АМЕРИКА ВИЂЕНА ОЧИМА СРБИНА 1865. ГОДИНЕ: Земља где брат за брата не зна, где отац сина тера из куће са 12 година…
На дружењу у „Сицилији“ на Бадње вече поменуо сам тај податак на који сам наишао у „Енциклопедији Новог Сада“. Владимир Пиштало рече да је скупљајући грађу о Србима у Америци у 19. веку наишао и на тај роман а Теодора Јанковић се прихватила задатка да га пронађе у Библиотеци Матице Српске. Данас, 9 дана касније, у рукама ми је ова јединствена књига од 60 страна у издању „Издавачке књижарнице Светозара Ф. Огњановића у Ујвидеку“, штампана у „Штампарији Супек и Јовановић“ 1918. године.
Јединствена је спознаја да је век раније под кровом наше, 161 годину старе куће, становао један овакав авантуриста и заљубљеник у путовања. Такође, сјајно је знати да су Новосађани и пре 150 година људи путовали по целом свету и писали о томе.
Николи, момку из имућне породице досадио је лагодни живот по европским престоницама па је у 27. години решио да срећу окуша у “Новом Свету” и то у јуну 1865. свега неколико недеља након завршетка Америчког грађанског рата.
Форовић описује “дружину” у својој кабини у потпалубљу једрењака “Ливерпул”: “Ја се налазим на броду за усељенике те уједно уред људског олоша. Почињем са мојом кабином у којој су 4 постеље, бр. 5, 6, 7. и 8. У бр. 5. су два брата по имену Харт. Старији је у Лондону секао и продавао коњско месо, животиња од човека, суровије створење нисам познавао, уосталом, све досад не имадох ни прилике људе таквог кова посматрати. Али кад је једног јутра свог брата избио и претио му да ће га убити, а тај рече да то није првина, гадио сам га се. Али, како беше голем и силан модасмо стим финије с њим поступати. Чим је то приметио, осетио, искористио је свој утицај, као што већ чине људи његове багре. Јер данас, после 15 дана путовања, нисмо му му више сапутници него послужитељи…”
Да би прекратио путовање, Форовић се сећа бечких и паришки дана: “А кад сам се и ја ту нашао, свагда сам у мислима био у бечком Пратеру, камо сам се кад и кад на фијакеру бр. 134 довезао па из другог времена у зверињаку наредио себи гушчије џигерице са гомољиком (“Трüффел”), фино понуђену, док је фијакер читаве сате на мене чекао, да ме затим одвезе кући или у оперу… Од свега тога остаде ми само успомена од које болујем и патим (…) Данас годину дана бавио сам се у Паризу, путујући из Лондона за Беч. У петак стигох у Париз, у суботу се нађох са млађим Јокићем на Талијанском Булевару и пошто смо још истог вечера у Комичној Опери били, договоримо се, да се сутра-дан на Духове, у 11 сах. пре подне нађемо у Цафé Гранде (…) После финог доручка прошетасмо се а међутим било је два сах., кад је у Лонг Цхамп заказана трка. Одвезосмо се и ми тамо. Ту имадох прилике видети цара Луја Наполеона ИИИ., царицу Еугенију, цео двор у сву аристократију (…) А данас? И данас сам додуше у многобројном друштву али какве сорте! Онда раскош и гиздавост, сад невоља и јад; онда најдивнија тоалета, сад дроњаве крпе; онда разметање сите господе, сад сиротиња којој вири глад из очију…
Форовићев попис “живих створова” на броду сведочи да резултат Америчког грађанског рата у смислу односа према црнцима није баш оставио великог трага на европске усељенике:“Бродарско особље броји 60 морнара, 4 официра и капетана по имену Шамперлине, Америчанин, врло фин И образован господин, што је на броду реткост. Живих створова било је осим два црнца кувара, 1 крава, 6 мачака и три пса од којих су два пса због непослушности и незгодних обичаја у море бачена!”
Пишући књигу 1917.- тачно 47 година по повратку из Америке, Форовић резимира своје утиске: “У Америци сам провео од 26.јуна 1865. до 14.маја 1870. Да је данас много што-шта другачије него што је било у моје доба признаћу радо; али онда је било све тако као што причам. Иако сам тамо нашао врло повољан положај, вратио сам се без уздисаја за Америком. То је земља где сви обожавају златно теле; где деца оцу веле старче а мајци бабо; где се браћа у зрелијим годинама неће да знају; где отац сина од 12 година из куће тера, да сам зарађује; где син оца може тужити; где усред лета нарасте температуре до 100-105 степени Фаренхајта (40 Целзијус), да њих 40-45 од сунчанице умру (у то доба спава сиротиња по улицама и крововима); где се о новој години или 4. јула, на дан незавинсости, од јутра до дубоко у ноћ из револвера пуца, да је још милостив случај ако погину само њих 50 а 90 се ране; где цвеће не мирише а опет се грдан луксус са њим тера, тако да кошар парфимираног цвећа стаје до 100-200 и више долара; где птице не певају осим врабаца, које је баш у моје доба неки шпекулант из Европе хиљадама довео и пар по 4 долара (20 круна) продавао…”Форовићево виђење женских права у Америци средином 19. века такође је пажње вредно: „У Америци уживају жене нарочита права још из доба када их је било мало, на прим. мужевљево имање није све његово, половина је женино, али женино имање је неокрњено њено. Ту се девојке на улици најпре јављају, крећу се слободно, иду без пратње у позоришта, концерте, јер знају да их закон штити. Обрече ли који момак девојци да ће је узети за жену а не одржи ли реч, она га може тужити а судац нареди жандару: Донеси ми тело тога и тога! У случају ако се правда тим да не може жену издржавати, стрпају га у коју радионицу и што заради, њено је…“
Никола на крају књиге описује свој повратак у Нови Сад: „14. маја пођох с паробродом Емил Перејра за Европу и после 9 дана затекох у Паризу оба моја медицинара. На броду су били путници већином Французи а када смо код Бреста видели француску обалу, многи су пали на колена и у глас кликнули: Ма белле Франце!
Још маја месеца дођох у Нови Сад, место где сам се родио и загрлио сам моју милу стару матер. Богу хвала! Сви смо били на окупу. Кад сам их видео, заборавио сам на све невоље и сав јад који сам претрпео и живот ми је поново сијнуо у својој ружичастој боји! У Новом Саду сам затекао своје старе другове и стекао нове: Лазу Костића, Косту Трифковића, Пају Новића, Мишу Димитријевића, Мошу Костића, Младена Јојкића. Међ Србима је владала слога; али то је онда било. Сви су они наведени легли под земљу – ја остадох, да се њих сетим и сећаћи их се, док ми живо срце у грудима бије!“
