Роман Бескрајна лакрдија Дејвида Фостера Воласа, који ове године слави три деценије од како је објављен, савршен је пример за читање у доба интернета. Ово важи и за сам роман, а још више за његову рецепцију на интернету: тешко је наћи књижевно дело које више припада интернету од Бескрајне лакрдије. Рецепција романа у дигиталном свету је огромна, чудна и политички обојена, у распону од искрених блог постова до апсурдних Tviter/X мимова; од феминистичких пародија у Редактресу, клипова на Јутјубу и видеа на BookToku до мизогиних тредова на 4chanu, форуму познатом као узгајалиште десничарског екстремизма, и копи-пејстовања на Редиту; па чак и од блога Арона Шварца до каталога књига о Луиђију Мањонеу на Гудридсу.
Бескрајна лакрдија објављена је у најранијем добу интернета, а Волас је чак и 1998. године тврдио да га никада није користио. Па ипак, овај писац са банданом око главе и његов опус некако су у протекле три деценије доспели у горње ешалоне онлајн обожавања и блаћења. Волас је кључна личност интернет канона, нарочито оног књижевног, оног посебног контингента књига и писаца који се бескрајно цитирају, деле, мимују, жучно нападају или се о њима просто разговара онлајн. Он, дакле, пружа начин да се разуме интернет, а интернет, заузврат, пружа могућност да се разуме Волас, иако, истини за вољу, као у соби са кривим огледалима, где су и његови проницљиви увиди, а и промашаји увећани и изобличени.
Недавно је један корисник мреже X премонтирао видео са наступом Кида Рока на All-American Халфтиме Showu у организацији Турнинг Поинт УСА тако што је убацио слике Бескрајне лакрдије и Воласа на местима где Кид Рок говори о Библији и Исусу Христу. „Негде вам у кући лежи књига са које би ваљало обрисати прашину“, проповеда Кид Рок. „Ето човека који је умро за све наше грехе“. Тај пост подељен је више од 600 пута и побрао је више од 400 лајкова, али је скоро немогуће објаснити га било коме ко није хронично на мрежама. Шала се заснива на иронији о месијанском статусу који Волас ужива на интернету и његовој подразумеваној улози са скоро сасвим деконтекстуализованом поентом (заједно са потребом корисника да прозивком урнишу Кид Рока).
Волас, често означен само иницијалима (DFW), предмет је непрестаних расправа на интернету још од 2010. наовамо, што је само појачано филмом Крај турнеје (The Енд оф The Тоур) са Џејсоном Сигелом као Воласом.
У том периоду се слика са Воласом у јавности искристалисала у две међусобно опречне карикатуре: надобудни, претенциозни литбро[1] који воли DFW-a и његова митологизована сушта супротност, феминисткиња хипстерка која мрзи DFW-a и његове ортаке. Бескрајна лакрдија је и онлајн и уживо (мада углавном онлајн) постала симболички громобран за родно обојене дебате о читању. Да ли би требало да читамо дела проблематичних мушкараца, дела у каквим уживају проблематични мушкарци?
У најскоријој рунди расправа, оживљених поводом годишњице објављивања романа, клатно је превагнуло ка „да“. Неколико писаца иступило је са убедљивим одбранама романа и страственим одбранама, или захтевима за додатним разјашњењем, тих такозваних литброа. Ако је некоме важно, и мени се роман допао, али се при оваквим тврдњама само површно признаје да роман у неким од мрачнијих ћошкова интернета прихватају и мизогини тролови и екстремна десница. Након што је покрет #МеТоо букнуо 2017. године, а Воласова некадашња партнерка, песникиња и мемоаристкиња Мери Кар изнела неке прилично озбиљне оптужбе о насилничком понашању писца, окршаји фанова и антифанова Бескрајне лакрдије прерасли су у обрасце културног рата који добацује до неких заиста гнусних места. По неким ћошковима интернета повезивање Воласа са злостављањем и токсичном мужевношћу нису знак за одвраћање, него за привлачење.
На овакво присвајање алудира Мишел Зонер, фронтменка бенда Јапанесе Бреакфаст и ауторка књиге Плакање у Х-Марту (Crying ин Х Март, 2021), која је написала предговор за ново, јубиларно издање куће Litlle, Brown and Company. Зонерова у званичном предговору Бескрајну лакрдију описује као елемент „литбро“ традиције, али је другде сврстава у „инцел канон“, наводећи да је то омиљено штиво у заједницама (на мрежама итекако присутних) мушкараца у „присилном целибату“ чије се занимање за жене, уз истовремену нелагоду од њих, прелива у сексизам, па и насиље. У последњих неколико година су бројни изучаваоци и писци попут Доне Закерберг, Џордана С. Керола и Ерин Спампинато истраживали везе између књижевности и инцела или „алтернативне деснице“, а Спампинатова је чак устврдила да је инцел можда „производ англоамеричке књижевне културе“, а да је Волас можда и њихов „светац заштитник“.
Колико дубоко низ „зечју рупу“ Воласови ортаци заиста упадају? Да бих испратила радикализацију DFW ортака, почела сам да прикупљам податке са сајта 4chan, често крајње мизогином форуму наклоњеном екстремној десници. То праћење како је Бескрајна лакрдија за 30 година прешла пут од блогова и Твитера до рукаваца форума 4chan не открива нешто важно само о роману, него и о књижевности у савременој култури Америке, као и томе како интернет трансформише наш однос према књижевности.
Једна ствар је несумњива: суочавамо се са, како би то Волас рекао, првом лигом нивоа анксиозности повезаних са читањем.
***
Читање захтева неподељену пажњу, а задржавање пажње у историјском тренутку претрпаном медијима и ултра забавом једна је од примарних фиксација Бескрајне лакрдије. Ова идеја представљена је већ замашним обимом саме књиге. Може ли читалац да задржи интересовање током целих хиљаду страница тешких за читање, посебно када медији попут телевизије или ТикТока маме нудећи бржу дозу допамина?
Роман се одвија у блиској будућности, у дистопијској верзији Сједињених Америчких Држава, на челу са претерано препланулом славном личношћу која је постала политичар (видовито, заиста). Ове САД су агресивно усисале Канаду и Мексико, а високотехнолошки медији за забаву тог доба осмишљени су тако да навуку људе и чине их да буду стално незадовољни сами собом. Ту је и тајанствени филм који циркулише чудним путевима, а толико је неодољив да гледаоце или убија или их оставља у стању трајне кататоније. И, да, наслов тог филма је Бескрајна лакрдија.
Идеја да медији намењени забави могу да нас униште, буквано и метафорички, једна је од оних коју је Волас непрестано провлачио, не само у Бескрајној лакрдији, него и у својим есејима и чувеним интервјуима. Воласа је тих 1990-их највише забрињавала телевизија. Данас је оваква филозофска агенда постала популарна на мрежама, где кружи међу онима који (иронично) страхују од тога шта нам раде интернет и друге дигиталне технологије. Интенет нам је постао омиљена машина за сетву брига, а бриге свом снагом жањемо управо на интернету.
Прошлог октобра је Јуџинија Кујда, оснивачица Реплике, компаније која прави АИ „сапутнике“, искористила Воласа да би изнела лична размишљања о томе да ли нас модерне технологиије, а и компаније иза тих технологија, духовно (и финансијски) исцрпљују. „Све више размишљам о том цитату Дејвида Фостера Воласа“, постовала је Кујда, делећи одломке Воласовог разговора са новинаром Дејвидом Липскијем, из његових мемоара касније адаптираних у Крај турнеје, где се Волас поново бави темом из Бескрајне лакрдије:
Технологија ће просто постајати све боља и боља. И биће све лакше и лакше, и све једноставније, и све пријатније, бити сам са сликама на екрану које нам сервирају људи који не воле нас, него наш новац. И то је у реду. У малим дозама, је л’ тако? Али ако је то основна намирница твоје исхране, умрећеш. У суштинском смислу, умрећеш.
Овај Воласов цитат пренет је више од 2.000 пута на X-u, и добио је више од 15.000 лајкова. „Сто му мука, ти си основала Реплику, а причаш ово?!“, запитао је један корисник X-a, „на ком ли си ти нивоу когнитивне дисонанце?“. „На веома високом“, одговорила је Кујда.
Бескрајна лакрдија испитује важност читања књижевности у доба hippermedijskog „хрчковог точка“ кроз своја формална и стилска решења. Роман читаоца излаже искуству поплаве информација, пружајући му разуздану гомилу ликова, нелинеарних наративних токова, енциклопедијских података, дигресија и стотина фуснота. Ова вожња кроз рикошете приче је, као и сваки добар мелем, наоко истовремено и за интернет и против њега; већ у самој себи трпи због недостатка пажње, а истовремено од читалаца захтева ригорозну, стрпљиву концентрацију. Роман се најближе врти око перспективе Хала, полазника престижне тениске академије који се бори са зависношћу од траве, и Дона Гејтлија, човека на опоравку, а уједно и запосленог у кући за ресоцијализацију.
Али то френетично приповедање на крају обједињује Воласов јединствени ауторски глас: свеприсутна, лутајућа свест приповедача која понире у умове и гласове ликова, али увек остаје распознатљива, као да еманира из ума, па можда чак и душе, једне исте особе. Тај глас толико све прожима да је заправо прилично тешко указати на конкретне примере, иако постоји неколико метафикционалних упадица где наратор јасно ставља до знања да баш он прича причу: „Није баш буквално рекла гомила срања“, разјашњава приповедач у једној фусноти у вези са репликом једног лика.
Воласов суштински, бритки стил прожима све; он води читаоца кроз радњу док му истовремено допушта и да зађе у начин на који приповедач посматра ствари. Описујући колико су људи дигитално повезани у том свету блиске будућности, приповедач објашњава:
Сваки други становник ширег подручја Бостона сад ради од куће преко неког дигиталног линка. […]
Рећи да је то лоше је као да се каже да је саобраћај лош, или додатни порез на здравство, или ризици ануларне фузије: нико сем лудитских фрикова што крцкају гранолу не би назвао лошим нешто без чега нико не може да замисли свој живот.
Овај кохезивни, духовити глас сведочи о моћи коју књижевност има у свету лишеном пажње: фикција може да повеже умове људи без обзира на време, простор и шумове. Ова повезаност је, веровао је Волас, преко потребна и својствена је искључиво књижевности. Фикција може да буде „међусобно општење свести, начин да људска бића међусобно разговарају о стварима о којима обично не можемо да причамо“, рекао је у интервјуу са Чарлијем Роузом. „Сви смо ужасно, ужасно усамљени“, рекао је у другом интервјуу. „А постоји начин, макар у књижевности, који вам омогућава да будете интимни са светом, са нечијим умом и са ликовима онако како то једноставно не можете у стварном свету“.
Да ли је ово, најзад, лек за епидемију усамљености о којој толико слушамо? За многе читаоце, укључујући, искрено, и мене, Бескрајна лакрдија постиже смислену интимност и испуњава глад за друштвом, чиме макар мало сузбија очај и осећај тескобе. Али обећање тоника против туге на хиљаду страна, који се углавном рекламира момцима, чини да бар половина корисника интернета преврне очима.
***
Упркос чињеници да се Волас (наводно) никад није закачио на интернет пре него што је написао Бескрајну лакрдију, неки од првих читалаца имали су утисак да књига верно преноси расути, снажни доживљај „крстарења“ мрежом средином 1990-их. Када је један интервјуер 1996. године указао Воласу на ту потенцијалну везу, он се успротивио. „Тако отприлике изгледа бити жив“, објаснио је. „Не морате бити на интернету да би се живот чинио таквим“. Волас је другом интервјуеру, 1998. године, рекао: „Понекад користим компјутер за куцање када имам много исправки, али немам модем, никада нисам био на интернету“.
Али да ли је Волас заиста био толико офлајн као што је тврдио? У разговорима са Дејвидом Липскијем из 1996. године, Волас је о мрежи говорио са више ауторитета и, рекло би се, више личног искуства. „Та идеја да ће интернет постати невероватно демократичан?“, мудровао је Волас. „Мислим, ако сте провели имало времена на мрежи, знате да неће бити тако, јер то сасвим преплављује. Ка вама иде четири трилиона битова, 99 одсто тога је срање, а превелик је то посао обавити тријажу и одлучити“. Овај проницљив опис интернета, и Воласово реторичко позивање на лично проведено време на њему, наговештава да је имао бар мало интернет искуства. А ако јесте, чудо да је то порицао. Можда је желео да очува мистику око тога да му је дело изван тог света, а да је опет некако толико видовито у вези с њим.
И док су први читаоци можда примећивали везе Бескрајне лакрдије са мрежама, роман је заиста постао интернет феномен тек после Воласове смрти. То је довело и до прве од многих провера: како ће овај густо писани, тешки роман проћи онлајн? Након што је Волас одузео себи живот септембра 2008. године људи широм интернета, чак и они који га никада нису читали или им се није допадао, почели су да га жале и да копају по његовим делима. Најпознатији пример је пројекат Бескрајно лето (Инфините Summer), виртуални књижевни клуб који је 2009. године покренуо писац Метју Болдвин из Сијетла. Прикључили су се читаоци са свих страна света, међу којима и 25-одишњи Езра Клајн, глумац Џон Красински, писац Џон Грин (његов пост на блогу Инфините Summer вреди прочитати), као и фронтмен бенда Децемберист Колим Мелој.
Кроз блог овог пројекта, Фејсбук групу, ЛивеЈоурнал, Схелфари и хештаг на Твитеру (#infsum) читаоци се укључују у запањујуће искрену расправу и емотивне разговоре. Према некима, Бескрајно лето представља платонски идеал онлајн књижевне заједнице, доказ да мреже могу да доведу до праве повезаности и дубоке посвећености књижевности. „Интернет се повремено представља као један од разлога за опадање читања, кључни фактор за смањење наше способности да задржимо пажњу, због чега више нисмо у стању да је одржимо у сусрету са дугим наративима“, записала је књижевна критичарка Кејтлин Фицпатрик 2012. године. „А опет, ево овде читалачке групе инспирисане и одржане захваљујући управо контексту интернета“. Фицпатрикова је признала да можда превише идеализује.
С правом се оградила.
***
Током 2010-их је изазов да се чита Бескрајна лакрдија постајао све привлачнији одређеном слоју мушкараца, у метроу, на журкама и, наравно, на интернету. Књижевна заједница на 4chanu (/лит/) организовала је 2014. прво годишње гласање за 100 најбољих књига свих времена. Победник те године? Бескрајна лакрдија. Следеће године је поново победила.
У јануару 2015. године је Њузвик објавио дигиталну насловну страну са Воласовим портретом и насловом: „Иритантни амерички роман“[1]. Насловни есеј започет је изразитим фановским самодекларисањем:
Оно што следи читајте уз озбиљну напомену цавеат емптор [2], јер је ово писао непоколебљиви фанбој Дејвида Фостера Воласа, један од оних усамљених младића са наочарима којима је примерак Бескрајне лакрдије кришом дат у руке у формативним годинама, а касније је декламовао одломке из романа онако како мора да су и први хришћани, скривени у мрачним катакомбама, у тајности и грозничавом заносу, читали посланице апостола Павла.
Израз Воласов обожавалац све мање су користили мушкарци да би сами себе описали, а све чешће су га спомињале саме жене и дефинисале су га кроз очигледан, напет однос према женама. На сатиричном Твитер налогу @GuyInYourMFA, који води списатељица Дејна Шварц и преко њега преноси најнеподношљивијег белог мушког писца на било којим мастер студијама креативног писања, објављен је 2014. пост: „Враћам се одмах. Идем само да шапнем ’Дејвид Фостер Волас’ три пута у огледало у купатилу“.
Ствари су се потом само додатно захуктале. „Једном сам излазила са фанбојем Дејвида Форстера Воласа“, написала је Емили Перпер 2015. године. „Знате на кога мислим: Белац. Хетеросексуалац. Студира хуманистику и уметност на малом факултету. Испитује вас које сте DFW књиге прочитали – романе или само есеје?“ Моли Фишер је додатно продубила ту представу тврдњом да је тај фанбој „тип који је досађивао бар једној жени до те мере да је престала да чита Бескрајну лакрдију на јавним местима“. Деирдре Којл је 2017. изјавила да јој је „тешко да разлучи сопствену реакцију на Воласа од сопствене реакције на патријархат“.
Мој фаворит: списатељица и комичарка Џејми Лофтус је 2016. године почела је упадљиво да не чита роман Бескрајна лакрдија, него је уместо тога почела да једе странице те књиге. Јела је пресавијене комадиће из кесице Лејс чипса са укусом роштиља, умакала је странице у милкшејк, јела их је исечене на фронцле са шпагетама. Касније их је набијала право у дупе помоћу шприца за маринирање ћуретине. Ово перформерско одбијање да се прочита роман било је вирална, каскадерска верзија академски утемељеног одбијања књижевне критичарке Ејми Ханерфорд, објављеног исте године.
Ове феминистичке критике имале су упоришта у реалности. Волас у својим делима на сложен начин представља (а понекад и објективизује) мизогинију, расизам и сексуално насиље. У Бескрајној лакрдији ликови сипају расистичке, етничке и ејблистичке увреде. У њој има и узнемирујућих описа силовања, инцеста и педофилије. Волас је и у стварном животу умео да буде опасан. Гађао је сточићем за кафу бившу партнерку Мери Кар; пењао јој се ненајављен на балкон након раскида; једном је покушао и да је избаци из аутомобила у покрету. Такође је спавао са студенткињама и лоше се понео на разне друге начине.
Све ово можда је привлачило, па и охрабривало Воласове сексистичке фанове. У најмању руку, није много помагало у одвраћању.
***
Феминистичка харанга на Бескрајну лакрдију само је подстакла неке од обожавалаца и интернет тролова и инспирисала их да још снажније прихвате овај роман. Оно што на интернету постаје део „канона“ није увек оно чему се људи највише диве, него је понекад оно око чега се највише расправља, а нигде то није јасније него на форуму 4chan.
Један од доказа који указује на Воласово место у канону овог форума јесте нашироко дељена слика књига које су „у тренду на 4chanu“, а наводно представља излог књижаре специфично прилагођен корисницима овог сајта. Плаво-жуте корица Бескрајне лакрдије можете да видите на упадљивом месту, у самом центру. (Многи корисници 4chana и Reddita истичу да је слика очигледно преправљана и дорађивана јер примерак Бескрајне лакрдије на њој није довољно дебео.)
Око Бескрајне лакрдије наслагане су књиге које представљају поглед на свет који заступају многи корисници 4chana, било иронично или озбиљно: Мајн кампф Адолфа Хитлера (1925), 12 правила за живот: противотров за хаос Џордана Б. Питерсона (2018), Пропаст Запада Освалда Шпенглера (1918), као и роман Агате Кристи И не оста ниједан (1939) под својим оригиналним насловом (који садржи расну увреду[3]). Ту су и традиционалније канонска књижевна дела попут Ловца у житу Џ. Д. Селинџера (1951), Џојсовог Уликса (1922) и Финегановог бдења (1939), Дуге гравитације Томаса Пинчона (1973) и Набоковљеве Лолите (1955), од којих се многа повезују са мушкарцима који се понашају лоше или нешто још горе од тога.
Чини се да су разговори о Воласу на 4chanu достигли врхунац (у смислу апсолутног обима) 2015. године, али је дискусија очигледно прешла у нову, узаврелију фазу након појаве покрета #МеТоо. Када би се у овом периоду спомињали Волас и Бескрајна лакрдија, корисници 4chana често су расправљали о књижевности, или стрепели над њом, преиспитујући јој вредности и значај кроз расистички, шовинистички и хомофобни наратив. Њихове стрепње могле би се сажети овако: да ли су хетеросексуални бели мушкарци прогнани из издавачке индустрије, да ли су их потиснули жене, квир особе и људи других раса? Да ли ће се икада појавити нови Дејвид Фостер Волас? Да ли је читање белетристике геј?
Другим речима, многи корисници 4chana третирају одбацивање Бескрајне лакрдије и DFW ортака као симболички пример (наводног) избацивања хетеросексуалних белих мушкараца из књижевног живота. „Подсетимо да је изгон белих мушкараца из књижевности почео када су жене масовно оцрњиваиле мушкарце јер воле DFW… до те мере да се признавање да вам се Бескрајна лакрдија свиђа сматрало огромним бламирањем у друштву“, објавио је један корисник 4chana пре само неколико месеци.
Бојазан да мушкарци, нарочито хетеросексуални белци, не читају, да нису читани или да их не објављују, протеже се и ван 4chana. У последње две године су само у Њујорк Тајмсу писци тврдили да би „ишчезнуће мушкараца од књиге требало свакога да забрине“, питали се „зашто је нестао мушкарац који чита романе“ и оцењивали „живот и смрт романа хетеросексуалног белца“. (Не чуди што овакви чланци изазивају велику пажњу на 4chanu.)
Уредници радио емисије ЛАРБ Радио Хоур су овој теми посветили целу једну епизоду, а водитељи су навели Воласа као једног од најскоријих, упечатљивих примера културолошки значајног, хетеросексуалног белог писца. Они су закључили и да је паника умногоме пренадувана, оптерећена „зомби статистиком“ или, како је то рекла Констанс Грејди: „Истина је да већина одраслих Американаца, без обзира на пол, просто уопште не чита много књига“. Реални родни диспаритет може да буде последица опадања економске вредности књижевности, тврди Сара Брујет, што потенцијално мушкарце води ка профитабилнијим сферама као што су филм, телевизија и подкасти.
Повезивање Бескрајне лакрдије са лошим, белим мушкарцима је, парадоксално, привукло читаоце који то уопште нису
Посматрањем како се овакав мејнстрим разговор одвија у сасвим нефилтрираном виду на 4chanu разоткрива се сва пакост и одвратност која стоји иза њега и види се колико су те стрепње и огорченост белих мушкараца заправо жестока реакција на успехе покрета #MeToo и Црни животи су важни, као и отпор прогресивним променама у издаваштву. „Успон Доналда Трампа или Ендруа Тејта није се догодио јер мушке хорде писаца нису успели да објаве роман“, рекао је писац Сем Кан за Њујорк Тајмс у анализи „живота и смрти романа хетеросексуалног белца“ у овом листу. „Али те две ствари нису ни потпуно неповезане.“
Страшно је гледати како овај ресентиман дивља у информативном мехуру 4chana, посебно зато што је ова затворена интернет заједница стално изнова доказивала способност да се прелије у легитимне сфере културне и политичке моћи, од покрета Кјуанон и Гејмергејта, па све до актуелне председничке администрације.
***
Повезивање Бескрајне лакрдије са лошим, белим мушкарцима је, парадоксално, привукло читаоце који то уопште нису. „Хтела сам да сама видим шта то тачно привлачи ову заједницу младића“, пише Мишел Зонер, бисексуална корејско-америчка музичарка и списатељица у предговору новом издању Воласове књиге. Читање Бескрајне лакрдије потенцијално пружа не само поглед на ту културу, него и интензивно уживање у преступу.
Ова замена улога налази се у средишту онога што је Хермион Хоби недавно у Њујоркеру описала као „феминизацију“ романа, нову фазу у његовој рецепцији: прихватање од стране коментаторки, читатељки и критичарки. Иако делује као њена супротност, ова фаза омогућена је управо захваљујући свим оним женама које су пародирале, критиковале и пљувале роман и његове фанове, нарочито у јавности, на интернету. Хајка на Воласа, то инсистирање на истицању токсичне мушкости која је нераскидиво везана за његову личност, дело и поштоваоце, отворило је простор да се више жена критички позабави романом под сопственим условима, ослобођених оквира „мушког култа“, чак и док су књигу још снажније присвајали мизогини типови са 4chana.
Проширивање претпостављене публике Бескрајне лакрдије изван литбро кругова и интернет тролова узбудљива је могућност. Када ме пријатељи питају да ли треба да читају роман, обично кажем да Воласово писање не захтева вашу пажњу, али ако се одлучите да му је поклоните, она ће се вероватно исплатити (што убедљиво тврде и Хобијева и Хана Смарт, која је графички рашчланила реченицу од 900 речи из једне његове друге приче). Тако је и упркос, а и управо због чињенице да роман повремено залази на територију дописивања на 4chanу. (Воласово најинцелскије дело остаје збирка Кратки интервјуи са одвратним мушкарцима из 1999. године, коју Ерин Спампинато детаљно анализира. Језиво.)
За мене је важније питање како ће интернет, и „интернет канон“ са својим књишким мимовима, виралним цитатима, пародијама на писце и сличним стварима, наставити да мења наш однос не само према роману Бескрајна лакрдија, него и према књижевности у ширем смислу. Када је реч о читању, очигледно нисмо добро. Сви, од оснивача вештачке интелигенције до просветара, исказују страх да Американци више нису способни да читају, или да не желе да читају, с обзиром на све остале примамљиве опције. И без обзира на то да ли је реч о књижевним критичарима попут Ејми Хангерфорд који се противе проблематичном „мушком канону“, или о ортацима са 4chana који се жале на хиперпродукцију љубића, заједнички нам је бес због тога што нам се говори да треба да читамо, или шта се објављује и нуди за читање, с обзиром на наше све ограниченије време и моћ пажње.
То како се још расправљамо о Бескрајној лакрдији вероватно је лош знак за интернет и књижевност; знак да су у овом новом медијском окружењу комплексна дела углавном сведена на симболе, мимове и машине за бескрајно генерисање дискурса, лишене правог значења или дубине. Али можда ту негде постоји трачак наде: људи на интернету и даље причају о књижевности, и то много. Сама идеја читања нам је очигледно и даље важна, чак и ако нам сама способност за то клизи из руку, и чак и ако су људи и установе који су најбоље опремљени да ту способност очувају нашли на мети и остали разровани изнутра. Бар се не предајемо без борбе.
Овим нас је, зачуђо, интернет вратио неким од највећих питања у самом роману, али и код самог Воласа. Хоће ли нам медији који изазивају зависност уништити душу? Шта се дешава ако изгубимо способност да читамо, способност да се повезујемо са свешћу других људи? Ко, и шта, заслужује нашу драгоцену пажњу?
Пише: Мелани Волш
Извор: ЛАРБ
Превео: Матија Јовандић
[1] Игра речи: У наслову је уместо „Great“ из фразе „The Great American Novel“ („Велики амерички роман“) искоришћена реч „The Grating“ (стругање, решетка или иритантно) (прим. прев)
[2] Лат: нека купац буде на опрезу (прим. прев)
[3] Првобитни наслов је био „Ten Little Niggers“, код нас превођен као „Десет малих црнаца“ (прим. прев)
