ПИШЕ: Вероучитељ Ђорђе Чоловић
Васа Пелагић је, засигурно, једна од интересантнијих историјских личности. Веома је мало познато да је био богословски образован и да је једно време био архимандрит.
Васа Пелагић је рођен у месту Горњи Жабар, Босна, 1838. године. Детињство је провео у свом завичају, где је стекао основно образовање. Нижу гимназију и богословију учио је у Београду. По благослову 1866. отвара Српско-православну богословију, која је била и прва српска средња школа у Босни. У њој су се школовали свештеници и учитељи. Пелагић је настојао да његови ученици буду борци за политичку слободу и народна права. Због протеста против поступака турске управе, приликом сукоба између ђака и ноћне страже, осуђен је 1869. у Сарајеву и протеран у Малу Азију. Из прогонства Пелагић се спасао бекством 1871. године и преко Цариграда дошао у Србију. Од тада он постаје социјалистички револуционар и писаном речју и делом започиње борбу против капиталистичког друштва. Од почетка 1872. године Пелагић је у сталном сукобу са режимом у Србији. Наставља се његово прогонство, 1875. учествује у босанском устанку.
Међутим, поред његове антидржавне и бунтовне природе прорадила је и његова антицрквена страст. Неки писци сматрају да је разлог за његово понашање и ставове вишеструко прогонство и ропство. Пелагић је успео да Богословију, у којој је био ректор, искористи за јавно пропагирање својих ставова. Наиме, веома брзо је постао близак идејама социјализма које је пропагирао социјалиста Светозар Марковић.
Овај чудни, мистични, човек у почетку је много значио за цркву, међутим, постао је острашћени богоборац. Познат је Васин цитат из 1869. године када је основао и жртвовао се за Богословију: „Готов сам да се жртвујем за богословију и народну ствар, дичим се тиме, само да ми је видети драгу богословију како напредује.“ Само неколико година касније о Пелагићу пише Милица Стојадиновић – Српкиња: „Каже се: ми рушимо све постојеће, ми нећемо цркву, нећемо владу, нећемо чиновнике, ми ово рушимо и хоћемо ново на тим развалинама да створимо. Видимо да се Васа потпуно променио и преузео најрадикалнији начин поимања социјализма.“ Да цела ствар буде још мрачнија он је користио богословију и честа суђења на која је извођен као говорнице са којих је проповедао свој антитеизам и богоборство. Већ крајем 1872. године Васа Пелагић улази у велики спор са црквеним и државним властима у Београду. У то време је већ имао архимандритски чин који му је олакшавао и потврђивао лажни ауторитет међу Србима којима је проповедао своје размишљање. Иако га је више пута опомињао и претио му судом, опомене митрополита Михаила Јовановића остале су обичне претње на које се Васа није обазирао.
Што би га црква више опомињала то би он више исту нападао. Веома оштро је нападао свештенство којем је, по његовом мишљењу, следовала само милостиња јер ништа друго не заслужује. Напао је и монаштво позивајући народ на гушење и затварање манастира и одузимање манастирских имања и добара. На питање шта би било са монаштвом у затвореним манастирима одговорио је ако царство мрака и себичности хоће да се одржава још неко време нека га, лако ћемо реформама уништити и њих на крају.
Бивајући позван на црквени суд отишао је и корак даље. Наравно, није се одазвао на суд, само је прокоментарисао да Духовне судове и архијерејски сабор ваља расформирати и придружити попове државним судовима. Временом ће попови учествовати у свим државним споровима, време ће их полагано убијати и на тај начин ће, једног дана, и последњи црквени судија умрети и то ће бити крај Духовном судству.
Пелагић је успешно руководио богословијом која је 1867. године имала 30 ђака. Из његове богословије изашао је приличан број будућих свештеника и учитеља. Обично су је, до њеног затварања 1875. године, похађали национално освећенији момци и мушкарци. Оно што они тада нису претпостављали јесте то да се крајње штетни црквеноборачки социјализам јављао управо у њиховим генерацијама. Иако је богословија затворена 1875. године, Васин штетни траг је остао на многим генерацијама које је богословија отшколовала. У доба ректорисања Богословијом Васа је много путовао Русијом где је све више преузимао руски начин размишљања који је био антимонархистички и антицрквени. Можда и ту треба тражити корен његовог рођења као црквеноборца.
Схвативши да је поред гнева цркве на себе навукао и гнев државе и побожних људи, побегао је у Грац 1873. године. Одатле је наставио своју јавну делатност и постепено се приближио политичком опредељењу познатом као утопијски социјализам. Исте године Васа је скинуо мантију и ознаке архимандритског чина, спаковао их и послао у Београд митрополиту Михаилу. Наравно, црква се оградила од Васе али је његов штетан утицај остао.
У време митрополита Теодосија Мраовића, Архијерејски сабор је у октобру 1883. године донео одлуку у којој се осуђују сви свештеници који су се уплитали у послове политичких партија и политике уопште. Сабор је овде посебно нагласио да се ради о оним свештеницима који су подржавали и јавно иступали у корист Светозара Марковића који се залагао против утицаја цркве у друштву и држави.[wc_spacing size=“40px“ class=““][/wc_spacing]
Образложење сабора било је више него јасно, правити партије међу чиновницима значи правити их међу народом, а свештеници партијаши још више деле народ у ова тешка времена. Овом одлуком, под претњом изопштења и рашчињења, запрећено је свештенству и клирицима уопште. На 12. август 1871. године изашао је Проглас првих социјалиста. Иницијатива Јована Марковића била је да се свим манастирима и црквама одузму добра и имања и да се ту населе сељаци, а да се остави само 6 манастира и да ту буде таман довољно монаха. Интересантно је да се међу потписницима, при самом врху Прогласа налази име Васе Пелагића. Тада је осуђен од стране цркве али се није превише замарао повиновањем одлукама Духовног суда.
Свој потпуни одлазак из цркве образложио је и представио у својој Посланици Богу или предлгог побожним народима. Васа је мало пре Посланице 7. 9. 1890. године протеран из Србије због књиге „Дужност владе и власти“ у којој је увредио краља Александра. Али, у Посланици из 1892. Васа оштро критикује црквену власт:
„Ако ли ти баш, драги Боже, пошто пото хоћеш да имаш на земљи и богомоља и њихових мантијаша и украса, онда за такво парадирање треба сам да спустиш, готове и са целим утварима и шаренилом, богомоље одозго с неба у свако село и варошко насеље, и да редовно плаћаш и издржаваш све мантијаше и кирију на плацеве црквене и портине да плаћаш. Јер понижење је да сироти народ гради свемогућем Богу домове и богомоље, да у њих набавља некорисне и развратне шарене украсе, па још уз то да слуге Божје, мантијаше, издржава, који ти ласкају и парадирају.“
Митрополит Михаило је у неверици читао шта пише и проглашава доскорашњи богослов, учитељ, ректор и архимандрит. Сабор га је исте године осудио, али у одсуству, пошто је Васа био у изгнанству. У споменутом Прогласу, Пелагић је у 23 тачке јавно нападао цркву, јерархију, каноне, традицију… Из цитата закључујемо да је његово излагање оставило много трага на потоњу историју нашег народа, није се тако давно збила комунистичка тиранија из периода након Другог светског рата када се све ово применило у пракси. Вера је за Васу представљала ништа више него веру у којој Бог не тражи ништа од нас, веру у којој нема богомоља, нема мантијаша нити лакрдијашких церемонија.
Након што се, коначно, на кратко вратио у Србију 1895. године, ухапшен је и изведен на Духовни суд којим је председавао митрополит Михаило Јовановић. Изведен је на недељну Литругију у Саборну цркву где је прочитано да је нарушио каноне устајући на духовну и црквену власт, да се бавио духоборством и да је отишао у преступ против цркве који је неопростив, јерес и раскол. Оптужен је за политичко и антицрквено ангажовање, напуштање клира и остављање монашког завета без благослова. Пелагић је све време стајао у мантији коју су му претходно обукли и смејао се, као поседнут. Овакав је био његов чести наступ у судницама. Приликом сваког судског процеса трудио се да се из улоге оптуженог трансформише у улогу тужиоца, међутим, то му није успело и овај пут. Након што му је прочитана пресуда, јавно му је скинута мантија и истеран је из цркве и доживотно одлучен из Заједнице.
Недуго потом ухапшен је и одведен у лудницу у којој је провео извесно време, одатле је пребачен у затвор у Пожаревцу, где се и упокојио 1899. године.
Посматрајући ово, кратко, изложење не можемо а да не приметимо клицу која се касније развила у невероватно велики плод мржње и црквеноборства које је социјализам утро комунизму који је задесио Србију. Неретко се дешавало да се поједини монаси отпаде, отпадну од цркве, напусте завете и оду из манастира. Васа Пелагић је нама интересантан зато што је у цркви заузимао важно место као ректор Босанско-бањалучкe богословије и архимандрит Српске Православне Цркве. Његови иступи штетили су цркви у много већој мери него његове увреде које је адресирао на владајућу династију Обреновића.
Несрећни Васа остао је, попут велике мрље, у историји Српске Православне Цркве. Интересантно је да данас ретко ко зна за Васу Пелагића као за човека који је црквеноборачки иступао. У историји је претворен у народног лекара. До замене теза дошло је витоперењем историје и историјских околности услед политичких прилика које су задесиле нашу државу. Управо је такав систем политичког уређења променио историјску улогу Васе Пелагића и на тај начин се наругао свим црквеним властима које су га осудиле.
Своје завете и припадност цркви Васа је злоупотребио на најнечаснији начин, издајом. Интересантно би било видети какви би били његови поступци да је живео у периоду у току и после Другог светског рата када су његове идеје добиле крила и спроведене у праксу.
Аутор: Вероучитељ Ђорђе Чоловић
Извор: Чачански глас
