Шта су сви ти људи читали? Јесу ли уопште ишта и читали?! Какве су њихове умне, опажајне, спознајне способности ако ниједна од побројаних чињеница није ни окрзнула њихову с(а)вест?…
Давне 2008. године једном приликом пажњу ми беше привукла реклама за историјски роман под насловом „Последњи српски цар Јован Ненад“. Пошто сам љубитељ националне историје, а не можемо се похвалити нарочитим избором књижевних дела на ову тему, посебно кад је средњи век у питању, одлучих да ствар мало истражим, будући да за писца по имену Веселин Џелетовић Павлов никада дотад нисам чуо.
Српско срце Јоханово у раљама муза
Руку ми тако допаде „поема“ под насловом „Српско срце Јоханово“[1]: 5-6 страница текста у катренима, римованог чистом, укрштеном римом, али дозлабога несклапно, рогобатно састављеног, да беше право мучење дочитати га до краја. Речи у њему као да се непрестано сударају или саплићу једна о другу. Посебна прича је смисао који би та „гомила несклада“ требало да носи. Јер, тема „поеме“ је претешка, стравична: отмице и касапљења косметских Срба зарад вађења и продаје њихових органа на црном тржишту у изведби шиптарске мафије. Аутор годинама неуморно понавља да у својим „делима“ пише сушту истину о стварним догађајима. Проблем је, међутим, у томе што из његовог пера излазе голе бесмислице, надреални призори, једноставно немогући у овом нашем материјалном свету.
Јунак „поеме“ је немачки барон Јохан из куће знане по чувењу, што доиста много говори о слави његове породице. Он има болесно срце, лекари му не предвиђају дуг живот, осим уколико му се не пресади друго, здраво срце. Барон после операције почиње сањати непознате пределе — испоставиће се: косовометохијске — и ти снови су најпре пријатни, а затим прелазе у кошмаре. Пред читаоцем се појављује излизана од употребе пасторална слика шума, поља, ливада и винограда из доба Прве индустријске револуције, а онда: „Видим и двориште између плота, / амбар и шталу, стазу до куће, / старину неку што дуван мота, / док гледа кера и звиждуће“.
Како се ишта у природи може налазити између једног плота? Да би било између, потребно је бар два плота. Поета нам не објашњава како би та чуда могла да се десе, али хајде да га разумемо: да би старина могао дуван да мота, поета то мора сликовати са плота; јер, ако би римовао са плотова, старина би морао да мота или мути, не знам… коктел Молотова, што тек не би имало никаквог смисла. Уосталом, ког се врага држимо смисла као пијан плота? Речи су ту да се лепо римују, а читаоци ће се већ досетити шта је песник хтео да каже.
У сваком случају, старина мирно мота своју цигару и звиждуће, али женскадија из куће је ужурбана: старица ваби живину, па граби ка штали да пусти теле на воду, а снаша „двориштем хита да ручак стави / за њом вијори коса јој црна / и мало дете очију плави’“. Није баш јасно да ли је дунуо неки јак ветар, па се и дете вијори за мајком попут њене косе или просто трчкара за њом, али призор је идиличан, па барон Јохан чежњиво кличе: „О, та ме слика ходила често…“ — што је, опет, веома ориђиналан допринос синтакси српског језика; јербо, слике вас (у пренесеном значењу) могу походити, могу вам и доходити, али вас ходити — не могу никако.
Јунака „поеме“ тек очекују кошмари у које су читаоци загазили већ од првих строфа — са сновима о власнику пресађеног му срца, кога, с осталим отетим несрећницима „тамничише до почетка зиме“. Колико дуго сужњи беху „тамничени“ (што у нашег поете представља трајну радњу) — немамо појма, пошто аутор није сматрао потребним да нам дошапне откад је то трајало, па вероватно није ни битно за фабулу радње. У сновима је ионако све могуће, те је упутније да заобиђемо тај кошмар и пожуримо ка завршници поеме, која се одиграва на јави, где нас тек чека вишња на врху торте.
Барон Јохан се упутио у село из својих снова: „Угледах цркву из снова мојих / пред њом је стража, то ме зачуди, / са војском неку реч прозборих / Кажу да чувају цркву од људи. // Какви су људи што би да сруше / лепоту ову из средњег века / имају ли они бар мало душе / знају ли каква их судбина чека? // Пред мојим очима пукло село / око њега свуда бодљикава жица / к‘о да га нешто за век проклело / и људе у њему згрчених лица“.
Дакле, пред Јоханом је село ограђено бодљикавом жицом… Црква можда и није, она је мало изван села, тек, пошто је мало изгрдио Европу, Јохан се упућује ка селу: „Изнад те туге, изнад те жице, / осетих поглед који ме тражи / угледах познато дечије лице…“ Ово „изнад туге и жице“ морамо схватити у пренесеном значењу како би слика имала смисла… Али, авај:
И дете„…приђе мени кроз жица сплет / загрли ручицом око врата…“
Како је дете извело тај подвиг — остаје непознаница. Ми не знамо ни узраст дечака, но по изложеном опису он не би могао имати ни седам година — осим ако није дете ометено у развоју, пошто кромје „мама,мама“ и „тата, тата“ све време не говори готово ништа. Чика Јохан је можда и причучнуо да га оно загрли ручицом око врата, али између њих је бодљикава жица. И то није нека обична жица, каквом сељаци ограђују своје окућнице, са бодљикавим петљама на сваких десетак центиметара — тако нешто у косовским условима не би представљало никакву заштиту (на страну што дечак тешко да би и кроз њу могао некога грлити) — већ војничка, она челична, колутава и начичкана малим сечивима, оштрим као жилет.
Мало затим дотрчава и дечакова мајка, са пригодним помињањем тате у друштву кнеза Лазара, где са неба „Косово брани“: „Стојимо тако, жица нас дели“ — потресна слика, кад не би била стављена у потпуно идиотски контекст.
„Поема“ се завршава тиме што Јохан постаје православац Петровић Јанко, а причу нам је испричао „истину да сазнају светске звери // Од стида мало да погну главу, / злочинце казне — добро их знају“ — што је такође потпуно немотивисано: „светске звери“ зато и јесу звери што су своја недела делали не у незнању, већ циљано и с предумишљајем, што знају истину и злочинце, али их скривају, па се не могу ни постидети. Но, некако је ваљало завршити с „поемом“ у коју се аутор упетљао као пиле у кучине.
Исто то, само мало романсираније
Није прошло много времена, и писац нас је — вели, на молбу армије потресених читалаца — опет „почастио“ причом с истим сижеом, али овог пута „преточеном“ у „роман“ од додатних 80-ак куцаних страна. Аукторско баронисање добија на замаху и опсежности. „Лиричност“ исказа у њему место уступа покушају трилера, са повременим историјским одступањима, па и обрисима љубавне приче. Узалуд. Урадак оставља утисак некаквог крпежа и усиљености. Све бесмислице и противуречности из „поеме“, понављају се и у прозном тексту, само умножене. Иста убогост и сувопарност исказа: кад је нешто пријатно, онда је обавезно прелепо и дивно: прелепе су девојке и женска лица, и пас је прелеп, и хотел, и црква, и предели, док хода двориштем јунаку је лепо, и мајка је лепа, здања су велелепна, док су женски гласови за промену дивни, њихове очи су предивне (као и неки призори), прстење и поклони су такође предивни, диван је понеки дан, и човек, па је и чудо дивно. Пред лепотом цркве су обично сви задивљени. Нагомилају се често те дивоте у свега две-три реченице, и читалац онда само грицка нокте од лепоте.
Аутор уме да забезекне читаоца и неким тајанственим, науком до дан-данас необјашњивим појавама. Несрећног Јована, чије срце је касније пресађено Јохану, бандити киднапују на њиви: „Зачуо се пуцањ… Џонијев лавеж је престао, чуло се још само посмртно цвиљење пса који је насрнуо на нападаче“. Додуше, и то „посмртно цвиљење“ Јохан је само сањао да се у стварности догодило Јовану. А писац, као писац, само ћути и приповеда…
Ни на јави ликови не могу лако да се разумеју како да се разумеју. Наредник КФОР-а Јохану показује у Приштини стамбену зграду ограђену жицом, где живе последњи преостали Срби из тог града. Јохан га пита: да ли их они ту чувају као заробљенике? „Не, господине бароне — одговара наредник — Они једноставно нису хтели да напусте Приштину, своје станове и ми морамо да их чувамо“. — „Од кога, забога?“ — запрепашћен је Јохан. А наредник ће: „Од свих… Једноставно немају где да оду иначе би давно отишли“.
Једноставно нису хтели да оду зато што једноставно нису имали куда да оду — иста дубока мисао је, иначе, већ била изречена у Јовановим мислима непосредно пре горе описане сцене са псом. Све је тако једноставно и сложено код нашег ауктора.
Зато је Јохан знао да је ту, где је морао да буде. После посете манастиру, ваљда Грачаници, долазе пред имање ограђено жицом. Са мало више детаља, понавља се сцена из „поеме“: Јохан прилази огради, малишан притрчава, пружа руку кроз жицу и назива га татом. „Жица која их је делила као да није постојала, као да никада и није могла бити ту“ — па је ваљда и нестала; жена из снова види дете, малог Милана, где држи за руку непознатог човека, ето и ње, узима сина за руку, а он се одједном „другом руком и даље грчевито држао Јохана око струка“. Мајка најзад одваја дечака од странца с оне стране жице, извињава се и одлази са дететом. Слика је заиста потресна, све се лепо завршило — једино је Јохану „једна жичана бодља“ мало раскрварила руку — али нипошто не покушавајте да ову игру натезања кроз бодљикаву жицу поновите код куће са сопственом децом.
Оваквих, међусобно потирућих се исказа има још. Безимени наредник КФОР-а, стални Јоханов пратилац на Косову, одвезавши га на састанак с албанским обавештајцем Рамизом, објашњава „барону да се он и Рамиз сада први пут виде, али, да су се током рата често пута чули радио везом, јер су Албанци НАТО-у јављали положаје српских снага, како би их ови бомбардовали“. Већ на другој страници одатле истом том барону „Наредник је рекао да је Рамиза упознао тек после потписивања примирја НАТО-а с Југославијом“.
Ваља напоменути да барон Јохан Вагнер све време на Косову борави под лажним именом као немачки репортер. Са Србима и Шиптарима општи искључиво преко тумача, јер не зна ни српски, ни албански језик. Барон пре сусрета са форензичарем упозорава наредника: „немојте ме ословљавати на јавном месту титулом, ја сам ипак овде само обичан репортер“… Већ на следећој страници, наредник се пред форензичарем Јохану обраћа са господине бароне, али форензичар то уопште не примећује, па се на крају њиховог сусрета чуди због чега, бога ти, „репортер не искористи овакву врсту информације и објави је, пошто би она сигурно утицала на повећање тиража новина за које ради“. Информацију коју форензичар помиње барон је прикупио у самој „жутој кући“ — у свом потуцању на страницама романа он је стигао и до Албаније.
Наравно, када пишете причу, макар она била потпуно измишљена, а не скроз истинита, попут ове наше — морате обратити пажњу и на неке подробности, веома важне са становишта уверљивости вашег исказа. Наш списатељ нас томе очигледним примером поучава већ у првим реченицама своје приповести, дочаравајући богатство барона Јохана Вагнера (код њега Vagnera уместо Wagnera — тако је писац лукаво сакрио право презиме главног јунака, е да га шиптарски зликовци не би пронашли и укебали пре краја баладе) описом његове одеће: „Скупоцено одело сашивено је од најфинијих тканина произведених од ретких врста вуна арктичких и јужноамеричких животиња, а украшено је дугмадима од 18-каратног злата са дијамантима“. Неверне Томе ће се ласно уверити да им је писац рекао сушту истину: реч је о креацији модног дизајнера по имену Александер Амосу, а ево им и доказа у виду чланка са сајта B92 од среде, 22. априла 2009, под насловом Najskuplje odelo na svetu, где је оно буквално истим речима описано. Додуше, барон тај костим за труле богатуне носи добрих 8-9 година пре него што је створен, али је то, уопште узев, ситница: време је, као што нас је још Алберт Ајнштајн поучио, релативно, а наш ауктор нам је само скромно наговестио да осим непоколебљиве истинољубивости, поседује и неке наднаравне способности…
Слично је и с описом апартмана Villa la Cupola римског хотела Westin Excelsior, у коме Јохан Вагнер маја 2000. године одседа — готово истоветан, с истим граматичким несувислостима, имате и на Крстарици, код ауторке по имену Соња Цветановић, у тексту под насловом Najskuplji hoteli na svetu (2) од 24. априла 2008 године. Уколико се одлучите да тај апартман закупите, ипак се не ослањајте до краја на обавештења нашег ауктора, него се, за сваки случај, распитајте о цени, која је, по Џелетовићу, за десет година (прво издање романа Српско срце Јоханово изашло је 2010. г.) остала у долар иста.
Добро-де — рећи ће благоразумни читатељ — у коришћењу отворених извора нема ничег зазорног и ненормалног, премда то у изведби нашег писца испада некако неспретно и кљакаво. Оно тако и јесте — одвратиће ваш пилар-тестераш — премда то понешто говори о моћима његовог ума и маште, ама је ипак „за очекивати“ да од једног списатеља, рођеног Косовца, у делу посвећеном патњама његових земљака, о том Косову сазнамо бар неку нову маленкост, детаљчић какав другде нећемо наћи. И ваистину, не једну или пет реченица — читаву 54. страницу своје књиге Џелетовић посвећује Дреници, о којој нам приповеда језиком чињеница, доступних једино још на Википедији (главнину под истоименим насловом, посебно у одељцима Историја и Становништво уз понеку реченицу из пар других повезаних чланака): дословно, до последње запете и тачке, уколико изузмемо пар замена појма Албанци појмом Арнаути — ваљда зарад снажније родољубне учинковитости. Зачкољица је у томе што немачки барон о Дреници чита са српског издања Википедије — а он, као што нам сâм ауктор „истините приповести“ каза — уопште не зна српски језик. Садржина чланака о Дреници у немачкој или енглеској Википедији сасвим је другачија од оне у српској, уколико страница под тим насловом онда уопште бејаше, будући да Јохан своје Дреница, Косово у претраживач укуцава баш негде у доба настанка Википедије, кад је интернет још био у повоју. Вечна је штета што у време писања романа још није била развијена вештачка интелигенција — нашем великом писцу би само небо било граница.
И да не дуљимо… „Роман“ се завршава тако што племенити барон прелази у православље, усваја сиротог Милана, док шиптарски зликовац, убица дечаковог оца, гине као жртва уличног обрачуна. Овако неочекивани расплет у сваком душевном читаоцу изазива узвишена осећања и неизбежно буди одавно изгубљену веру у Деда Мраза.
Осврнимо се, најзад, на неке, чисто техничке и чињеничне детаље.
Јованова ми(нис)тарства
Књига врви од граматичких и штампарских грешака. Тако Јохан којегде постаје Јован (и обрнуто), војни контингент постаје континент, митарства — министарства, и да не набрајамо даље… Одговоран писац полуди кад запази овакве омашке, иако, поштено речено, за њих не сноси највећу одговорност: оне су најчешће плод непажње коректора, лектора или штампара. Међутим, господин Џелетовић је практично сâм издавач свог књижевног чеда: два туцета (по хвалби самог аутора) издања Српског срца Јохановог изашла су под именом удружења Поета, чији је он председник. У импресуму на трећој страници књиге налазимо још двојицу Џелетовића, што нас, грешне, може навести на помисао да је реч о чисто породичном пројекту. Могао је, дакле, без икаквих препрека макар те словне грешке исправити, ако је само једном прелистао своју већ одштампану књигу. Издање на које се овде ослањамо је десето по реду, поменуте омашке и даље вриште са страница књиге, а осмелићу се да ценом ове своје шупље, русе главе, на невиђено зајамчим да ни у наредних 10 издања ни запета у књизи није исправљена — још један мали потез кичицом на портрету нашег писца.
Друго. Веселник Џелетовић се већ годинама — последњих недеља, откад је кренула турнеја филма Жетва, снимљеног по мотивима „романа“ нарочито усиљено — на сва уста хвали како се белосветски издавачи просто јагме да добију права на превођење његовог епохалног (не)дела. „Роман“ Српско срце Јоханово је засад, ако је аутору више ишта веровати, објављен на неких 17 језика, рачунајући и есперанто — последњи у низу је кинески на који се, кажу, тренутно преводи. А он, скроман, каквим га је Бог дао, ауторска права свима дели дибидус ђаба, само да се истина о вољеном Косову што даље и шире чује, па ако га се за Дан безбедности (или беше захвалности?) сете…
Доступне чињенице, авај, говоре другачије: овлашна претрага по интернету наговештава да су малтене СВИ преводи „романа“ Српско срце Јоханово направљени у Србији, а издавач им је Удружење писаца Поета из Београда (једино је издање на есперанту потписало Удружење научних и стручних преводилаца Србије)[2]. Што значи да никакве јагме иностраних издавача за том књигом никада није било: аутор и његово удружење су сами пронашли преводиоце и сами одштампали преводе књиге. То, даље, значи да ћете иједан примерак преведене књиге тешко пронаћи ма у највећим светским књижарама: преводи се углавном продају преко Удружења писаца Поета и београдског издавача Дерета. По србијанским књижарама или путем интернета, има је и на Амазону. Једини изузетак је руски, као и, можда, италијански и словачки превод књиге.
У Русији је Српско срце Јоханово штампано 2014. у издању московског издавача Флавијан-прес и Добротворног фонда Флавијан као добротворни пројекат, у 5.000 примерака. Превод је потписала Ирина Миљковић: уколико у питању није нека њена имењакиња — српска снаја из Крушевца, која у том граду води једно српско-руско удружење грађана. Узгред, увек је добро кад неко књижевно дело на страни језик преводи онај коме је дотични језик матерњи; с мало дара и познавања језика изворника, он ће то и без потребног образовања урадити боље од многих иностраних стручњака. Занимљиво би било видети да ли се бар нека од горе побројаних „врлина“ књиге „изгубила у преводу“? Добар и савестан преводилац може „изгладити“ многе недостатке изворника, тако да се пред иностраним читаоцем истакне оно највредније у рукопису. Можда ова књига и таква каква је ипак странцима пренесе бар делић истине о страдањима нашег народа? Како Српско срце Јоханово доживљава књижевна критика, како просечни руски читалац?
Књижевне критике овог делцета на руском језику нисам пронашао, а мало је и одзива читалаца. Ево верних превода двају читалачких одзива са сајта LiveLib, где људи оцењују књиге које су прочитали.
Читатељка под надимком Shilnikova 19. фебруара 2025. пише:
„Тема је веома болна. Истина о страшним догађајима очима житеља једне земље. Ми издалека тешко да можемо и замислити размере трагедије. Допиру неки одломци и одјеци, али у дубину завирити не можемо.
Али, авај, роман је написан врло чудним језиком. Некаквим искиданим, сувопарним стилом. Без емоција, с вештачким згушњавањем драме. Излагање ми се нимало није допало. Занимљиви су били ситуација и излаз из ње.
Чак ми је уопште чудно да је писац с таквим признањима тако рогобатно написао потенцијално занимљиву причу. Просто сувопарни информативни приказ кретања јунака. Додата је духовна саставница. Обраћење у веру, преиспитивање душе, пророчки снови. Али ни то није спасло текст. Звезде сам дала овако:
- за мени занимљиву тему
- за то што је тако мало књига о Србији и том рату
- за труд аутора
- за то што нисам одбацила књигу, већ је дочитала за један дан.“[3]
Читалац с надимком VashawWintry је сажетији:
„Идеја књиге је добра. Али је изведена ужасно. До половине романа коректор је којекако још и радио свој посао, а негде од средине је на све заборавио. Граматичка грешка за грешком, само титрају пред очима. Читати је непријатно. Онда су и реченице састављене тако да језик поломиш. За рад коректора дајем двојку! Ако га је уопште и било?“[4]
Тако браћа Руси, који, по природи ствари, према Србима имају више наклоности и разумевања — што значи да је преводилац, по свему судећи, Џелетовићеву књигу доста верно превела. Руски читаоци сасвим оправдано сетују што је писац једну истиниту и потресну причу тако лоше испричао. Неки Енглез или Немац би сутра, пак, мирне душе могао рећи да је Џелетовић написао пресну лаж, од првог до последњег ретка, из чега би се дало закључити да је читава прича о вађењу органа српска измишљотина и плод српске митоманије. И то с пуним правом — сâм родољубиви ауктор им је за такву тврдњу тутнуо у руке читав арсенал убитачних доказа. И ако би, у случају неке катастрофе, Џелетовићево делце чудом остало јединим трагом те српске трагедије, таква тврдња би се претворила у неоспорну истину.
Poetica ad absurdum
Да се увери у префињеност лирске душе поете Веселина Џелетовића човеку заправо уопште није потребно удубљивати се у читање његових дела. Довољно му је бацити поглед на две реченице из његове аутобиографске белешке, па да се распадне пред силом једног вансеријског талента. Разумејте језици, и трепештите:
„Веселин П. Џелетовић. Рођен 1962, на по луле дувана од небеске Србије. Сањоходи између илузија и бди над Косметом“.
Какав раскошни, величанствени ватромет поетских смислова, умножених у парампарчад! Заиста, заиста вам кажем: превести један израз, којим се одвајкада означавало само нешто без икакве вредности, у некакву јединицу мере за раздаљину, па је ставити у контекст небеске Србије и Космета — то може једино квантни ум! Пред таквим умом, свако људско запире познање: ако духовно нисте дорасли бар на три фртаља фишека чварака од сазвежђа Рајске птице — мозак ће вам прснути ко рибизла.
Имао је Џелетовић не мање велике претходнике, врло сродних поетика и доживљаја света, попут једног Радомира Белаћевића и Жике Обретковића. Белаћевића неки називају краљем српског треша, он сâм се представљаше као „најбржи писац на свету“ — умео је написати роман за мање од недељу дана. И Џелетовић често напомиње како је своју „поему“ написао за цирка два сата, скромно сугеришући да у то факат уплетоше своје прсте неке вишње силе, јербо је њему и дан-данас непојмљиво како изведе такав подвиг. Рекло би се да обојица у духу малог Ђокице замишљају да је брзо писање битна одлика правог књижевног ствараоца.
Белаћевић понешто од својих романа беше пренео и на филмско платно.
Џелетовићев романчић је такође недавно филмован, и то у међународној продукцији. Добар сценариста и режисер чак и на основу овако јадно написаног предлошка могу направити снажну филмску причу. Судећи по пар досад прочитаних критика, чини се да, нажалост, ни филм каквоћом није одмакао далеко од књиге. Но, то није наша тема.
Белаћевић се у својим делима бављаше озбиљним друштвеним питањима и произвођаше комичан утисак, зато што бејаше живописан лик и смешан као појава. Нико га није озбиљно схватао.
Џелетовић приповедајући о ужасној националној несрећи натерује сузе на очи не зато што је трагичан, већ зато што је безбојан и жалостан. Чини се да је много духова сродних Џелетовићевом међу нама, јер неки од самог почетка његову књигу хвале као дело од националног значаја.
Ми овде све време говоримо о Џелетовићу и његовом „роману“ и „поеми“, али они нису главни јунаци датог чланка. Одувек је било свакојаких пискарала и чудака, и биће их док је овог света и века. Џелетовић је тек повод да пажњу обратимо на ове неке његове хвалоспевце, који се од појаве Жетве још умножише: новинари, публицисти, књижевници, књижевни теоретичари, дипломате, историчари, политичари, свештеници, озбиљни уметници, естрадни уметници — неколико их је наведено у самој књизи, у својству својеврсних предговорника роману, остале имате расуте по интернету — све сами кројачи душа, носиоци културе и српске „меке моћи“, заштитници животних народних интереса… Шта су сви ти људи читали? Јесу ли уопште ишта и читали?! Какве су њихове умне, опажајне, спознајне способности ако ниједна од горе овлаш побројаних чињеница није ни окрзнула њихову с(а)вест?…
Слична питања можемо низати у недоглед, но закључак је, у ствари, оптимистичан. С оваквим друштвеним кремом, српски народ је већ морао нестати. Чињеница да још увек битишемо на овој Земљи међу осталим народима сама по себи је непојмљиво чудо, и тешко ју је тумачити другачије до као израз неисцрпне Божје милости. Већа утеха се у ове светле Пасхалне дане заиста не може замислити.
[1] За писање овог чланка кориштено је десето издање књиге, у коме су и „роман“ и „поема“; књигу можете преузети овде: https://forum.krstarica.com/attachments/srpsko-srce-johanovo-veselin-p-dzelatovic-pdf.1696298/
[2] https://sr.wikipedia.org/wiki/Веселин_Џелетовић
[3] https://www.livelib.ru/review/4862506-serbskoe-serdtse-ioganna-dzheletovich-veselin
[4] https://www.livelib.ru/book/1000989904/reviews-serbskoe-serdtse-ioganna-dzheletovich-veselin
