(Поводом текста “Језичку политику морају да реализују држава и струка” из излагања академика АНУРС-а Слободана Реметића, које су објавили Пале лајв/Срна а пренео сајт СКЦ “Ћирилица” 14. јануара 2024)
У свом тексту “Треба ли ,свако да ради свој посаоʻ?” – који је објавио сајт “Борба за истину” 14. јануара 2024. а истог дана пренео сајт СКЦ “Ћирилица” – срочили смо закључак у коме смо тврдили (и даље тврдимо) да је изузетно важно знати да се не сме доказаним квазистручњацима, тачније оним стручњацима с прибављеним формалним високим звањима, који су се више пута доказали у наношењу штете у неким изузетно важним лингвистичким питањима, као што је то питање српског писма (ћириличког, свакако) које је изузетно важно за (о)чување српског националног, цивилизацијског, културног и општег идентитета српскога народа – не сме дозволити да у свом раду поново решавају иста лоше решена питања. Тачније, таквим (назови)стручњацима у лингвистици (а то важи, наравно, и за друге науке) треба забранити да раде исти (доказано штеточински) посао, на пример, у вези с решењем питања писма у српском језику. Објаснили смо како су српски лингвисти-правописци директно нанели штету српском националном писму 1993. године и даље у новим издањима тог правописа све до данас остављајући двоазбучје у Правопису српскога језика Матице српске противуставно према народној већинској обавези у ставу првом Члана 10. важећег Устава Србије и противно пракси у решењима питања писма у свим престижним језицима у свету. Навели смо две кључне чињенице због којих су исти лингвисти-правописци који су радили на Правопису из 1993. и новог измењеног и допуњеног издања тог истог правописа из 2010. године, практично, искључили себе да поново раде на решавању питања писма у српском језику. Први разлог што им треба забранити да раде на том истом питању јесу ове чињенице. Они су, прво, записали (стр. 15. Правописа (2010) да српска ћирилица још “није егзистенцијално угрожена” те да “није штетно по српску културу” да и даље остане двоазбучје у српском језику у складу с Новосадским договором о српскохрватском, хрватскосрпском језику и спровођеној лажној “равноправности писама” која се данас затекла у Србији “равнопрвна” српска ћирилица с десетак процената и хрватска латиница са 90 процената употребе данас у Србији.
Тада нисмо спомињали имена којима треба забранити да поново раде на новом правопису јер не постоји никаква гаранција да ће се они поправити у раду и исправно (у складу с уставном обавезом, с општом праксом у свету и у складу са значајем српског писма у (о)чувању српског идентитета вратити природно функционално једноазбучје какво се примењује у свим престижним језицима и народима у свету.
Академик АНУРС-а Слободан Реметић у овом свом излагању, овде предоченом, али ни на другим местима није исказао никакву компетентност да би се веровало да може бити корисно оно за шта се он залаже или не залаже у вези са српским језиком и писмом. И то из много разлога. Споменућемо само неке, посебно важне.
Својевремено, када је он у оквиру АНУРС-а био важан човек у организацији скупа “Језик и писмо у Републици Српској”, одржаног 25. новембра 2011. године, по позиву смо одржали излагање “Како зауставити изумирање српског језика и ћирилице”. Основа нашег излагања била је садржана у томе да треба УНЕСКО-у поднети елаборацију о томе зашто се не може дозволити преименовање језика Срба како се коме ћефне, што се дешава посебно после разбијања Југославије, и да скуп заузме став у закључцима скупа да се што хитније српско писмо може спасити само тако што ће се и српски језик, као сви други језици, нормирати тако што ће се применити уставна обавеза и светска пракса на тај начин што ће се статус српског писма (свакако ћириличког) изједначити са статусом сваког другог писма, што значи да решење питања српског писма у српском језику мора бити у једноазбучју (ћириличком), јер не постоји други начин којим се може спасити српска ћирилица.
Академик Слободан Реметић је био главни стручњак у Комисији за закључке. Он је утицао да се та два предлога моје маленкости одбију. Али, њему то није било довољно, па је, као приређивач Зборника излагања с тог скупа избацио једино излагање моје маленкости, које је једино било, очигледно, нешто ново и спасоносно за српски језик и, нарочито, српско писмо. Пре тога је тражио да своја мишљења и закључивања “усагласим с мишљењима и закључцима других лингвиста”, што сам, нормално, одбио да учиним, јер је то захтевање било у маниру “добрих старих комуниста” – да (и) моје излагање ни у чему не “штрчи”. Иако сам мислио да ће тај “стручњак” избећи чист комунистички манир да нема слободе у изрицању мишљења и предлога, Реметић није хтео да допусти да се поремети наставак комунистичког односа према различитом мишљењу и дириговању у мишљењима, па је моје излагање одбацио. (То исто се догодило нешто касније за коју годину, када је излагање познатог лингвисте Драгољуба Петровића такође избачено из објављеног зборника излагања с једног другог лингвистичког скупа у Српској академији наука. Тако се показало да има академика не само у АНУРС-у него и у САНУ – који не дозвољавају слободу мишљења.
Због таквих стручњака и академика задржаног комунистичког једноумља српски језик је данас угрожен од наших академика а ћирилицу затиремо и у Србији јер негујемо и данас лингвистичко једноумље и чувамо много више и боље туђе (окупационо латиничко) писмо од свога савршеног националног писма, јер међу српским лингвистима влада и даље комунистичка обмана и метод затирања српског писма кроз наметнуто само Србима “богатство двоазбучја” које је измишљено само за Србе и њихов језик и њихово писмо.
Тако, практично и суштински, српски лингвисти у језичким институцијама предводе у лошој (тачније: штеточинској) језичкој политици – у чему их данас следи српска прилично слабо организована држава.
