У Открићу Индије Џавахарлал Нехру је написао: „Међу многим народима и расама који су дошли у додир са Индијцима и утицали на живот и културу Индије, Иранци су били најстарији и најупорнији.“ Ту историјску чињеницу уверљиво потврђује обично искуство. Мој деда је течније говорио персијски него било који други језик; ја сам одрастао користећи персијске речи у свакодневном говору, једући храну пореклом из Персије и слушајући музику чије је најраспрострањеније и најтрајније форме – кавали и газал – оплеменио средњовековни песник на персијском.
Безмало хиљаду година персијски је био лингуа франца Азије: користили су га политичари и интелектуални мандарини, а био је неопходан путницима какви су били Марко Поло и Ибн Батута, који су тај језик ширили у Кини. Персијски национализам очувао је дубоко осећање историјског континуитета у разним политичким режимима управо због тога што је био укорењен у достигнућима експанзивне и дуготрајне персијске цивилизације или екумене. Поезија и филозофија Фирдусија, Атара, Румија, Хафиза, Садија, Низамија, Ибн Сине и Низама ал-Мулка, преведене на разне језике, стекле су канонски ауторитет широм Азије. Владари, било муслимански, хиндуистички или будистички, усвајали су персијске идеологије државног умећа, које су, као што пише Ричард Итон у књизи Индија у доба персијског утицаја: 1000-1765 (Richard Еатон, Индиа ин the Персианате Аге: 1000-1765, 2019), у први план истицале „појам правде и повезивале економију, морал и политику“.
Проток идеја и идеологија убрзао се због шокова и траума западног покоравања Азије у 19. и 20. веку. Током своје посете Ирану 1932, Рабиндранат Тагор, који је одрастао слушајући оца како рецитује Хафиза, ангажовао се у настојању те земље да изгради национални идентитет заснован на преисламском и паназијском наслеђу. Модерниста Садек Хедајат објавио је новелу Слепа сова (Sadegh Hedayat, The Блинд Owl), ремек-дело иранске књижевности, у Мумбају (тада Бомбај) 1936. године. Мислилац и песник Мухамед Икбал, елоквентан на персијском као и многи Индијци његове генерације, извршио је велики утицај на иранске исламисте, па и на Алија Хамнеија, који је коаутор књиге о њему; Гандијева антиколонијална борба надахнула је Мухамеда Мосадека, првог изабраног премијера Ирана.
Ти заједнички, често координирани одговори на егзистенцијални изазов западне моћи дефинисали су шта значи бити Индијац или Иранац у модерном свету и јасно показали шта би били идеали и интереси друштва слободног од западних господара света. Али постојале су различите идеје о начину остваривања тих идеала – од политичког суверенитета до друштвене правде – и националне путање су се могле и те како разликовати. Живећи у Индији, нисам осећао никакво поштовање ни према поквареном иранском шаху ни према иранском револуционарном режиму, који је од самог почетка био нетолерантном према политичким противницима и правима жена, и чија се тиранија појачала током дугог и жестоког рата са Садамом Хусеином, који је тада сарађивао са Западом.
У исто време, био сам свестан многих изазова, недостатака и великих странпутица у постколонијалној изградњи нације током хладног рата, па нисам усвојио западни став према Ирану – став испуњен страхом и презиром који су почивали на незнању. У једном тренутку, отишао сам на ходочашће до Хафизове гробнице у Ширазу. Док сам путовао по Ирану, свуда сам наилазио на топло гостопримство, најплеменитију традицију персијског света. Можда сам због тога био тако очајан и постиђен кад сам читао о америчком торпедовању Дене, иранске фрегате, која је сматрала да јој ништа не прети у међународним водама док се враћала са међународне поморске вежбе у источноиндијској луци Висакапатнам.
Неколико дана пре почетка операције „Епски гнев“, људима с тог брода клицало се на индијским улицама. Посетили су Таџ Махал и сликали се с радозналим посматрачима. Ипак, ни њихова „тиха смрт“, као што је злурадо рекао Пит Хегсет – смрт од америчке ракете тешке 1.500 килограма у Индијском океану (у ком наводно индијска влада обезбеђује „потпуну безбедност“) – ни кршење међународног закона који од зараћених страна захтева да помогну морнарима рањеним у борби нису били довољно важни да се америчкој амбасади у Њу Делхију упути званични протест. У саопштењу Индијске морнарице чак се и не помиње напад којим је потопљен брод, а који је Трамп на републиканском скупу описао као „забаван“ и тиме изазвао много смеха. Нити се изражава жаљење због убиства близу сто ненаоружаних морнара.
Читао сам да су у Шри Ланки, чија је морнарица нашла нека од тела тих морнара, цивили донирали новац за расхладну јединицу да би се тела сачувала до њиховог враћања у Иран. Пажљиво сам пратио индијску и међународну штампу у јаловој нади да ћу наћи неку мисао или емоцију која би била достојна реакција на то злодело или макар одавала жаљење због тихе смрти оног што је Тагор назвао „индо-иранском цивилизацијом“. Можда сам тражио на погрешним местима. Данас је превелики део мејнстрим новинарства срозан и огрубео од непрестаног лагања и избегавања да каже да се у Палестини збивају грозоте иако су оне уживо преношене. Не чуди што репортери, водитељи и колумнисти показују бескрајну хладнокрвност не само када се ради о хемијском спаљивању Техерана већ и о погубљењу, и то са два пројектила, скоро двеста иранских ученица.
Није довољно да се згражавамо над моралном бедом „традиционалних“ институција. Данас се уништавају далеко драгоценије традиције. Судбина нам је доделила да посматрамо „забавне“ спектакле „смрти, огња и беса“ које приређују вође слободног света у сарадњи са својим геноцидним штићеником на Блиском истоку и одумирању некада моћне персијске имагинације.
Током више од једног века, политичка и морална имагинација у великом делу персијске екумене обликована је ревносним трагањем за алтернативама немилосрдним експлоататорским режимима капиталистичког империјализма. Историјско искуство које је почело у касном 19. веку у Јужној Африци навело је Гандија да фашизам и империјализам види као неизбежне особине капиталистичких држава, које су у превеликој мери зависне од насиља – прикривеног и ублаженог код куће, екстремног и изричитог у иностранству. Судбина каснијих посматрача попут Џалала Ал-е-Ахмада, романописца и есејисте из 20. века, била је да издрже подмуклост неоимперијализма који су анализирали: економску модернизацију под патронатом Запада, која је осудила постколонијалне државе на вечну неразвијеност.
Током тог горког образовања у стварању модерног света, и Ганди и Ел Ахмад схватили су да тежња за богатством и моћи може гурнути народе незападног порекла не само у геополитичку већ и у интелектуалну и духовну потчињеност Западу. Суочен с њеним пуним, гротескним отеловљењем код куће – са иранским шахом, његовим фараонским фантазијама о модернизацији одозго и тајном полицијом коју је ЦИА обучавала у тортури – Ел Ахмад је дефинисао ту патологију прецизније него што су то урадили други азијски мислиоци: gharbzadegi, „интоксикација западом“, или дословније „заслепљеност западом“ (што подразумева и очараност и болест). Била је то болест једног народа, написао је, „који нема подршку традиције, историјског континуитета и брзе трансформације“.
Данас неподношљива лакоћа тог историјског бића показује степен глупости америчких и европских грађана иранског порекла који се надају да ће им промену режима на тањиру испоручити аутентична осовина зла: лојални члан Епштајнове класе, међународно тражени присталица геноцида и кловновски син осрамоћеног бившег иранског моћника. Што је још страшније, на највишем нивоу креирања политике Индија показује недостатак познавања традиција и историјског памћења на које би се могла ослонити.
За све то само делимично треба кривити личне одлуке хиндуистичког супрематистичког премијера – Нарендра Моди је посетио Израел два дана пре израелског напада на Иран да би показао своје другарство са Бибијем и примио признање, једнако славно као ФИФА награда за мир уручена Трампу. Принципијелно супротстављање расизму и империјализму, које је некада Индију чинило моралним светиоником Азије, ишчилело је много пре него што су се појавили Моди и његови чанколисци да својим порукама на WhatsAppu исмевају идеале Гандија и Нехруа. Тај прекид историјског сећања још је необичнији и, по свему судећи, још разорнији кад имамо у виду у којој мери заувек запамћени „век понижења“ мотивише кинеске вође да спроводе брзу националну хомогенизацију на том најдаљем крају персијске екумене.
„Успешни“ Индијци и имућни Иранци, припадници американизоване глобалне класе, били су уверени у тријумф америчког идеала економске, интелектуалне и политичке слободе. Били су убеђени да њихов лични успех зависи од ревносног слагања са глобалним хегемоном. Такве заблуде су биле мање важне у време када су политички актери и интелектуални представници западног супрематизма још увек носили маску либерализма и тврдили да предводе доброћудну глобализацију чије ће благодети уживати сви народи света.
Данас хвалоспеви Марка Рубија западној цивилизацији и Хегсетове порнографске фантазије о „целодневном убијању и разарању с неба“ одају садистички нагон да се поново наметну расне хијерархије 19. века. Управо у том старом новом свету, некадашњи неспорни предводник незападног света сведен је на пиона. Изложен рутинском Трамповом кињењу, неспособан је чак и да ожали своје убијене госте из Ирана, а камоли да протестује због њиховог убиства. Насилна историјска драма западног супрематизма имаће у својим махнитим последњим чиновима много више жртава, али мало ко ће бити тако јадан и изазивати такав ужас и сажаљење као жртве „заслепљености Западом“.
The New York Review of Books, 13.03.2026.
Превела Славица Милетић
Peščanik.net, 19.03.2026.
