Број часова Српског језика и књижевности у основној и средњој школи једна је од табу-тема нашег образовања. Многима је, нажалост, сасвим логично, па чак и пожељно, што Србија има мање часова матерњег језика и књижевности но многи други, па чак и они у најближем окружењу
Недобронамерни део српских новинарских редакција различита питања наставе предмета Српски језик и књижевност већ годинама занимају само када су смештена у негативан контекст. Лошији резултати на проверама знања и смањено интересовање за студије буду једна од централних тема два-три дана после тестирања или пријемних испита, лансирају се сензационалистички наслови, износе се нетачни закључци без било каквих анализа и тачних података. Нетачни и тенденциозни наслови попут „Нико не жели да студира српски језик” или „Очајни резултати из српског” нису били ретки последњих десетак година на насловним странама појединих српских дневних листова, а текстови испод њих по правилу нису нудили и објашњења смањеног интересовања или лошијих резултата, и то само зато што им она нису ишла у прилог постављене тезе.
Но, кренимо редом. Резултати провера знања матерњег језика у Србији увек се анализирају потпуно независно од ужег и ширег контекста који подразумевају различита тестирања. На пример, када су саопштавани упоредни резултати ПИСА студије, неретко је у домаћим и страним медијима истицано како су у Србији резултати у области разумевања прочитаног текста слабији но, на пример, у Хрватској или Словенији. А када се о томе дискутовало у репрезентативним институцијама, наводили су се и најмаштовитији узорци те појаве, али је – зачудо – по правилу заобилажен фактор броја часова матерњег језика у земљама које су учествовале у тестирању. Понављам, по правилу. Професорка Рајна Драгићевић, један од водећих србиста, још 2021. године обавестила је у зборнику „Статус српског језика и књижевности у образовном систему” научну и стручну јавност о броју часова матерњег језика у неким европским земљама и предложила да, по угледу на модел у Русији, и у Србији предмет Српски језик и књижевност добије натпредметни статус. Када сам у дискусијама износио податке о више него логичној корелацији између броја часова и стеченог знања из одређене области, улазио сам у оштре расправе са појединим добро позиционираним круговима наших психолога и педагога. За њих, очито, светска искуства не треба да буду и српска искуства. Код нас, изгледа тако, број часова матерњег језика и треба да буде мањи.
Број часова Српског језика и књижевности у основној и средњој школи једна је од табу-тема нашег образовања. Многима је, нажалост, сасвим логично, па чак и пожељно, што Србија има мање часова матерњег језика и књижевности но многи други, па чак и они у најближем окружењу. Још на Првој интеркатедарској србистичкој конференцији, одржаној у јуну 2020. године у Тршићу, учесници скупа, тј. представници свих србистичких катедара на српском језичком простору једногласно су усвојили „Декларацију о неопходности повећања броја часова српског језика и књижевности у основној и средњој школи”. На ту декларацију у препорукама Влади Републике Србије више пута се позивао и Савет за српски језик. Свака објективна анализа доказује да је фонд часова недовољан за све области двеју различитих научних дисциплина (науке о језику и науке о књижевности) које ученици морају савладати. Да не би било медијске забуне, србисти не траже већи број часова матерњег језика, већ исти број који имају нама једнаке или напредније културе. Већ шест година чекамо одговор државе.
Питање броја часова Српског језика и књижевности, наравно, не ништи питања квалитета наставе, али се и о њему у нашим медијима неретко писало тенденциозно и без икаквих анализа. Јасно је да је квалитет наставе директно повезан са знањем и обученошћу наставника и професора, и ту полако долазимо до другог централног проблема. Нема никакве сумње да у армији предавача матерњег језика и књижевности има и оних који не заслужују то часно занимање. Са друге стране, међутим, деценијама сам учесник једног од најдостојанственијих скупова којима сам икада присуствовао, Зимског семинара Друштва за српски језик и књижевност Србије у Београду, који сваког јануара или фебруара окупи по 1.500 наставника. Од тих достојанствених бранилаца српске културе током тродневног скупа, нажалост, слушате и многе исповести о проблемима који најбоље предаваче терају из учионица. О свакодневним проблемима везаним за најразличитије притиске обесних ученика, неваспитаних родитеља, локалних моћника и сличних наши медији или не пишу или пишу само када се у учионици деси скандал или трагедија. Као што не пишу о свим другим недаћама које све чешће дочекују дипломиране србисте.
Данашње младе генерације су, на срећу, јако добро информисане о свему што их чека после избора жељеног факултета: о настави и наставницима, о атмосфери на факултету, о тежини студија, али понајвише о томе шта после дипломирања могу радити. Невероватно ми је да, упркос свему што добро знају и сами новинари, морамо из године у годину у блиц-интервјуима током пријемних испита, у паузи између два термина дежурања, одговарати на питање зашто опада интересовање за студије србистике. За добронамерну „Политику”, међутим, те одговоре професора треба сажети и таксативно набројати. Прво, у питању је незавидан положај наставника и професора Српског језика и књижевности, као уосталом и свих других предавача, о чему је Друштво за српски језик и књижевност Србије више пута обавештавало јавност. Не можете матуранте лагати о томе какав је друштвени статус њиховог „Србина” или „Српкиње” у школи и ван ње. И не желе такав статус. Број студената на свим „наставничким групама” (математика, физика, хемија итд.) годинама пропорционално опада, али су медијска мета најчешће само студије српског језика и књижевности. Друго, у питању је и смањивање спектра занимања за дипломиране србисте. Некада су они у новинским редакцијама били врло тражени, а данас су изједначени са неретко полуписменима. То је већ до неких редакција, не до србиста. У овогодишњем зборнику „Статус лектората српског језика” са Шесте интеркатедарске србистичке конференције учесници скупа реферисали су о паду броја наших лектората у свету, али и о гашењу лекторских служби у нашим медијским и издавачким кућама. То је већ до неолибералне концепције културе, не до србиста. И о овој културолошкој трагедији, чије резултате видимо и чујемо сваки дан, Савет за српски језик обавестио је Владу Републике Србије, захтевајући увођење обавезних лиценцираних лектора у медијима и издаваштву. Неписмени текстови у јавној сфери враћају нам се као бумеранг. Треће, интересовање за студије лингвистике опада у читавом свету, чак и у Сједињеним Америчким Државама. Катедре за националне језике у окружењу, и не само у окружењу, далеко су угроженије од србистичких. Четврто и коначно, опада у Србији, нажалост, и број младих, као и број младих уопште заинтересованих за студирање, што анализе недвосмислено доказују. Недобронамерне редакције ни то не занима, битно је само да „српски не жели нико да студира”.
Упркос свему набројаном, број младих заљубљеника у српски језик и књижевност, на жалост многих недобронамерних, није уопште тако мали као што се у делу медија жели представити. Могло би се дискутовати о ефикасности образовне политике у Србији, као и на читавом српском језичком простору, која је генерисала превише катедара за српски језик и књижевност: Београд, Нови Сад, Крагујевац, Ниш, Приштина (са привременим седиштем у Косовској Митровици), Нови Пазар, Бања Лука, Источно Сарајево, Никшић. Ево истраживачког задатка: саберите број активних студената србистике на набројаним катедрама и процените да ли је то мали број. Ево и другог: упоредите тај број са бројем студената хрватског, словеначког или, на пример, бугарског језика. Многим редакцијама резултат таквих анализа не би се нимало свидео па такво истраживање никада нису ни спровеле.
Да, тачно је: број студената србистике заиста опада у односу на „златно доба” са почетка 21. века. Да, тачно је: ученичко знање такође опада. Дајмо шансу друштву да се ови проблеми, и други са њима повезани, реше. Први кораци су једноставни: изједначимо број часова матерњег језика у Србији са бројем часова у културно развијенијим државама, вратимо достојанство професорима, уведимо лиценциране лекторе.
Проф. др Александар Милановић, председник Савета за српски језик
