Генетичка истраживања показују да су модерни људи настали из више међусобно повезаних популација широм Африке, а не из једне изоловане групе како се дуго веровало.
Порекло наше врсте можда је далеко сложеније него што се до сада претпостављало. Истраживање објављено у часопису Натуре доноси свеж поглед на еволуцију човека и доводи у питање једну од најраширенијих идеја у палеоантропологији. То је да сви модерни људи потичу из једне заједничке, изоловане популације у Африци.
Уместо тога, научници предлажу модел према којем су се први припадници врсте Хомо сапиенс развијали у више међусобно повезаних популација распрострањених широм афричког континента. Те групе су се током стотина хиљада година повремено раздвајале, али су наставиле да размењују гене, стварајући сложену мрежу еволутивних веза.
Од породичног стабла до мреже популација
Већина научника сагласна је да је Африка колевка модерног човека. Међутим, питање како су се ране људске популације развијале и међусобно повезивале остало је предмет бројних расправа.
Тим истраживача предвођен антрополозима Бреном Хен са Универзитета Калифорније у Дејвису и Симоном Гравелом са Универзитета Мекгил упоредио је генетске податке савремених афричких популација са фосилним доказима раних припадника врсте Хомо сапиенс. Резултати указују да људска еволуција не личи на једноставно породично стабло са једним кореном, већ на разгранату мрежу популација које су дуго остајале у контакту.
Кључну улогу одиграли су народом Нама
Посебно важан део истраживања представљала је анализа 44 новосеквенцираних генома припадника народа Нама из јужне Африке. Ова аутохтона популација позната је по изузетно високом нивоу генетичке разноврсности. Узорци пљувачке прикупљени су између 2012. и 2015. године, а њихова анализа омогућила је истраживачима да тестирају различите моделе људског порекла.
Најбоље резултате дао је модел према којем је најстарије раздвајање људских популација које се и данас може препознати у генетском материјалу наступило пре око 120.000 до 135.000 година. Међутим, пре тог периода постојале су две или више популација које су се разликовале само у мањој мери и које су током стотина хиљада година наставиле да размењују гене.
Нема потребе за „тајанственим“ људским врстама
Студија доводи у питање и неке раније теорије које су покушавале да објасне генетску разноврсност савремених људи претпостављајући укрштање са непознатим архаичним људским врстама у Африци.
Према новом моделу, многи генетски обрасци могу се објаснити унутрашњом структуром раних популација Хомо сапиенса, без потребе за увођењем додатних, за сада непознатих људских линија.
В„Представљамо нешто што раније нико није тестирао“, истакла је Брена Хен, додајући да ово истраживање значајно мења начин на који научници посматрају порекло наше врсте.
Шта то значи за фосиле?
Резултати имају важне последице и за тумачење фосилних налаза. Истраживачи процењују да само 1-4 одсто генетских разлика међу данашњим људима потиче од разлика између тих древних популација. Пошто су популације наставиле да се мешају током дугог временског периода, вероватно су биле и физички веома сличне. Због тога неке фосилне врсте са изразито другачијим анатомским карактеристикама, попут Хомо наледи, вероватно нису директно допринеле настанку модерног човека.
Све више доказа о сложеној прошлости људи
Каснија истраживања додатно су нагласила значај афричке генетске разноврсности за разумевање људске еволуције. Студије објављене током 2024. и 2025. године показале су дуг континуитет популација у јужној Африци и откриле генетске варијанте које данас више не постоје међу живим људима.
Заједничка порука ових истраживања јесте да порекло човека није резултат једног догађаја на једном месту. Напротив, настанак наше врсте био је дуготрајан процес обликован миграцијама, контактима и мешањем бројних популација широм Африке.
Фотографија: Carolyn WIlczynski, Wikipedia
Извор: Science Daily / Све о археологији
