Раније су игре носиле ознаку друштвене јер се играло у друштву, ангажовано и директно
Честа је слика и прилика савременог дружења: неколико дечкића седи на степеништу или огради. Нема разговора, шале, свако буљи у свој телефон, игра игрице или прати мудроносне објаве на друштвеним мрежама. Иста је слика и кад је друштво мешовито: исто се, мада љупкије и изражајније, буљи – у телефоне.
Раније су игре носиле ознаку друштвене јер се играло у друштву, ангажовано и директно. За игру мице, за шах, човече, не љути се, јамб био је неопходан партнер, или партнери, с којима се играло и надметало. Колико је колективна игра била важна може посведочити негда молећиви гласић неког шврће који је молио строгу мамицу да му пусти другара да се играју.
А на нашим просторима играле су се разне игре, претече савременим спектакуларним играма планетарног значаја и помпе. Док су досељеници у Америку парцелисали земљу Индијанаца и сатеривали их у резервате, наши чобани увелико су играли игру шоре, шорали моткама лоптицу крпењачу, јурцали од базе до базе. Све исто, сем реквизита, халабуке, гунгуле америчког бејзбола.
Па игра клиса, где се опет моткама, штаповима из домаће радиности ударало и пребацивало парче дрвета на противничку страну, која се упињала да хитнути реквизит врати. Не личи ли то на данас толико популарни тенис, можда и бадминтон (негдашњим играчима клиса та игра би била превише нежна и млитава)?
Имали смо ми и ножну варијанту гладијаторског америчког фудбала. Кад би играчима досадило пикање лопте крпењаче, главни у тимовима се договоре да се пређе на игру беспоштедну, без фаулова и правила, на крљање. Тад је све севало и прштало, а главни играч био је рмпалија, иначе трапав и бескористан у нормалној игри. Тај би разгртао противничку одбрану, бацао је лево и десно, да би на крају са све лоптом одувао с гол линије и несрећног голмана.
Било је и прокажених игара које нису приличиле бољој деци. Једна од њих била је и игра крајцарице, бацање металних новчића на повучену црту. Ко је најближи црти носи сав шњур. Данас нема потребе за бацачким активностима да би се дошло до добитка, на услузи су многобројне кладионице – бациш се на игру погађања и најчешће добијеш шупаљ нос до очију.
Пре Другог рата била је популарна игра каубоја и Индијанаца од утицајем америчких вестерна. Каубоји су по самоизбору били најкрупнији и најјачи, наоружани неким комадешкама дрвета, што је требало да изиграва каубојске пиштоље, а с друге стране били су они ситнији и кржљавији са својим јадним лукчићима и стрелицама. И онда су настајали помамна вриска, алакање и стрка, гоњење и јурњава за препаднутим Индијанцима којима је једини спас био да се нађе неко дрво у близини, да се узверу уз њега и одозго гађају распомамљене каубоје плодотворним даровима дрвета спаситеља.
После је настала модификација претходно описане игре – играло се партизана и Немаца. Али искрсао је велики проблем – нико није хтео да буде Немац. Нема Немца, нема рата, нема игре. Игру су спасавали неки промућурни и пословни, који су пристајали да буду Немци, па су вијани, гоњени, буботани и млаћени до плављења леђа и оног испод леђа. Али уз накнаду кликерима, орасима, ужинама, богме и парама.
Набројах неке застареле, препотопске игре које се данас готово и не играју, а многи млади за њих нису ни чули. Нисмо поменули негда популарне игре дечје, као жмурке (ту се често ангажовало цело село, или цела улица у граду кад би се ревносни скривач тако вешто сакрио да ни до поноћи нису могли да га нађу), па ћораве баке, шуге, пиљке, школице игре за девојчице, шапца-лапца. Па игра лоптом између четири ватре, која би у данашњим временима могла да има дубље значење. Све оне подразумевале су дружење, сналажење и пожртвовање, радост, озарење, предавање и уживање у игри.
Напредак технологије је користан, помаже човеку, олакшава му живот. Добро је да помаже, али је опасно кад га обузме, окупира, да му се путем тог вражјег телефона диктира како да се понаша, шта да једе, како да се облачи, кога да „воли”, кога да мрзи, како да се самолечи и саморекламира.
А она четворица с почетка још су на степеништу, не испуштају телефоне из руку, играју игрице. Они играју, али се, нажалост, не играју. И не знају и не занима их, а све је на интернету, на телефону, како су наши стари играли клиса, шору (и банатску), крљажу, игре које се у модерној, препегланој форми и данас играју. Са надменом, самодопадљивом одредницом – амерички фудбал, бејзбол…
Зоран Ристић, професор
