Тужно је констатовати да је након више од хиљаду година, Ћирилица код Срба на ивици опстанка. Потпуно доминира једно друго, за нас страно писмо – латиница. Ћирилица је, као знак нашег националног и духовног идентитета, доведена до изумирања. Филм „Ћирилица – српски знак“ открива корене и узроке који су довели до тога.
Извор: Пријатељ Божији
Језик, писмо, вера и предање – уништење једниг народа.
ДАНАС ПОСЛЕДЊИ ГЛОГОВ КОЛАЦ СРПСКОЈ ЋИРИЛИЦИ ЗАБАДАЈУ У СРПСКО ЋИРИЛИЧКО ПИСМО У ПРАКСИ СРПСКИ ЛИНГВИСТИ КОЈИ ЗАДРЖАВАЈУ ДВОАЗБУЧЈЕ У СРПСКОМ ПРАВОПИСУ ИЗ ВРЕМЕНА СРПСКОХРВАТСКОГ ЈЕЗИКА
Заиста дивна прича о српској ћирилици. Али (једно али девојци срећу квари). Ови дивни предавачи о српском писму веома добро уче слушаоца о значају српског писма, о његовој лепоти, духовности и снази за српски род. О његовој светости и зашто је то Србима буквално свето писмо. Тачна је прича и о атацима странаца на српску ћирилицу и њиховим разлозима њеног затирања (замењивања латиницом), и то хрватском, Гајевом верзијом латинице.
Изузетно је тачна прича о планском ЗАМЕЊИВАЊУ ЋИРИЛИЦЕ преко и данас деловања српских лингвиста који се својим правописом Матице српске ругају исправној народној одлуци у ставу првом Члана 10. Устава Србије у коме су нераздвојни српски језик и ћириличко писмо. На штету ћирилице српски лингвисти се својим двоаубучјем у српском језику ругају и општој светској пракси у решењу питања писма у свим светским престижним језицима где је пракса једноазбучја једина пракса.
У овом дивном и садржајно богатом филму најефектније и најпоучније у функционалном смислу говорио је тројац: Видић, Ђорђевић и Збиљић који су исправно истакли српске лингвисте као кључне издајнике и уништиваче српске ћирилице. Главни наратор у филму је погрешно споменуо могућност да је (можда и) народ кривац што се напушта српска ћирилице, што је свакако грешка. Стручњаци знају да није народ уводио конкуренцију своме писму кроз двоазбучје у правопису и неуважавање народне уставне обавезе о нераздвојивости српског језика од ћириличког писма, него су то урадили и још раде српски лингвисти које у томе подржава власт.
П. С.
Потребно је захвалити уређивачима сајта СКЦ „Ћирилица“ који је омогућио да овај одличан филм погледају његови пратиоци.
Филм је одабрао и за објављивање на овом сајту одредио Ђошић.
Али захвалност ипак на првом месту припада творцима филма.
Мислим да би и СКЦ „Ћирилица“ могла да уђе у производњу покретних слика на тему језика и ћирилице. Више то није тако скупо, нова акциона камера кошта око 600-700 евра, на пример. А лепо би било видети и усликано оно што су речима и фотографијама описали Весна Арсић и пуковник, да у Кнез Михаиловој у Београду има тек неколико ћириличких назива фирми, све остало је на несрпском писму. Хоћу рећи да писаних предложака већ има, па се радујем дану када ћу и здравствено и финансијски моћи и сам да подржим ову идеју.
Замислите да једног дана банем у Нови сад, назовем Вас и тутнем Вам камеру (на шлему), па кренемо у снимање по Новом Саду, да видимо како Ваши трговци и угоститељи стоје са ћирилицом. А госпође се за нама само окрећу, „Ау, па ова двојица к’о младићи“…
Поздрав из Чачка,
Александар
Лепе жеље, Александре, можда се и остваре.Даће Бог. Свуда је животно стање са српском ћирилицом у Србији одавно очајно. Данас је можда и најочајније. И биће сигурно све горе док се српски лингвисти „боре“ за српско писмо у њиховом прописаном двоазбучју само у српском језику. Тужно за српски род и његову ћирилицу.