Осам деценија од оснивања Телеграфске агенције нове Југославије, Танјуг је за разлику од покојног Јата, приватизовани бренд. У називу фантомски живи земља које нема, указујући на прошлост коју би многи да забораве.
Био је ту када сам дошао на свет. Није чекао да научим слова, па да ми уђе у главу. Поподне би отац утишавао нас децу и појачавао радио. Вести, а потом „Новости дана“, били су пуни неразумљивих реченица на које се отац мрштио, понекад гунђао. Чак би му се омакла и понека псовка.
Још тада сам запамтио загонетну реч којој нисам могао докучити смисао – Танјуг. „Како јавља Танјуг“ или „Како јавља Асошијетед прес, а преноси Танјуг“. Могло се чути и „како јавља Тасс, а преноси Танјуг“.
Закључио сам да су те чудне речи заправо имена људи који причају приче. Танјуг, главни међу њима, каткад би причао туђе, а чешће само своје приче.
Када сам дорастао до новина, схватио сам да иза већине вести стоји новинска агенција са тим називом. Скраћеница за необичан израз Телеграфска агенција нове Југославије постала је колоквијална именица којој нико није тражио значење. Била је испуњена неком врстом свечане озбиљности и поузданости. Данашњим језиком би се рекло да је на једнопартијској југословенској медијској мапи та реч постала бренд.
Студентски Танјуг
Средином осамдесетих морао сам знати све о Танјугу – као студент новинарства. Била је касна јесен када нама је професорица теорије и праксе новинарства Влатка Крсмановић саопштила да је обавезан део нашег студијског програма посета Танјугу.
То је значило укрцавање у вечерњи воз у Сарајеву. Нас четрдесетак у једном вагону, прави осињак. Будуће новинарке и новинари младеначки ноншалантни, радовали су се екскурзију у Београд као доброј прилици да онеобиче студентски живот. Имали су намеру да излет претворе у журку.
Тешко је данашњим генерацијама објаснити шта су нам значили тадашњи возови. У купеима се јело, спавало, пило. Мудровало. Неки југословенски другарице и другови су чак водили љубав на седиштима изнад којих су биле фотографије градова, придржавајући руком ручицу на вратима. Возови у правцу мора лети су били крцати, али сарајевски вечерњи воз за Београд је био тек солидно попуњен.
Треба ли рећи да се у купеима пијуцкало, певало и смејало до касно у ноћ. Када је професорицу и девојке савладао сан, нас неколико се извукло у правцу вагон-ресторана. Пошто више не постоје ни возови тог типа, а пруге у неким крајевима зарастају у коров, можда би старије требало подсетити на ове бирцузе на точковима.
А млађима би подстицај за машту могли бити стихови раног Боре Чорбе: „Ја сам Солунац вагон-ресторана“. То је тип који се држи за шанк док се воз клати и натапа тугу пићем. А може и онај додатак о атмосфери у тадашњим возовима: „Читав вагон смрди од прљавих ногу, пилетина, пиво, пијани кретени“.
Да не дужим, те ноћи смо Нермин, Туфко, Јуре, Мајо – нека ми опросте они које сам заборавио – гомилали празне пивске флаше стојећи за пултом у вагон-ресторану. Јуре нас је учио да певамо „Да није љубави, не би свита било“.
Са све већим дотока пива, слух нам је био све гори. На крају смо се ми драли, а Јуре је резигнирано цевчио пиво. Успели смо да одспавамо тек сат или два. Београдска Железничка станица нас је дочекала уздисањем локомотива и повицима носача кофера.
Обиласка Танјуга се сећам као кроз маглу. Очекивао сам да ћу доживети неку врсту новинарске иницијације. А само нас је остарији новинар, са импозантним подочњацима, очито уморнији од нас, провео кроз зграду и редакције. Питао сам се у каквом је он вагон-ресторану провео ноћ, наш старији брат по патњи.
ПРИЗАД подиже зграду
Зграда ми се свидела. Њен настанак није био тајна али тадашње власти су скоро рутински тврдиле да права историја почиње са њима, па никога превише није ни занимала предратна историја зграде. Сада, док пијем кафу у кафићу иза те грађевине, четири деценије после мамурлука у Танјугу, знам да она првобитно није имала никакве везе са новинарством.
Тамо где се Обилићев венац на левој страни стрмо претвара у Топличин венац, а право наставља до Царице Милице, у том троуглу улица, зграда је завршена 1939.
Наручилац радова је било Привилеговано извозно акционарско друштво, познато по скраћеници ПРИЗАД. Задатак му је био да подстакне извозне послове југословенске краљевине. Административно седиште Друштва је пројектовао Богдан Несторовић, један од најзначајнијих београдских неимара прошлог века. Ваља подсетити да је он осмислио зграду Задружног дома, која је данас седиште Радио Београда, а уз Александра Дерока је својим плановима битно допринео данашњем изгледу храма Светог Саве на Врачару.
Зграда ПРИЗАД-а је чедо свог тоталитарног времена. Италијански и немачки фашистички модернизам, али и француски монументализам могу се ишчитати из градитељског рукописа. Складна модерна грађевина са фасадом лишеном орнамената, сматра се једним од најуспелијих Несторовићевих дела.
За тадашњег сарајевског студента новинарства период од 1945. па све до краја шездесетих када је почео да чита и понешто записује изгледао је као магловита праисторија. Из данашње перспективе, деценија тек нешто дужа од трена.
Прва послератна намена зграде у социјалистичкој Југославији била је у складу са елементима тоталитарног модернизма у њеној архитектури: Ту се уселило Одељење за заштиту Народа – Озна. Већ од 1946. Озна се дели на војну Контраобавештајну службу (Кос) и Управу државне безбедности, свима познату као Удба.
Размишљам о плановима ликвидације, прислушкивања, праћења, дезинформисања, загорчавања живота емигрантима, дисидентима и „унутрашњем непријатељу“, који су настајали у овој великој каменој шкољци у чијем хладу уживам у михољском лету.
Нешто од полицијске традиције свакако је видно сачувано, јер је зграда превелика за оно што је остало од Танјуга, па је поред доњег улаза видна порука на таблама Министарства унутрашњих послова која нас обавештава да су ту смештени делови Полицијске управе града као и криминалистичке полиције.
Рупа изнад врата вероватно значи да је некоме сметао стари натпис. Шта год писало на њему.
Телеграфска агенција нове Југославије
Иначе сам Танјуг је основан пре тачно осамдесет година, 5. новембра 1943. у Јајцу. Комунистичка партија Југославије је хтела да се професионалније укључи у пропагандни и информативни рат – партизански герилци су се већ прекалили у борби, али не и на информативном фронту.
Моша Пијаде је у тренутку када је наступио као оснивач Танјуга иза себе имао развојни пут од сликарске школе у Минхену и Паризу, српског ратног репортера из Великог рата, комунистичког робијаша који је у краљевим тамницама провео 14 година преводећи Маркса, до Титовог ратног заповедника партизанским јединицама у Црној Гори, одакле је повучен, кажу, због немилосрдног односа према непријатељима.
Први директор Танјуга је био Владислав Рибникар, сорбонски ђак и човек који је од Политике створио најтиражнији и најугледнији међуратни лист.
Танјуг се испрва наслањао на совјетску новинску агенцију Тасс, али је са меандрирањем социјалистичке Југославије у послератној геополитици успоставила сарадњу са највећим западним новинским агенцијама као и агенцијама несврстаног света.
У зграду коју сам и ја упознао изнутра, Танјуг се уселио почетком шездесетих. Најжилавије је задржао оно југословенско „Ј“ у имену, мада је прелазио из једне државе у другу не померивши се са места. Био је национална новинска агенција Савезне Републике Југославије, Државне заједнице Србије и Црне горе и напокон Србије. Међутим, никоме није падало на памет да га преименује у Телеграфску агенцију Србије – Тас.
Загробни живот акронима
Танјуг је одлуком власти званично престао са радом 2015. године. Једна народна изрека каже да осуђеници на смрт понекад живе дуже. Тако је фантомски Танјуг годинама производио вести и извештаје који би се могли назвати мање или више умивеним владиним билтенским новинарством.
Пошто је таква ситуација фактичког живота после правне смрти постала апсурдна, држава је Танјуг „продала“ предузећу Тачно д.о.о. иза којег стоји капитал певача Жељка Јоксимовића и крушевачког колекционара локалних медија Радоице Милосављевића.
Реч је, кажу једни, о изнајмљивању бренда на десет година. Други се у тумачењу садашњег статуса позивају на уговорено „уступање искоришћавања имовинских права“, шта год то значило, да би закључили како Танјуг није приватно власништво али се њиме може управљати као да јесте.
Танјуг се тако већ трећи пут упокојио. Први пут када га је инструментализовао Милошевић. Други пут када га је уподобио и упокојио Вучић. Трећи пут када је уступљен на „искоришћавање имовинских права“. Државно пројектно финансирање обезбеђује исплативост његовој тренутној приватној реинкарнацији. И такав Танјуг остаје веран себи из деведесетих – неуморно производи позитивну слику владиног сектора. Ко хоће, нека погледа њихов сајт. Веома је речит.
Ред је да се за крај опет сетим Влатке Крсмановић, сарајевске Југословенке. Она је одбила да се 1992. повинује трибалном прекомпоновању стварности, усуђујући се да критикује насиље које је организовало и вршило паљанско руководство. Ухапсили су је почетком рата и одвели са Грбавице на Пале.
Када су је на основу бројних интервенција после 26 дана заточеништва у фискултурној сали ослободили, домогла се Београда – нису хтели да је пусте назад у Сарајево. Преслушао сам тонски запис њене тужне приче, забележене по доласку у Београд. Доступан је на интернету. Умрла је 1995. у избеглиштву на Малти.
Заправо је тих деведесетих Танјуг кроз који нас је деценију раније водила суштински умро још пре ње, заједно са земљом чије име је уденуто у акроним.[wc_spacing size=“40px“ class=““][/wc_spacing]
Аутор: Драгослав Дедовић
Извор, да простите: Дојче веле
