Асфалт не памти само игру: Мит о идили и суровост васпитања.
Када данас људи почну да причају о томе како су деца превише на интернету и како је пре све било лепше и сигурније, они заправо показују симптоме селективне деменције. Та носталгија са ружичастим наочарима намерно брише реалност коју смо ми, генерације асфалта, итекако осетиле на сопственој кожи. Веровати да пре дигиталних екрана није било злостављања само зато што није било интернета велика је заблуда. Разлика је само у томе што се то тада звало – челичењем.
Асфалт је био први и најсуровији алгоритам који смо упознали. Ми који смо играли ластиш, кликере, жмурку и шугу, знамо да су то били први полигони за доказивање моћи. Око тих игара, а нарочито оних као што су Ерјечке барјачке или Шарена јаја, увек се водила сурова борба око тога ко је главни, ко је први, а ко други. Ту је итекако било предатора који су покушавали да доминирају и делили нас у кланове. У игри Партизана и Немаца, улоге су често биле одраз те исте хијерархије – неко је увек морао да буде онај који „гине“. Екран је данас само ново огледало оних истих нагона које смо деценијама брусили иза зграда.
Та се динамика ауторитета, нажалост, често пресликавала и у домове. Дечја игра често није била простор емпатије, већ увежбавање доминације. Док су старија браћа или сестре били „директори школа“ или „хирурзи“ који оперишу меде и ваде им вату из стомака, млађи су увек били онај „нижи степен“. То вечито доказивање над слабијима није била идила, већ формативно искуство које нас је научило да препознаш токсичност. „И ја сам тако прошао, па шта ми фали“, постала је мантра којом генерације оправдавају недостатак нежности, преносећи трауму с колена на колено под маском традиције.
Управо зато је данашња идеја о „одузимању телефона и интернета“ чиста глупост и опасан корак уназад. Данас ништа не можеш без дигиталне писмености; забранити детету приступ мрежи исто је што и забранити му да учи слова или да сриче док чита. Сви смо поносни када нам деца покажу интересовање за писање и читање, а заборављамо да су екран и тастатура само савремена хартија и перо. Укидати им то под изговором „повратка природи“ значи свесно их остављати неписменима за свет у којем морају да живе.
Баш као што не бисмо желели да будемо необразовани само зато што наши преци некада нису ишли у школу, тако не треба ни да романтизујемо суровост старог дворишта, нити да деци ускраћујемо алатке за будућност. Напредак нам је донео могућност да изађемо из тих старих, наметнутих улога и да се описменимо на нов начин.
Асфалт не памти само игру; он памти и сваки стиснути зуб, сваку одбаченост и сваку сузу коју смо морали да сакријемо да не бисмо испали „тужибабе“. Признати ту истину није чин издаје прошлости, већ чин лојалности према деци која смо некада били. Истинска слобода је у томе да учимо и пишемо без страха, користећи све што нам наше време нуди.
