(Поводом интервјуа Председника Одбора за стандардизацију српског језика у “Политици” од недеље, 19. маја 2024. под насловом “Озакоњено насиље над језиком и српским идентитетом” – пренетом на СКЦ “Ћирилица”)
Озакоњено је, претходно, насиље над српским националним писмом
СРПСКА ЛИНГВИСТИКА НАПАДОМ НА „ВОЗАЧИЦЕ“ И „ПСИХОЛОШКИЊЕ“ БУКВАЛНО НАМЕРАВА ДА (О)ПЕРЕ СЕБЕ ШТО ЈЕ СВОЈИМ ПРАВОПИСОМ ПРОТИВУСТАВНО УВЕЛА И ТАКО ПРОДУЖИЛА УСТАШКУ И КОМУНИСТИЧКУ ЗАМЕНУ СРПСКЕ ЋИРИЛИЦЕ ХРВАТСКИМ ПИСМОМ У СРБИЈИ И ТИМЕ ОПАСНО РАЗБИЛА СРПСКИ ИДЕНТИТЕТ У СРПСКОМ ПИСМУ КАО НЕЗАОБИЛАЗНОМ ИДЕНТИТЕТУ И ИНТЕГРИТЕТУ СРПСКОГА НАРОДА
Српска лингвистика је простачки и ненаучно насела на један несрећан закон у коме су предвиђене формалне (а непримењиве у стварности) драконске казне (и) за оне који не знају и не морају неизоставно знати најбоље српски језик и разлику међу родовима у том језику. На пример, за незнање који су наставци за мушки, средњи и женски род у стандардном језику Срба природно је прописана за ђаке слаба оцена, али није прописана новчана глоба. Нити је то игде у свету међу грађанима прописано као новчана глоба. Међутим. кроз претеране нападе на један фалични закон српска лингвистика, у ствари, буквално пере себе што се 2021. године сагласила с једним много друштвено и идентитетски горим и опаснијим Законом о заштити српског језика и ћирилице, усвојен 15. септембра 2021. године у скупштинама Србије и Српске који је много гори и погубнији за Србе и њихово национално писмо од тога што се по „родно осетљивом“ закону у српском језику успоставља доследна примена правила српскога језика у вези с разликом у облицима за женски, мушки и средњи род, у чему се српски језик доследније понаша у поређењу са свим другим језицима. Српски лингвисти и, нарочито неке лингвисткиње, као што је нека лингвисткиња Беговић, на пример, подижу праву „научну буну“ што се њој, по том „родно осетљивом закону“, не дозвољава да она себе назива „лингвистом“, а није се никад бунила што неке „чистачице“ и „собарице“ не траже да их зову „чистач“ и „собар“, на пример. И ко објављује тако „оштар“ интервју Председника Одбора за стандардизацију српског језика што нападнути закон не предвиђа да жена из лингвистике може себе да зове у мушком роду — „лингвиста“? „Оштар интервју“ против тог закона објављује столетна „Политика“ која је допуштала својевремено (пре две-три године) да се чује, тј. чита и гледиште из „Ћирилице“ и „Српске азбуке“ о правим узроцима и кривцима што у Србији и данас имамо толико туђег (хрватског) писма у српском језику, готово толико колико је српског писма било у окупацији Србије (1916-1918), када су од Аустроугарске упућивани у Београд и Србију хрватски уредници новина да би укидали новине на српској забрањеној ћирилици и уређивали их на хрватској латиници и ијекавици, или у НДХ-у када јее ћирилица била најстроже забрањена. Онда је неко у „Политици“ забранио изношење праве истине о погубном положају српској писма данас у Србији у чему су српски лингвисти одиграли и још играју у свом правопису с јединим двоазбучјем у Европи трагичну и мизерну своју улогу према свом писму.
И недавно, када смо у Матици српској разговарали с главним човеком из лингвистике за питање српског писма и када смо га питали да ли ће се коначно и у српски језик увести једндоазбучје, што је општа пракса у свим језицима Европе и света, тај главни човек за решење питања писма у српском правопису поштено нам рече: „Једноазбучје у српском језику у ћирилици нема шансе ни у јединици од хиљаду процената.“ Дакле, ћирилица у Србији и после најављеног новог српског правописа у Србији неће имати и даље никакве шансе. Пре ће српски лингвисти, изгледа, остварити право да њихова колегиница Беговићева може да остане дама која ће моћи да каже да је она „лингвиста“, а не „лингвисткиња“ и да тако и даље учи своје студенте и студенткиње и да сви лингвисти и даље примењују правила из Новосадског договора о српскохрватском језику и само српском „богатству двоазбучја“.
Аутор Драгољуб Збиљић је писац 17 књига о поломима у српском језику и, посебно, о трагичној улози српских лингвиста и власти у затирању српске ћирилице и данас, као и оснивач првог Удружења за заштиту ћирилице српског језика “Ћирилица”
