови и обичају где се део ЖРТВЕ приносио и боговима да би их умилостивили да на нели начин ПРОСТЕ и повећају принос и то се радило што се део берићета односио на посебна места у кући индивидуално или у близини насеља колективно и односио се део ХРАНЕ као ЖРТВА и та места се и данас зову ХРАМОВИ (ХРАНОВИ) и централни део је ЖРТВЕНИК.
[Древни праоци наши живели су много природнијим животом од нас, данашњих потомака њихових. Нису имали црквене храмове, већ су се молили у природи код – света дрвета. Данас су то наши – записи. Најчешће су то били храстови. Ту су износили храну као жртву, и то се још звало – хранови – храмови.Они у могли бити и на некој ливади. Таквих места и данас има у Шоплуку, код сваког села. А свако насеље у Србији има свој запис, један или више.]
Постоје и код других биљака ЗРНА обавијена сувом и тврдом опном који се назива КОШТ ( КОСТ – КОШТИЦА) , а споља обавијено меканим и СОЧНИМ делом самог плода, у овом случају се меки део зове СОЧ, ГЊЕЧ , МЕСО.
Када се изцеди плод из СОЧНОГ дела се добија СОК а остатак се назива КОМИНА, а уколико је СОК МАСАН и СЛИНАВ ( када се НАМАЖЕ нешто таквим соком онда је МАЗНО (клизаво) такав СОК се називао МАСЛО, најбољи пример за то је биљка која се зове МАСЛИНА из које се добија највећи проценат уља (МАСЛО).
Аутори: Мирослав Димитријевић и Ненад Панајотовић
Извор: Чачкалица
Благодарим.