ИДЕНТИТЕТ СЕ ПРВО НАПАДА У ЈЕЗИКУ, ПИСМУ, ШКОЛИ и КУЛТУРИ!
У свакој од европских нација постоје појединци који су уложили цео свој живот у борби за уједињење како би политичко и национално заокружење добило своју историјску форму. То нису били случајни догађаји, већ резултати дугих процеса у којима су такве особе полагале темеље – често плаћајући високу личну цену. Сви они истовремено су бранили права својих нација и здушно се залагали за грађанске слободе свих народа. Управо у томе лежи њихова савременост, у уверењу да идентитет и сарадња нису супротности, већ предуслов стабилности! Зато су такве особе и у данашњем времену врло актуелне.
Стане Рибич члан Савета Владе Словачке уручује Диплому, Сертификат и Милетићев орден потписнику ових редова
Код Срба то је Светозар Милетић (у историјском периоду Аустроугарске монархије). Милетић је био уредник листа „Застава“, оснивач Српске народне слободоумне странке, два пута градоначелник Новог Сада (1861. и 1867. године), председник Матице српске и народни посланик у Угарском парламенту. Он је разумео да се идентитет најпре напада тамо где је највидљивији, у језику, писму, школи и култури. И управо због тога та Милетићева борба и данас је изузетно савремена! То постаје јасно када сведочимо инцидентима са ћириличним натписима, ломљењу табли, отпору двојезичности и(ли) политичким расправама. Дакле, питање које је Светозар Милетић отворио пре више од једног века – није нестало!
Светозар Милетић политички вођа и велики културно-просветни прегалац Срба у Аустроугарској монархији
Милетић је због својих јавних бескомпромисних ставова два пута хапшен и осуђиван (иако је у тим тренуцима имао посланички имунитет?). И оба пута тамновао је у Угарској, у злогласном казамату у близини града Ваца (овај мађарски затвор и данас је у функцији!?). Друго утамничење у Вацу (од јула 1876. до новембра 1879.) било је изузетно тешко. Најсуровији услови, потпуна изолација и огромни притисци врло озбиљно су нарушили Милетићево здравље. После више од три године тамнице, цар Франц Јозеф га је помиловао (али важно је нагласити да Милетић никада није тражио амнестију!). Његово ослобађање захтевао је Народно-црквени сабор, што сведочи о огромној подршци коју је имао међу Србима у Монархији.
Застава, лист који је мењао историју
Милетићева спремност на личну жртву за права српског народа, за језик, културу, политичку равноправност и националну слободу учинила га је симболом једне генерације која је веровала да се достојанство народа не може одвојити од личне храбрости појединаца.
У овом контексту треба истаћи и периоде његовог управљања Новим Садом. Као градоначелник Српске Атине, први пут је изабран 1861. и одмах је затражио да град усвоји закључке Благовештенског сабора (који су се односили на права и аутономију српског народа у Монархији). Посебно је инсистирао да српски језик постане равноправан у градској управи.Увођење српског језика у службену употребу није било само административно питање, то је био политички став, порука да народ који има свој језик, културу и инситуције има и право на политичку равноправност. Управо због такве политике Милетић је суспендован са градоначелничке дужности, што говори колико је његов рад изазивао отпор тадашњих угарских власти.
Орден Светозар Милетић
Други пут изабран је за градоначелника у пролеће 1867. Предлагао је да се Српско народно позориште, у чијем је оснивању и сам учествовао (1861), подигне на главном тргу, а Градска кућа ближе српском крају (тамо где је био Турски хан), на месту данашње Матице српске! Власт је политички „вребала“ прву прилику да га смени, што је и учинила у лето 1868. Посебно место у том раздобљу има Матица српска. Њено пресељење из Пеште у Нови Сад 1864. било је прекретница у културном животу новосадских Срба, а Милетић као њен први председник у новом седишту одиграо је кључну улогу да она постане центар духовног и научног живота. Матица није била само књижевна установа, она је била животна снага и симбол континуитета културе, језика и националног идентитета.
У истом духу треба посматрати и оснивање Српског народног позоришта 1861, институције која је имала немерљив значај у очувању језика, културе и националне свести. Милетић је разумео да позориште није само уметност, већ и школа идентитета, простор у којем народ упознаје себе.
Светозар Милетић није дочекао уједињење српског народа, није видео тренутак када ће вековне тежње добити своје историјско испуњење. Али оно што није дочекао отац дочекао је син! На Великој народној скупштини у Новом Саду 25. новембра 1918. године, када је изгласано присаједињење Бачке, Барање и Баната Краљевини Србији, др Славко Милетић изабран је за једног од осам председника те историјске Скупштине (чиме је идеја добила своју потврду у генерацији која је дошла после њега, а наставила до данас у појединцима и из следећих генерација!). Зато Светозар Милетић, поред у свом – живи и у времену нашем!
За Штајерске новице из Будимпеште пише: академик Властимир Вујић
