Постоји нешто дубоко трагикомично, готово бурлескно у животу данашњег човека: никада није мислио да зна више, а никада није разумео мање. То је као да сте некоме дали све књиге овога света, а одузели му способност да их чита.
Савремени хомо сапијенс више не живи у свету информација. Он постаје њихов роб. Отворите портал, а тамо рат. Промените телевизијски канал, опет рат. Само на другој страни света. Побегнете на другу телевизију, кад гле чуда, лете бомбе. Онда следи реклама за пасту за зубе, па прича о мачки која свира клавир. Ту није крај. Нема одмора док траје информатичка обнова! Гледате драму о несталој жени. Потом рецепт за палачинке. Онда о евентуалним изборима у Србији. Следи сторија о Трамповој фризури, Меланијиној хаљини и Путиновим телохранитељима. У тој суманутој монтажи стварности, политика, трагедија и тривијалност су изједначене. Да ли следе продужеци? Наравно. Негде су преговори, па Ервролига, па Никола Јокић, а као десерт, следи прича о времешној старлети која се удала за маторца. Цена, права ситница.
Некада је вест била догађај. Данас је вест стање свести. Као фрижидер који зуји у позадини. Најпре не приметите, а онда почнете да излуђујете од њега. Све док не нестане струја!
И ту долазимо до правог парадокса данашњег човека затрпаног информацијама. Као да је у кафани себи за вечеру наручио 200 ћевапа, два реш прасенцета, једно јагњешце и 10 тепсија баклава. Да ли ће нешто појести од тога? Тешко.
То је, заправо, суштина. Што више информација добијамо, то смо мање информисани. Не зато што су информације углавном нетачне, већ зато што их има превише да би биле смислене. Мозак, преоптерећен толиком количином душевне хране, прелази у режим самоодбране. Односно, искључује се. Дакле, постаје равнодушан.
Такво стање „мртвог мора” није недостатак емоција, већ напротив, то је њихов потпуни колапс.
Некада је једна велика прича могла да нас потресе данима. Данас се и најмонструознији скандали расплину, као дим у року од неколико сати. Чак и када се појаве огромни, застрашујући досијеи, попут Епстајнових рецимо, препуни имена, оптужби, злочина који би некада срушили владе и покренули револуције, данас изазивају тек колективно слезање раменог појаса.
Таква лавина компромитујућих фајлова пуштена одједном, савршена је илустрација нашег доба: толико докумената, толико имена, толико монструозних прича котрља се свакодневно да се све претворило у дигиталну лавину. Људи су затрпани толиким доказима да им је лакше да се праве да их не виде. Једноставан штос: количина ствара амнезију!
То је парадокс бомбардовања информацијама: што их је више, то је реакција слабија. Као да је емпатија лимитирана меморијом. Када се потпуно преоптерети, систем се сруши!
Епстајнов парадокс је заправо Сизифова мука. Наш модерни Сизиф не гура камен, већ буљи у мобилне телефоне у које је све смештено. И вести и ТВ слика и друштвене мреже. Још вам ти апарати мере број корака и крвни притисак, што се може сматрати покушајем убиства угледних хипохондара. Они народни хероји имају дигиталне сатове повезане са мобилним. То је, дакле, данашњи врли, нови свет који се котрља низ падину равнодушности. И док оригинал Сизиф макар зна да је кажњен од богова, наш је кажњен од алгоритама, или како се већ то зове. Богови су ономе несрећнику дали камен, вештачка интелигенција је овом, данашњем мученику, одузела мозак.
Најстрашније је што данашњи Сизиф више и не покушава да побегне. Он је заволео свој камен са дисплејом или телевизором од ко зна колико инча.
Код Епстајнових фајлова, мада су и данашњи ратови сасвим занимљиви јер час крену па стану, ваљда због реклама, интересантно је да толика количина догађаја, пласирана кроз милијарде бесмислених вести која смењује једна другу – поменух ли рекламу за храну за псе и енергетска пића – стварају следећи феномен: претварају ратове и политичке скандале у статистику. Као да гледамо хорор филм у којем се монструм појављује толико пута да нам постаје досадан. И то је можда најопаснији отров нашег доба. Зове се равнодушност. Наравно, не издаје се на рецепт!
Људски нервни систем, наиме, није пројектован за оволику количину стварања историје, помешане са баналношћу. Наши преци су могли да обраде вест о олујном облаку или о томе да је неко у селу болестан.
Некада су вести путовале споро, готово свечано. Гласници са писмом и бисагама путовали су данима или недељама, кроз кише и прашину, преко планина и река. Свака реченица је била промишљена, јер није било „дилита”. Када би писмо стигло, отварало се као реликвија, са стрепњом, са пажњом, са свешћу да оно што се чита има тежину времена које је протекло, да би писмо дошло до примаоца.
Гласници су некада трчали као живи откуцаји историје, носећи вести које су могле променити судбину градова и држава. Један гласник, једна порука и цела цивилизација би застала да је чује. Данас, у једном сату, апсорбујемо више трагедија него што је средњовековни човек видео за цео живот. И мозак, наравно, једном мора да каже – доста!
Тако је створен нови облик савременог бића. Зове се – информисани незналица. Он зна све наслове, али не разуме ниједну причу. Има мишљење о свему, али ниједно није дубоко. Формира се површно, чим прочита прву реченицу. Нема стрпљења да настави даље, јер је већ све сазнао. Он је, како би се рекло, човек са енциклопедијом у глави који је заборавио сва слова.
Тако долазимо до најјезивије реакције: „Да, па шта?” Почео је рат. Ајде! Невини масовно гину. Стварно? Него, колика је цена нафте?
Како то да све видимо као на длану, а не схватамо ама баш ништа? Чак и када се говори о могућности глобалне катастрофе, рецимо нуклеарног сукоба, реакција није панична. Осим што милијардери граде своје подземне градове.
„Да, па шта”, констатација изговорена без икакве емоције, можда је најпрецизнији епитаф савременог човека. Како смо дошли до овде? Једноставно је. Брзина и количина информација убила је сваки покушај логичког закључивања.
Вест више нема времена да постане искуство, јер мора да се замени новом. Не стигне да се слегне, да се преведе у мисао, па у став. Она само пролази кроз нас, претварајући нас у равнодушне зомбије. Али то нису зомбији из филмова, они бар имају некакав циљ. Рецимо да потамане све облике живота на које наиђу. Ми смо постали софистицирани зомбији: поседујемо све информације, али више немамо вољу за било каквом људском реакцијом.
Има ли нам онда спаса?
Можда је одговор једноставан. То је гашење свих справица које нас опседају. Од телевизора, преко мобилних телефона до друштвених мрежа. Терапија коју препоручујем: две недеље без гледања у било какав екран! Без бриге, ништа се неће променити када се вратите. Осим што ће можда нестати свет. Али ако се и то догоди, ионако нећете сазнати. И једна лична молба. Ако се то догоди, нека то буде између две рате за стамбени кредит! Мада, кад боље размислим, евентуалну светску апокалипсу ће преживети бубашвабе и банке.
Можда је спас бекство у природу где нема домета и вај-фаја? То не значи нужно одлазак у пећину, иако идеја има својих чари, нити још уназад кроз еволуцију, на дрво, мада би поглед на свет био свакако бољи. Да ли је онда лек у ограничењу ждрања са информативног шведског стола? Јесте. Почните да држите дијету!
Али ексклузивно сазнајемо: стиже нова вест. Која? Појма немам, најављује се као пресудна. Одмах ћете заборавити на претходну. Која ли беше претходна? Не сећам се!
Илустрација: Драган Стојановић
Александар Апостоловски / Политика
